Ukoliko spadate u grupu ljudi koja i tokom godišnjeg odmora jednostavno mora da se informiše o svemu onome što predstavlja tumačenje naše svakodnevice kroz štampu i televiziju, sigurno je bilo jako teško ne naići na dirljive i tugaljive članke o tome kako srpski kapital nije dobrodošao u Sloveniji i Hrvatskoj. Primeri za to su novi slučaj sa osujećenom kupovinom Karlovačke mlekare od strane Salforda (koji inače i nije domaća firma), slu čaj sa Crvenkinim keksom Mančmelou i recikliranje čuvene afere oko pokušaja preuzimanja Merkatora od strane Delta holdinga. Prosečnog srpskog konzumenta vesti i površnih analiza inače i nije teško ubediti kako ga možda zapadne komšije i ne respektuju bogzna kako, ali potresna priča o neuzvraćenoj privrednoj ljubavi od strane Slovenaca ili Hrvata će mu sigurno uzburkati ona stara osećanja koja nije osetio još od onog starog Miloševićevog bojkota slovenačke robe kada smo se svi tako složno ujedinili u odbrani našeg privrednog dostojanstva. Posebno su bile uočljive reakcije na “nepravedne i ničim izazvane” natpise u hrvatskoj štampi povodom uplovljavanja jahte gdina Miroslava Miškovića u njihove vode, čime su se jako negativno izrazili oko njegovog eventualnog uplovljavanja u njihove privredne vode što je kod nas okarakterisano kao “nastavak domovinskog rata privrednim sredstvima”.
Staru lekciju treba obnoviti: novac ne poznaje nacionalnost, tj. za kapital ne postoje granice. Ne postoji nijedan dobar racionalan razlog da gospodin X iz Ljubljane ili Zagreba ne proda svoje akcije, preduzeće ili drugu imovinu bilo kome ko mu da najbolju moguću cenu pa bio on iz Srbije, Amerike, Kine ili Rusije. Kao što je srpska Vlada prodala Mobtel Telenor-u ne zbog toga što imamo neka specijalna osećanja prema Norveškoj već zato što su Skandinavci prosto najviše ponudili. Jednostavno, tu se svako rukovodi svojim ličnim, sebičnim interesima i to je sasvim u redu jer bi svako drugačije rešenje bilo neiskreno. Problem se javlja onda kada država interveniše i spreči odvijanje neke transakcije koja je motivisana mogućnošću profita sa obe strane. I odličan primer takve intervencije je pružila slovenačka Vlada kojom je blokirala preuzimanje Merkatora od strane srpskog giganta Delte holdinga. Razlog pominjanja ove već pomalo zastarele afere je taj da se ona uvek ponovo aktuelizuje kada se kroz nove izjave domaćih političara i kroz medije skreće pažnju na diskriminaciju naših firmi pri investiranju u Sloveniju, čime se posredno antagonizuje javnost prema slovenačkim firmama prisutnim u Srbiji što će se na kraju vrlo jasno iskazati u realnim brojkama. Pošto nije bila nikakvog novog momenta u deskripciji ove navodne diskriminacije od pomenutog slučaja naovamo, izgleda da će Merkator-Delta afera biti zanimljiva sve dok se ne dokaže suprotna teza i da će dotle biti jasno koja firma će simbolizovati srpsku privredu u naporima za izlazak na regionalno tržište.
Delta holding, vlasništvo gdina Miroslava Miškovića, čija je persona predmet brojnih debata koje su naširoko poznate i tiču se toga da li je on jednostavno najuspešniji srpski biznismen, temelj domaće berze i privrede, neko ko omogućuje zaposlenje i perspektivu hiljadama radnika i njihovim porodicama ili kako kažu njegovi protivnici Miloševićev tajkun koji se obogatio u vreme najveće otimačine, da bi kasnije izgradio tržišni monopol kupujući sve moguće domaće društvene firme preko privatizacije uz političku podršku pojedinih političkih partija kojima obezbeđuje sigurnu finansijsku pomoć, dok o uticaju na medije ne treba trošiti reči. Ova druga grupa komentatora je sklona da objasni intervenciju slovenačke Vlade u zaštiti Merkatora od Delte time da Slovenci nemaju problem sa srpskim kapitalom generalno gledano, već samo nisu hteli da imaju posla sa gdinom Miškovićem u bojazni da će vrlo verovatno raširiti svoju često osporavanu metodologiju poslovanja u njihovoj sredini. Sigurno je da tu ima i malo iracionalne brige za svoju ekonomsku nezavisnost u odnosu na nekoga ko im je u skorijoj prošlosti osporavao istu. Zbog toga je možda prethodno trebalo sa strane Delte razmišljati kako valjano pripremiti slovenačku javnost za dolazak velikog srpskog investitora, pa možda organizovati “prijateljske brifinge” sa glavnim urednicima značajnih slovenačkih nedeljnika poput Dela ili Studenta ili glavnih dnevnih novina koji bi sigurno našli neke svoje interese u širenju privrednog prijateljstva naših dveju država. Uostalom, svaka ozbiljna firma, što Delta i jeste, ima ozbiljnu PR strategiju i u svojoj matičnoj državi i ukoliko ima uspeha u tome zašto ne preslikati tako nešto i na spoljni plan. Druga stvar je to, što kako neki tvrde, ta strategija podrazumeva preterano predusretljive odnose sa većinom glavnih urednika bitnih sredstava informisanja u Srbiji.
