Naravno da volimo svoju otadžbinu. Zato volimo i da se slikamo sa šajkačama, trobojkama i s tri prsta, mi večito lojalni i u pečalbi raspevani bivši građani Srbije. Otadžbinu zato ubeđujemo da je nismo zaboravili, da ćemo je večno voleti i da se zapravo stidimo što moramo tako daleko da zarađujemo hleb svoj nasušni. I, naravno, svi mi Srbi u svetu sedimo tamo na svom koferu i s nestrpljenjem očekujemo da kucne trenutak povratka i da nam istekne gastarbajterska „robija“. Samo još malo, pa ćemo kući! Malo morgen! U poslednjih 40 godina migracije niko nije zabeležio neki naš masovni povratak u Srbiju. I dok jedni mladi i obrazovani vrebaju mogućnost kako da okrenu leđa rodnoj grudi, drugi se već vraćaju – u aluminijskim kovčezima!
Dakle, migracija je u toku. Ona je stalna. LJudi stalno ili odlaze, ili se spremaju da odu, ili da se vrate. Migracija je u nekim zemljama postala nešto normalno. I njoj nije kraj, čak ni u Srbiji! Zato moramo da menjamo pogled na neke stvari. Zato moramo dase pripremimo na jedan duži put. Nemojmo sedeti na koferu pored klozeta vagona, već u kupeu, na rezervisanom mestu, pored prozora, sa interesantnim saputnicima i dovoljno užine.
Da li se matica ikada zapitala kuda odoše toliki ljudi i zašto? Ako je matica majka, onda se ona dosta maćehinski odnosi prema svome semenu. Da li od jedne matice može da se očekuje da se ona izvini svom raštrkanom stadu što nije bila u stanju da ga napoji i nahrani? Da li jedan sistem uopšte nosi odgovorost za dobrobit svog naroda? Da li uopšte može da se voli neki sistem? Ili volimo samo iluziju o njemu?
U vremenima globalizacije, pre svega demografskog razvoja u Zapadnoj Evropi, može se očekivati da će potreba za visokokvalifikovanom radnom snagom u narednim decenijama u razvijenim industrijskim zemljama samo da raste. Odakle uzeti, a ne ukrasti? Budući migranti dolaze iz srednjih i jugoistočnih evropskih zemalja u razvoju (kao što je Srbija) i nerazvijenih zemalja Afrike i Azije. Industrijskim zemljama Zapadne Evrope neće u budućnosti biti potrebna nekvalifikovana radna snaga za manualne, stupidne poslove poput onih za koju su sredinom prošlog veka vrbovali na milione gastarbajtera u Italiji, Turskoj, Maroku ili Jugoslaviji. Budući gastarbajter je visokoškolovani migrant kojem otadžbina nije u stanju da pruži adekvatne uslove za rad i da ga nagradi.
U privrednim i političkim krugovima zapadne hemisfere postoji konsenzus u tome da je priliv nekvalifikovane radne snage nepoželjan. I to zbog opasnosti da će nekvalifikovani krug migranata biti na grbači zapadnoevropskih socijalnih sistema. Zbog toga zemlje zapadne hemisfere kuju plan kako da se odbrane od nepoželjne najezde.
čemu ova priča? Zato što migracija iz Srbije još nije okončana. Ona prava tek predstoji. Konačni rezultati transformacije samoupravnog socijalističkog sistema u Srbiji se polako ocrtavaju. Niko ne zna šta će da se desi sa običnom, suficitarnom radnom snagom.
Pošto oni Zapadu nisu potrebni, može samo da se nasluti šta će da se desi sa obrazovanim ili visokokvalifikovanim kadrom Srbije. Postoje samo četiri mogućnosti „migracije mozgova“: studirati u inostranstvu, pa (slučajno) ostati, zapošljavanje u internacionalnim firmama koje su već u Srbiji, pa se (slučajno) otisnuti na novo radno mesto na Zapadu, poznati „green card“ (dakle, direktno vrbovanje mozgova) i na kraju turistička viza, pa (slučajno) ilegalno ostati na Zapadu. Sve četiri mogućnosti su skoro neizbežne za Srbiju. To pokazuju, na primer, iskustva Bugarske ili Poljske.
SAD kontinuirano izgrađuje svoju prednost u“mozgovima. čak 40 odsto legalnih migranata ima višu stručnu spremu. Evropa sa svega 14 odsto visokoobrazovanih migranata zaostaje i sada ne zna kako da se reši nezaposlenog i neobrazovanog gastarbajterskog viška koji mnogo opterećuje socijalne budžete.
Međutim, ima i tu nade. Dok su ranijih godina naučnici smatrali da se osipanje mozgova samo negativno odražava na društvo i na privredu zemlje porekla, danas se ocenjuje da efekat osipanja može i te kako da se pozitivno odrazi na zemlju emigracije. Naime, zemlja imigracije obezbeđuje sve uslove za profesionalni razvoj migranta, ona mu tako reći daje njegovu vrednost. Ali, iskustva pokazuju da pod posebnim uslovima visokokvalifikovani migranti sa svojim socijalnim i profesionalnim mrežama kroz kooperacije s maticom posebno mogu da utiču na razvoj zemlje porekla.
Samo je potrebno imati malo analitičkog duha da se oseti koje mogućnosti Srbija propušta da se konstruktivno poveže sa svojom dijasporom. Da bi se taj korak učinio prema dijaspori, treba da prestanemo s mešanjem patriotizma i ekonomije. Potreban je pre svega strateški plan odnosa prema srpskoj dijaspori koji uključuje da se dijaspora prvo respektuje. Sama dijaspora mora da prestane da se konstantno dodvorava raznim političkim strujama u Srbiji. Mora da oseti svoju moć u zemlji boravka i da shvati svoju neverovatnu prednost: u poznavanju jezika sredine, tržišta i poslovnog ophođenja, funkcionisanja političkih struktura itd. Ona će u najboljem slučaju da zasluži respekt matice onda kada pokaže rezultate tu gde već decenijama živi u ekonomskom i političkom smislu. U preduzetničkom, dakle ekonomskom smislu se u poslednjih 10-15 godina znatno napredovalo, predstoji da se ojačaju organizacije dijaspore, da se osveže novim, politički svesnim, akterima koji podjednako umeju da formulišu stavove dijaspore i da ih komuniciraju kako u zemlji boravka, tako i u matici. Matica bi tada imala dovoljno motiva da se ozbiljno pozabavi srpskom dijasporom.
