Nakon upravo završenog jednogodišnjeg perioda sudjenja Slobodanu Miloševicu u Haškom „Tribunalu“ pravi je momenat da se saberu utisci iz svega što je u ovom periodu vidjeno i donesu odgovarajuci zakljucci kako o sudu, svedocima, optužbi, tako i okrivljenom. Naravno, to omogucava i da se pretpostavi dalji moguci tok sudjenja.
LEGALITET SUDA
Legalitet Haškog „tribunala“ osporavan je od njegovog osnivanja. Bez želje da se o ovome pitanju ulazi u velike polemike, jer je o tome dosta i pisano, svima onima koji se razumeju u medjunarodno pravo , pa i u pravo uopšte, jasno je da Haški „tribunal“ nema pravni legitimitet. Ovo stoga što je osnovan odlukom Saveta bezbednosti OUN koji nema ta ovlašcenja. Ono što bi kao nova argumentacija moglo da dalje erodira njegov pravni legalitet su sledece cinjenice:
– Rad „tribunala“ se znacajnim delom finansira iz donacija stranih država, ponajpre SAD, kao i iz privatnih donacija, ponajviše od „Fonda za otvoreno društvo“ americkog multimilijardera Džord`a Soroša. Da bi rad suda mogao biti nepristrasan i njegove odluke nezavisne , niko ko je zainteresovan za njegove odluke ne sme biti deo procesa rada suda, a ponajmanje onaj koji ga finasira. Poznato je da su predvodnik agresije na SRJ i najveci protivnik Slobodana Miloševica upravo SAD, pa stoga one nikako ne bi smele da ucestvuju na bilo koji nacin u radu „tribunala“ koji mu sudi, a još manje da ga finansiraju, direktno ili posredno. – Najveci broj tzv. „strucnih“ svedoka došao je iz redova zemalja koje sacinjavaju NATO. Ako se zna, a i to je ovo sudjenje pokazalo, da je najveci broj „materijalnih“ dokaza dobijen opet od NATO-a, kao i da NATO trupe love optužene po BiH, Hrvatskoj i SRJ, postavlja se opravdano pitanje da li i „tribunal“ pripada NATO-u.
– Proceduralne norme koje u praksi primenjuje „tribunal“ su apsolutno neprihvatljive sa aspekta osnovnog prava optuženog da ima pošteno i fer sudjenje. Stalna promena proceduralnih normi, vrlo cesta promena najavljenog toka sudjenja isvedoka, ne dozvoljavanje optuženom da se brani sa slobode, ne dostavljanje optuženom optužnica ili njihovo dostavljanje pred samu raspravu, skrivanje identiteta svedoka, onemogucavanje optuženog da do kraja razjasni odredjena pitanja ili da dokaže lažnost izjava pojedinih svedoka, nedozvoljavanje Slobodanu Miloševicu da ima bolje uslove za svoju odbranu, i niz drugih mera apsolutno su neprihvatljivi za svaki iole ozbiljan sud u svetu.
– Van svakog legaliteta je i vodjenje rasprave o Kosovu i Metohiji. Haški „tribunal“ je prilikom formiranja dobio mandat SB OUN da istražuje zlocine u Hrvatskoj i, pre svega, BiH. Potpuno je nenadležan za SRJ, pa prema tome i KiM. Rasprava oko KiM van je njegove nadležnosti, cini novu povredu legaliteta i potvrdjuje da je „tribunal“ politicka institucija a ne pravna. – Iako je u više navrata bilo ocigledno da su neki svedoci psihickim i fizickim maltretiranjem i pretnjama bili naterani da svedoce, naravno u korist optužbe, što su neki i javno rekli tokom rasprave, a što je za svaki sud neprihvatljivo, „tribunal“ tome nije poklonio nikakvu pažnju, potvrdjujuci opšti utisak da su njegovi cinovnici jedino zaintereovani da po svaku cenu pronadju neki dokaz krivice Slobodana Miloševica i da su spremni da radi toga zanemare pravo, pravnu etiku, pravo optuženih i svedoka na fer tretman i sudjenje i sl.
