Хвала унапред.
Предговор „Завештање мом српском роду“
Зорица Пелеш, биограф проте Стеве Димитријевића
На празник Преноса моштију Светог Александра Невског
„Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено!
зла надживјех сваколика
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жетва сва Србија
Од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети…“
Петар Петровић Његош – „Горски вијенац“
Гордана Гоца Павловић појавила се изненада у мом свету, очарала ме и задивила својим расадником духовног блаженства. Задивила ме је сазнањем да не пристаје да буде оруђе непознатих смерова. Необична и јединствена по својој интелигенцији, као и по обиму стваралаштва.Изузетна хроничарка времена прошлог и садашњег, чији су правци интелектуалног рада нашли свој посебан израз у њеној изузетној поезији и прози.
Сваки песник и приповедач има нешто што је њему својствено, али код Гордане је оригиналност оригинална. Она је другачија од других. Њене теме не изненађују новином, али изненађује начин на који нам их она представља. А представља их снажно, несвакидашње чудесно.
Као ретко ко, Гордана је умела да схвати туђе идеје и да се надахне њима. И да их начини својима, на један јединствен начин. Усудила се да проговори о ономе о чему се овде не говори на прави начин, или се уопште не говори. Њене потресне песме и приче су попут рељефних фигура највештијих вајара и док их читате имате осећај да се оне крећу, да живе пред вама, несвесно остављају дубок траг у вашем сећању.
Господ је Гордану обдарио раскошном лепотом мисли, коју она несебично дарује својим читаоцима. На чудесан начин она нас уводи у ово своје раскошно здање, саткано од бола, вапаја,поноса, али и прекора због нашег ћутања опомињући нас на сваком кораку да је „Заборав већи злочин од самог злочина.“
Већ на самом почетку ове књиге читаоцу је јасно шта има очекивати у овим редовима у којима нам ауторка упорно скреће пажњу на све отрове унете споља, отрове који раздиру и нас и нашу прекрасну отаџбину Србију, „ А ми ћутимо…“ Попут ње и Дис је залуд вапио 1910.године да „будућности затровасмо све изворе“. А ми као да ни после сто година нисмо свесни тих отрова и чињенице да тако отровани деценијама живимо само „слажући варку на варку“, како рече Андрић у својим „Немирима“, не чинећи ништа да те отрове истиснемо из нас.
Слика живота прошлог и живота садашњег, та слика напрслог огледала пред коју нас ауторка упорно поставља, не би ли коначно схватили сву суровост и наше прошлости и наше садашњости, наједном као да постаје стварна. И сва та лица и догађаји о којима пише као да наједном стварно видимо пред собом. Њихове контуре су необично јасне и одређене и у томе и лежи најдрагоценија ауторкина особина: поетска вештина. По тој снази се њена поетска вештина издиже изнад многих и њена мајсторска, песничка и приповедачка, рука нас диже на ноге. Неприметно, скоро на врховима прстију, зна да читаоца увуче још дубље, унутар свог чудесног песничког и приповедачког здања у коме се њему чини као да слуша најприродније разговоре са позорнице, а не прекоре и вапаје, који треба да га натерају на лично преиспитивање свести, коју је у овим суровим временима заборава потребно надоградити очигледно једном широм свешћу.
Попут Његоша и светог владике Николаја Велимировића и Гордана се зналачки упушта у борбу светла и таме.Она сва кипти од љубави према свом српском роду. И ова њена борба и љубав неодољиво подсећају на труд чувеног финског државника Џона Вилхелма Снељмана, који је храбро отварао очи свом уснулом народу својим сјајним проповедима и текстовима, позивајући га да завири у сваки рањени кутак своје отаџбине . И покуша да сваки тај кутак исцели љубављу,вером и радом на њеној обнови, јер је био свестан да се једино тако може извући из каљуге у коју је упала под туђином. О надчовечанском напору Снељмана, да своју отаџбину ослободи мрака, коју је туђин, Швеђанин, на велика врата био унео у њу, маестрално је писао 1923. године, изузетни проповедник Григорије Петров (који је био руски емигрант у Србији) у свом сјајном делу „Зидари живота“ у коме се на крају обраћа и српској омладини, поручујући јој да се прихвати неодложних послова на уређењу своје тек ослобођене отаџбине.
Попут Снељмана и Гордана је несрећна због наметнуте горке судбине наше отроване и измучене домовине . Својом потресном песмом „Силована корача..“ она нас подсећа на патње кроз које је прошла наша измучена отаџбина Србија,али која се после свих патњи и понижења није предала, већ:
„Устаје
силована,
хаљина плава,
исцепана,
а душа чиста,
Богу одана,
православљем проткана,
дрхтавим рукама
беле груди покрива,
са три прста
у име
Оца, Сина и Духа Светога
на себи
крст саставља…“
Гордану, попут Алексе Шантића, све ране њеног рода боле и она попут веште видарице тражи места која њен род боли ,пипа их нежно и лечи мелемом сачињеним од љубави, вере и наде.
На претешку огрлицу својих сећања нанизала је ова чаробница писане речи и свог земљака Гаврила Приниципа, прадеду своје деце, Стевана Павловића и његову Албанску Голготу; ТАИН- војнички хлеб, симбол вере и храбрости српског народа; Сурдулицу и кланицу , коју у њој направише Бугари; старца Вукашина из Клепаца, кога је зверски убио усташки кољач Жика Фригановић; Камени цвет из Јасеновца; Ливањско поље и празне колевке; Шуцкоре; Чакор и село Велика; „Олују“ и карту у једном правцу; Воз који никада није стигао на одредиште, јер га „НАТО“ бомбе спржише у Грделичкој клисури; свој родни праг у Сарајеву на коме је седела с књигом у руци, док јој дојучерашње комшије запретише ножем, називајући је Ћетникушом; отето Косово… Али,сем ових туга, на њеној огрлици стоји чврсто нанизана и вера, нада и љубав , које је вечно спајају са најраскошнијом православном сестром Русијом , а ту је чврсто уткано и њено веровање да ће њена вољена Србија и даље усправно корачати ако је будемо чували сви ми, њена деца православна, у свом сећању, као што је она чува.
Хвала драгој Гордани што нам кроз своје песме и приче ојачава наша сећања, буди наду и дарују нам део своје храбрости како наш сан и сан наше деце не би остао без снова.
Београд, септембра 2016. године
