Na Peti kontinent je stigla 1992, kada je imala 19 godina, a u budućnosti bi želela da obavlja filantropski posao u Srbiji. Daliborka Krstić je dve decenije radila u državnim domovima zdravlja kao zubarski tehničar, i uporedo otvorila svoju kliniku. Posao vodi unazad 17 godina.
Supruga Đorđa je upoznala u Melburnu, i s njim ima dve devojčice, Milu (13) i Laru (8).Kaže da joj snimanje reportaža o našim ljudima u Australiji s Draganom Gavrilovićem Gavrom dođe kao relaksacija.
Savet koji pamtite?
Moje babe Pelke iz okoline Ugljevika. Znala je da kaže: “Djevojke, ne drljajte skute o maline, nego učite školu“.
Ujutro prvo kafa ili čaj?
Ništa. Moja najveća mana je što vrlo retko jedem. Ne jedem pre 11 ujutro, ali znam uveče da ustanem iz kreveta ako mi krče crva.
Ravne cipele ili štikla?
Na štiklu. Kao da idem u rikverc u ravnim cipelama.
Šta slušate u kolima?
Trenutno slušam Amiru Medunjanin. S godinama to dođe, te rado slušam sevdalinke.
Šta je na prvom mestu: porodica ili posao?
Mene su “naterali” da imam porodicu, jer mi je biološki sat otkucavao. Uvek mi je posao bio na prvom mestu, ali kad sam se ostvarila kao majka, to se promenilo.
Hranu nosite od kuće ili ručate u obližnjem restoranu?
Preferiram domaću hranu.
Šta je potrebno za poslovni uspeh?
Puno rada, truda i malo sreće. Još nisam srela uspešnu osobu koja nije pala par puta. Padovi me mnogo više motivišu i više naučim iz njih.
Obrazovanje, soft skills ili iskustvo?
“Doktor uvek može da bude cvećar, al’ cvećar nikada ne može da bude doktor”. To me je druga baba naučila. Ja sam neobrazovana za ono što sam uspela u životu. Mora da postoji “miks” svega, intelekta, obrazovanja i socijalne inteligencije da bi čovek uspeo.
Koje jelo volite da pripremate?
Supu, sarmu, pečenje… tu sam slaba. Mama mi je prilično mlada umrla i nikada nisam stigla to da naučim. Volim da spremam italijanska jela.
Kada ste poslednji put ušli u patike i trenerku?
Muž, dever i ja vozimo vikendom bicikle po 50 kilometara. I radim pilates i jogu.
Šta ne propuštate na televiziji?
Slabo gledam televiziju. Volim dokumentarce i Dejvida Atenboroa, on me smiruje.
Šta vas uvek nasmeje?
Moja deca. Kad žele da me ubede šta je neophodno u životu. Ili moj muž kad mu kažem: “Đorđe, iznesi veš na štrik”, a on pita: “Đe su uštipci?”
Da li majstorišete po kući?
Da. Moj drug kaže da nikada nije vidio ženu, koja tako dobro namaže nokte i zakuca ekser u isto vreme.
Šta je, po vama, pametno uložen novac?
U znanje i obrazovanje.
Koliko često posećujete frizera?
Kad snimam, onda posetim frizera.
Vaša isprobana antistres terapija?
Joga i neki dokumentarac.
Šta najradije slavite: krsnu slavu, rođendane ili Novu godinu?
Novu godinu dugo ne slavim. Nije mi to ovde gušt. Slavimo Svetog Nikolu, a rođendane ne slavim, jer tata je uvek govorio da to nije srpski običaj.
Gradovi za posao i život: Sidnej, Melburn ili Pert?
U Pertu nikad nisam bila. Ali, što sam duže u Melburnu sve više mi se sviđa Sidnej.
Mesto za odmor: Australija ili inostranstvo?
Volim jug Francuske i da obilazim naše manastire.
Da li sanjate na srpskom ili engleskom?
Na srpskom. Muž je rođen u Sidneju i razume srpski, ali govori na engleskom. Deca govore srpski kao Mađari u Vojvodini. Zbog 70 sati posla nedeljno nisam se tome dovoljno posvetila.
Kako vidite sebe za pet godina?
Ovde. Ali, za deset godina fifti-fifti. Kako radim neki filantropski posao u Srbiji. Ideja je da organizujem “zubomobil” i deci popravljam zube u ruralnim krajevima. S mojim zubarima sam već u procesu toga, samo nas je korona omela.
Beograd vs Melburn
Meni je Melburn mnogo više pružio nego što bi Beograd ikad, a nije mi ništa oduzeo, nego me je primio kao izbeglicu. Kako se približavam penziji, mislim da je najbolji recept da se tamo odlazi na tri-četiri meseca, a da se ovde živi. To bi me najviše usrećilo.
Чланак Poslovni uspeh učim iz padova се појављује прво на Vesti online.