– Svaki sud u svetu bi morao da reaguje ukoliko bi neki optuženi bio doveden pred njega mimo zakona. Slobodan Miloševic je pred Haški „tribunal“ doveden suprotno Ustavu SRJ. Ne obaziranjem na ovu cinjenicu „tribunal“ je potvrdio da mu pravo i poštovanje procedura i zakona nije prioritet vec pragmaticni cilj da se optuženi dovede po svaku cenu, da mu se kako god može dokaže krivica i da se osudi pa makar mu se krivica i ne dokazala.
Kao zakljucak ovog dela moglo bi se istaci da svaki sud mora biti nezavistan i nepristrasan, a pogotovo onaj koji raspravlja o krivici jednog predsednika države, makar i bivšeg, jer je svakome razumnom jasno da ce odluke suda po pitanju krivice optuženog neminovno imati dalekosežne posledice i po državu na cijem je celu bio. Haški „tribunal“ u tom pogledu ne uliva nikakvo poverenje, pogotovo nakon upravo završenog perioda sudjenja Slobodanu Miloševicu cime je njegov legalitet dodatno narušen.
TOK SUDJENJA
U proteklih godinu dana sudjenja bili smo svedoci brojnim raspravama oko dogadjaja na KiM tokom 1998 i 1999. godine. Iz svega što smo videli i culi moglo bi se zakljuciti sledece:
– Optužba
Gromoglasno, kroz orkestrirane režimske medije Zapada, najavljivano sudjenje bivšem Jugoslovenskom predsedniku za zlocine koje je, navodno nesumnjivo, pocinio našlo je svoj najocitiji izraz u optužnici Karle del Ponte. Beskrajna analiza istorije, politike, prihološkog lika optuženog, njegovih ciljeva i ambicija, više le licila na loš roman nego na ozbiljnu pravnu optužnicu. Ona je i dokaz da je sudjenje politicko a ne pravno, jer od prava u njoj ništa i nema. Ono što je u njoj receno o Miloševicu moglo bi se primeniti na skoro svakog politicara u svetu. Istorija je potpuno iskarikirana, pa i falsifikovana a politika krajnje pojednostavljena, pa je opšti utisak nakon tog dela bio više nego mucan. U nedostatku jasnih optužbi, cvrstih dokaza, kompormitujucih dokumenata i svedoka, optužnica se bavila naratorstvom i spekulacijama pa i falsifikatima, pa je samim tim protpuno promašena. U svakom slucaju optužnica je krajnje neprofesionalna, površna, neozbiljna, naivna nedorecena i , sa pravne tacke gledišta, potpuno nekorisna.
– Svedoci
Prosto je neverovatno koliki se broj svedoka pojavio pri cemu su skoro svi od reda patili od istih neverovatnih slabosti. Ono što se može o svima njima slobodno zakljuciti je da je ostao utisak da su skoro svi lažno svedocili. Zašto? Ima više cinjenica koje to potvrdjuju:
– Najveci broj svedoka je govorio o dogadjajima kojima licno nije prisustvovao. Postavlja se opravdano pitanje o kakvim se to onda svedocima radi kada govore o dogadjajima kojima nisu prisustvovali. Sve se svelo na neuspelu „rekla-kazala“ trac partiju, koju je Miloševic uspešno demaskirao.
– Skoro svi svedoci su tvrdili da ih NATO nicim nije ugrozio što je besmisleno jer su od bombardovanja stradali ne samo Srbi vec i brojni Albanci.
– Skoro niko od svedoka gotovo da nije ništa cuo o UCK, niti o njihovim vojnim dejstvima i teroristickim akcijama, što je takodje neverovatno, odnosno, ocigledna laž. – Kada je rec o tzv. „strucnim“ svedocima „tribunala“ ni oni se nisu proslavili. Njihove su „ekspertize“ bile tako površne, iskonstruisane i ocigledno lažne da ih je mogao dezavuisati svako ko je hteo da udje u polemiku. Krajnje neprofesionalno , opet.. Od „tribunala“ kakav je Haški, moglo se s pravom ocekivati da ce da manipuliše i krivotvori, jer mu je cilj ne da utvrdi istinu vec da Slobodana Miloševica osudi, ali smo ocekivali više kvaliteta u prevarama i podmetanjima. Ove su bile na nivou ulicnih „šibicara“.