Kada sa jedne strane uzmete tu jednu ilustraciju nepoželjnosti i uporedite je sa velikim slovenačkim prisustvom u Srbiji, nekako prirodno se zaključi da je posredi nekakva nepravda ili prosto naša dobroćudna naivnost, jer smo mi eto verovali da će nam naša gostoljubivost biti srdačno uzvraćena. Pritom se svi još sećamo čuvenog svečanog otvaranja Merkatora od strane Gorana Svilanovića i Dimitrija Rupela pa sramotnog stampeda naših potrošača u rajski vrt slovenačkog tržnog centra. Međutim, ostaje činjenica da su tada, baš kao i sada, srpskoj državi bile životno potrebne strane investicije i da je zbog toga smatrala svojim zadatkom da omogući dolazak stranog kapitala makar to podrazumevalo i rasprostiranje crvenog tepiha pred Janezima. U nekim normalnim uslovima država nema razlog zbog čega treba da izigrava konsultanta za strane kompanije već je to prepušteno zakonima tržišta i opštem pravnom okviru. U osnovi ipak leži disproporcija između potreba dve zemlje za stranim kapitalom; dok je on nama neophodan, neke druge zemlje možda uopšte neće imati takve aspiracije.
Da li je slučaj sa nepreuzimanjem Merkatora dovoljan da se kaže da svi srpski investitori nisu dobrodošli u Sloveniju? Naravno da nije, jer bi se tako svačiji neutoljeni ekonomski apetiti mogli pravdati nacionalnom diskriminacijom. Ono što je moguće je da se protekcionistički ciljevi pravdaju nacionalnim animozitetima, ali to onda mora biti dokazano na još nekoliko primera na sistematičan način. Ipak, u nedostatku drugih slučajeva pomenute afere su atraktivne za širenje priča o nepravdi i neprijateljskih osećanja prema Srbiji, mada ostaje nejasno zašto te patriotsko- ekonomsko analize zagovaraju odlazak “srpskog” kapitala van granica naše zemlje. Valjda je logičnije zagovarati da se tim sredstvima stvore poslovi za naše građane, a ne tražiti da se njima smanjuje nezaposlenost među npr. slovenačkom omladinom. Javnost u većini zapadnoevropskih zemalja se žali da njihove kompanije sele svoju proizvodnju u nove članice Evropske unije i Aziju i tako povećavaju nezaposlenost u svojim zemljama, dok se naši spin-doktori utrkuju ko će više da ospe optužbi na račun neke druge zemlje što neće da primi “naš” kapital. Da stvari ipak budu jasne – izlazak domaćeg tržnog lanca na regionalno tržište bi neosporno podigao domaći izvoz preko pratećih dobavljača, ali to samo po sebi ne bi rešilo problem konkurentnosti domaćih proizvoda što je osnovni razlog slabog izvoza srpske privrede, čime bi se na kraju samo stvorio kontraefekat i investicija bi bila osuđena na neuspeh.
Nažalost, može se reći da drugih slučajeva osim pomenutog i nema jer ne postoji puno firmi pored Delte koje bi mogle da budu regionalno konkurentne ili koje su pokušale nešto slično poput preuzimanja Merkatora. Ako je to tačno, mada se ovako nešto ne može tvrditi bez ozbiljnije diskusije, onda je sama ta činjenica veoma zabrinjavajuća i ukazuje na krupne strukturne probleme u srpskoj privredi, ali o tome nekom drugom prilikom.