– Kada je rec o tzv. „insajderima“ ni tu se optužnica nije proslavila. Iako su vec svedocili neki pojedinci, najavljeni gromoglasno kao odlucujuci za doklazivanje Miloševiceve krivice, od toga nije bilo ništa. Apsolutno se pokazalo da ce se teško naci onaj ko ce prstom upreti na optuženog kao krivca za zlocine koji mu se pripisuju. Pre svega jer bi to bila laž. Srbiji i SRJ su ratovi nametnuti, zlocine su cinili ponajviše drugi, kod Srba poneko, ali politika organizovanog zlocina nikada nije postojala u Srbiji, ni pre, ni sada. Teško da ce iko pristati da u istoriju udje kao covek koji je lažno svedocio u Hagu, bez obzira na današnje pritiske i ucene Haških istražitelja i njihovih ovdašnjih pomogaca. Na kraju krajeva, svi su svesni da ništa ne traje vecito, osim suda istorije.
– Optuženi
Ko god da je u Hagu ocekivao uplašenog, skrušenog i utucenog coveka, nakon svega što se Miloševicu desilo, prevario se. Slobodan Miloševic je , u svom maniru, više nego ikada smiren i staložen, kao da razgovara sa decom, vodio dijaloge sa sudijama, tužiocima, svedocima, pobijajuci sistematski njihove iskonstruisane izjave, dokazujuci apsurde u njihovima optužbama, iznoseci skrivene cinjenice o njima samima, demaskirajuci politicku prirodu lažnog suda, tendencioznost sudija, falsifikovanje cinjenica i iskonstruisanost optužbi. U svim svojim nastupima delovao je, za razliku od ostalih-sudija, tužilaca, svedoka, prijatelja suda- sigurno i samouvereno a sve što je izrekao bilo je, u suštini, na liniji odbrane i interesa zemlje, svestan da se u Hagu ne sudi samo njemu vec i svima nama, celoj zemlji, o cemu najbolje svedocI optužnica o kojoj je vec bilo reci.
– Sudije
Tokom celog ovog perioda sudije su bile u funkciji optužbe i na svaki moguci nacin, nakada otvoreno, a nekada manje, pomagali optužbi i svedocima, na štetu optuženog. Kada god bi neki svedok bio u neprilici zbog pitanja Slobodana Miloševica, oni su mu priskakali u pomoc, narocito sudija Mej. Bilo da su oduzimali rec Miloševicu ili na drugi nacin opstruirali da ne dodje do još gore pozicije po njihove šticenike- svedoke oprtužnice. Sumnjamo da ce se tako ponašati kada, i ako ikada, svodoci budu u korist optuženog. Svojim ponašanjem doprineli su daljoj eroziji legaliteta i kredibiliteta suda i potvrdili njegovu politicku pozadinu. Nesposobni da se nose sa optuženim, niti da iz neprilika izvuku svedoke kako se ne bi dalje kompormitovali, svesni da ce tako biti i ubuduce, na svaki nacin pokušavaju da Miloševica ubede da prihvati advokate kako bi njega sprecili da govori. Do sada u tome nisu imali uspeha. Medjutim, toliko insistiranje na bolesti Miloševica, iako za to ima osnove, više lici na uvertiru da mu se „zbog otežanog zdravstvenog stanja’ oduzme pravo da samostalno sebe brani i odredi advokat, sa kojim ce oni svakako mnogo lakše.
– Prijatelji suda
Kako i sama reš kaže „prijatelji suda“ su , na svoj nacin, pokušavali da pomognu sudu, svakako ne optuženom. Medjutim, sudije i svedoci su se toliko mucili sami sa sobom zbog nemogucnosti da nadvladaju Slobodana Miloševica, da su njihove usluge veoma malo koristili. Ni Miloševic to ne dozvoljava , svestan da njihovo vreme krade njegovo, pa su spreceni da nanesu vecu štetu optuženom nego što bi objektivno mogli. U krajnjoj liniji, Miloševic je odabrao da se sam brani a ako mu treba pomoc, neka je sam odabere. Ovi „pomocnici “ neka i dalje pomažu sudu.
MEDIJI I SUD
Ovde necemo ulaziti u poznate cinjenice da su strani mediji procesu u Hagu poklanjali pažnju samo kada je trebalo najaviti hapšenje Slobodana Miloševica, njegovo prvo pojavljivanje na sudu, znacajne svedoke koji }e „dokazati“ njegovu krivicu , a da su propustili da prenesu koliko je puta raskrinkao lažne optužbe i svedoke, koliko puta je, ispitujuci svedoke, pokazao šta je istina a šta nije. Ovde želimo da istaknemo nešto drugo, o cemu je do sada bilo malo reci, a znacajno je sa aspekta rasvetljavanja prethodnih dogadjaja koji se sada raspravljaju na „tribunalu“ u Hagu. Naime, sudjenje u Hagu je drasticno pokazalo razliku izmedju medija i suda. Koliko god „tribunal“ u Hagu bio politicki, koliko god njegova namera bila da se po svaku cenu dokaže krivica Slobodana Miloševica i on osudi, ipak je sud , radi elementarnog poštovanja osnovnih sudskih procedura, od kojih inace ne boluje, morao dozvoliti optuženom da govori. To je nešto što mi ni kao zemlja nismo imali prilike da ucinimo sve do ovog sudjenja. Naime, vec dvanćst godina Zapad, olicen u SAD, Velikoj Britaniji, Nemackoj , Francuskoj, pa onda i drugim zemljama iz njihove orbite, ogromnim talasima valja gomile iskonstruisanih optužbi, prljavih podmetanja, falsifikovanih i jednostrano prikazanih zbivanja i razloga zaŠto je do njih došlo, sve u cilju stvaranja lažne predstave o cinjenicama i dogadjajima u ocima sopstvene i svetske javnosti, zarad ostvarivanja svojih interesa i ciljeva i opravdavanja sopstvenih , inace neprihvatljivih i nelegalnih postupaka, kao što su , na primer, bombardovanje SRJ i okupacija Kosova i Metohije. Na sve te optužbe naša zemlja i njeni predstavnici retko su imali priliku da išta kažu, a i kada bi je dobili bila je to borba 100 na prema 1. Strana propaganda uspela je da dogadjaje i licnosti prikaže u lažnom svetlu i stvori utisak da su za sve dogadjaje na prostoru prethodne SFRJ krivi Srbi , njihova vlast i ponajpre Slobodan Miloševic. Stoga se ocekivalo da ce sudjenje biti „macji kašalj“ i da ce se lako dokazati njegova, a time i napa, krivica. Medjutim, sudjenje u Hagu donelo je, za Zapad, i veoma bolnu priliku da Slobodan Miloševic, glavni akter „naše“ strane, kaže bar nešto u svoju i našu odbranu. Sada, dakle, više nije bilo moguce lagodno redjati optužbe, ocene i predloge za kažnjavanje, bey ikakve potrebe da se one dokažu, a da niko ne može da na to odgovori. Prevareni su i svedoci. I oni su uveravani da ce sve ici glatko i da ce njihove lažne izjave proci bez problema. Slobodan Miloševic o svemu što se na našim prostorima dešavalo svakako zna mnogo, sigurno više od svih njih. A sada je imao priliku da nešto od toga i kaže. Ovoga puta je svaka optužba dobila svoj odgovor, svaki iskaz je stavljen pod lupu provere, svaki dogadjaj je dobio i drugacije objašnjenje. Zato je cela ta igra sa nameštenim svedocima, lažnim optužbama, iskonstruisanim dogadjajima, pala u vodu, koliko god da su pokušavali da Miloševica spre~e i sputaju da govori. Suverenost Slobodana Miloševica u dijalogu sa onima koji ga okrivljuju pokazuje, pored drugih stvari, i svu velicinu i znacaj monstruozne medijske hajke koja je protiv naše zemlje nesumnjivo vodjena u dužem vremenskom peridodu a bez mogucnosti da na nju adekvatno odgovorimo, ucutkani bojkotom zapadnih, tobože slobodnih, medija. Da smo tu priliku imali, što su oni mogli obezbediti da je bilo politicke volje njihovih politickih oligarhija, možda bi ceo tok jugoslovenske krize išao drugim pravcem i ratova možda i ne bi bilo. U svakom slucaju, Miloševic je iz okršaja sa sudom i njegovim svedocima izašao kao neprikosnoveni pobednik, ne samo zato što je govorio istinu, vec zato što je imao priliku da se brani i da javno odgovori na optužbe ,ma koliko to bilo u nesrazmeri sa brojem onih koji ga optužuju. Dobro bi bilo nakon ovoga shvatiti znacaj medija i propagande kao nauk za ubuduce, da nam se istorija ne ponovi u nekoj drugoj istorijskoj situaciji koja ne mora biti baš tako daleko..
ODJECI U JAVNOSTI
Sudjenje u Hagu u našoj zemlji pratio je veliki broj ljudi. U svetu znatno manje. Cuvari demokratije su se pobrinuli da od svojih gradjana sakriju direktan tok sudjenja kako ih ne bi pokolebali u uverenju da je Miloševic nesumnjivo kriv samo što to ne mogu tek tako dokazati. Ipak, nakon godinu dana „dokazivanja“ i dalje se muce i sve teže svojim gradjanima mogu objasniti šta je to sporno kada tako jasan slucaj ne mogu dovesti do kraja. U nekim poslednjim napisima zapadnih medija provejava krajnje razocarenje dosadašnjim tokom procesa i njegovim rezultatima. Kada je rec o našoj zemlji može se reci da je sudjenje bilo medijski dogadjaj broj 1. Ovo nije mali komliment imajuci u vidu neverovatan broj skandala i afera koje smo imali u proteklih godinu dana. Svojim hrabrim držanjem i nepobitnim argumentima koje je iznosio, optuženi je pobrao je simpatije, pa cak i mnogih medju onima koji su glasali protiv njega na septembarskim izborima 2000. godine. Njegovom su uspehu svakako doprineli i lažni svedoci , generalizovane optužbe na ceo narod i državu i pristrasno ponašanje sudija ali ostaje cinjenica da se uspešno izborio da mnogo nadmocnijim protivnikom koji je skovao zaveru da ga uništi i radi tog se cilja koristio svim sredstvima, štop je naša javnost sigurno zapazila. Pored toga, najveci broj naših gradjana ne smatra da je Slobodan Miloševic kriv za ono zašta ga u Hagu optužuju, ne veruje da smo mi, Srbi, krivi za raspad prethodne države i za sva zla koja su se u vezi sa tim desila, a znaju za zlocine koji su ucinjeni protiv nas a o kojima niko ne govori. Sudjenje je ponovo otvorilo mnoga pitanja iz nedavne prošlosti i dalo im odgovor koji je možda tada nedostajao. S druge strane, i okolnosti u zemlji su se delimicno izmenile. DOS je dobio prethodne izbore na dva postulata: Slobodan Miloševic nas je izolovao od sveta jer je on kriv za naše nesporazume sa njim i cim on ode sve ce biti u redu; I u teškoj smo finansijskoj i ekonomskoj situaciji zbog Slobodana Miloševica, koga svet kažnjava za pogrešnu politiku a mi trpimo, cim on ode mi cemo uci u blagostanje. Nakon dve godine od promene vlasti jasno je, nakon ovog sudjenja, da Slobodan Miloševic nije kriv za ono zašta sedi u Hagu, odnosno ya ratove na ovom prostoru, a od blagostanja koje je ocekivano ni traga , ni glasa. Živi se kudikamo gore. I sudjenje u Hagu je, dakle, donekle pomoglo da se propagandna magla koja traje poslednjih nekoliko godina malo razidje a životne teškoce koje nas sve više pritiskaju su nas naterale da ponovo razmislimo šta smo cime dobili a šta izgubili. Iako smo daleko od bilo kakve jasne politicke platforme, odnosno sagledavanja politickih snaga koje bi je mogle izneti- odnosno šta nam je, kao zemlji, ciniti da se iz sadašnje situacije izvucemo, proces otrežnjenja je ipak poceo.
MEDJUNARODNE POLITICKE OKOLNOSTI
Tokom ovih godinu dana sudjenja Slobodanu Miloševicu na medjunarodnom planu su se dogodile neke znacajne promene koje su i ovom procesu, i Miloševicevoj ulozi u dogadjajima za koje ga optužuju , dali novu dimenziju. Zaoštravanje situacije na Bliskom istoku, gde Izerćlska armija „potpuno legitimno“ masakrira civile (niko je ne optužuje za prekomernu upotrebu sile) na tudjoj teritoriji, potom napad na trgovinski centar u Njujorku, bombardovanje Avganistana i njegova okupacija, kao i najave novog masivnog napada na Irak sa ciljem rušenja Sadama Huseina i okupacije Iraka, u potpuno novom svetlu prikazuju i dogadjaje u SRJ za koje se Miloševicu sudi. Sve je ocitije da nije Miloševic taj koji je iyayivao ratove vec oni koji mu sada sude. Pa nisu valjda svi krivi a samo oni ispravni. U freneticnoj propagandi protiv SRJ i njenog tadašnjeg predsednika neko je i mogao pomisliti da je naša zemlja stvarno nešto kriva i da cini neke zlocine koje treba spreciti. Neupuceni, a njima je ta propaganda bila upucena, su to mogli poverovati. Sada , posle svega što se desilo otkada Miloševic nije na politickoj sceni, vidimo da je Miloševic u Hagu, Srbi i ostalo nealbansko stanovništvo proterano sa Kim, da na KiM vlada teror, etnicko cišcenje, kriminal, šverc, trgovina drogom i belim robljem i da je to i dalje potencijalno bure baruta koje preti da ponovo razbukti sukobe na Jugu Srbije , u Makedoniji ili u Grckoj. Ya sve to sada svakako nije kriv Miloševic. Iako je to tako, tzv. Medjunarodna zajednica, a u stvari SAD i nekolicina njenih saveznika, izdaje saopštenja o velikom napretku demokratije na KiM, obnovi, saradnji, i u slicnom tonu, iako je to daleko od i privida istine. Kada bi to bilo tacno, ko to onda ubija, otima, maltretira Srbe i nealbance tamo, ko ruši pravoslavne crkve i groblja, ko otima tudju imovinu i kamenuje autobuse i automobile koji nose registarske tablice Srbije? Sa druge strane, kako to da tako miroljubive, demokratske i humane nacije i države, kao što su SAD i njeni saveznici, stalno nekoga napadaju i bombarduju, kako to da stalno moraju negde, u stranim zemljama da na silu dovode svoje trupe, kako to da im stalno smetaju neki „nedemokratski“ režimi (pri cemu im neki drugi jednako nedemokratski nimalo ne smetaju). Zašto baš oni uvek „moraju“ nekoga da napadnu, bombarduju i okupiraju, tobože u opštem interesu i radi nekih univerzalnih principa. Pre že biti drugo- da smo svi mi žrtve njihovog imperijalistickog pohoda na osvajanje svetskih resursa i strateških regiona a da medijska satanizacija i sud u Hagu imaju za cilj da maskiraju njihove prave razloge i motive, kao i njihovu nesumnjivu odgovornost za posledice takvih akcija- razaranje zemalja, ubijanje nedužnih ljudi i otimanje tudjih teritorija i bogatstava.
Gospodin Buš najavljuje ratove bez kraja. Da li ce biti dovoljno krivaca za tako nešto. Ako ih i ne bude SAD ce same napraviti krivce jer se ratovi moraju nastaviti radi dobrobiti SAD i njenih gradjana. Drugima kako bude.
Gospodin Buš najavljuje rat protiv terorizma. Pa zašto onda tesno saradjuje sa teroristima UCK? Zašto su SAD bombardovale SRJ da bi zaštitili teroriste ako protiv njih ratuju? U svetlu nesumnjivo militaristicke politike SAD, koja je danas vidljivija nego što je to možda bila pre nekolko godina, i njihovog, sada vec jasno uocljivog, oslanjanja na mnoge teroristicke grupe u svetu radi ostvarivanja svojih interesa kroz destabilizaciju zemalja koje žele pokoriti i okupirati (primeri za to su i druge zemlje, ne samo Jugoslavija- Irak, Makedonija, Kašmir, Iran i sl.) i proces u Hagu dobija drugu dimenziju i smisao , i u ocima naše, ali i svetske javnosti.
NOVI MEDJUNARODNI SUD
Delegitimizaciji „tribunala“ u Hagu doprineo je i još jedan dogadjaj na medjunarodnoj politickoj sceni – pocetak rada novog Medjunarodnog krivicnog suda, ovoga puta sa sedištem u Rimu. Za razliku od ovog Haškog, sud u Rimu je legalan jer je prihvacen od velikog broja država, kroz kolektivni ugovor suverenih država, koje su svoje pristupanje ovom sudu ratifikovale kroz svoje parlamente. Sud je, za razliku od Haškog, nadležan za sve zemlje jednako, a ne za pojedine, znaci nije diskriminatorski kao Haški. I napokon, pocetak rada suda do kraja je obelodanio dvostruke standarde SAD i njihovu neprincipijelnost, odnosno dao „tribunalu“ u Hagu pravu dimenziju -politicku. Naime, SAD su ne samo odbile da ratifikuju pristupanje ovom sudu, vec su povukle i svoj prethodni pristanak. Takvo ponašanje objasnili su strahom da njihovi državljani ne dodju pod udar ovog suda, što je suprotno njihovom ustavu, navodeci i da se „takav sud može iskoristiti politicki radi optuživanja njihovih državljana“. Kada je to tako, postavlja se pitanje kako onda toliko insistiraju na sudu u Hagu, na izrucenjnima optuženih bez obzira da li je to u skladu sa ustavima zemalja ciji su oni državljani i ne pitajuci se da li možda i taj Haški sud nekome sudi iz politickih razloga? Ovakva pozicija SAD naišla je na osudu velikog broja zemalja i iako su kroz OUN sprovele odluku da njeni državljani koji ucestvuju u mirovnim-citaj vojnim akcijama u svetu nece godinu dana biti pod jurisdikcijom suda, neizvesno je dokle ce se takva pozicija SAD održati. Ako ništa, Evropa i neki drugi politicki faktori dobili su dobru kartu u ruke za cenjkanje sa SAD, ovoga puta na njenu štetu. Sa druge strane, jasno se pokazala nemoralnost americke spoljne politike i razotrilo jasnije nego ikad da je sud u Hagu , u stvari, instrument SAD i NATO u nametanju njihove hegemonije, odnosno da mu je cilj da zastraši sve one koje im se suprotstave, kao i da su SAD spreme da sude drugima ali nisu da dozvole da se njihovima sudi, što bi trebalo da bude neprihvatljivo u savremenom svetu i dostignutom stepenu civilizacije i što i sudjenju u Hagu daje drugaciju dimenziju.
ZAKLJUCAK
Moglo bi se konstatovati da je sudjenje Slobodanu Miloševicu zapalo u ozbiljnu krizu jer ništa od svega za šta je on optuživan nije dokazano, niti je blizu toga. I sud i svedoci , i optužba su se znatno iskompromitovali, nelegitimnost suda je još i pojacana, sumnje u njegovu politicku pozadinu i spregu sa SAD i NATO- m postale više nego opravdane, neregularnost procesa više nego ocigledna i procesne radnje sve proizvoljnije, površnost optužnice i njena iskonstruisanost dokazana, uverenost da ce se naci neko da jasno svedoci protiv optuženog poljuljana. Treba ovde možda postaviti i pitanje ko to ima interesa i zašto da placa 1160 cinovnika ovog suda i to enormnim platama i dnevnicama. Potom zašto je tako nizak profesionalni, odnosno pravnicki, nivo tužilaca, sudija i zaposlenih. Verovatno je odgovor na ovo pitanje – zato jer iole ozbiljniji pravnici nisu želeli da ucestvuju u ovakvom montiranom procesu. S druge strane Slobodan Miloševic je pobrao sve simpatije za hrabro držanje i ubedljivost svog nastupa i argumenata. Medjunarodne okolnosti, izmenjene dogadjajima koji su imali svoj posredan odraz i na ovo sudjenje, doprinele su jacanju Miloševiceve pozicije , kompormitaciji SAD i NATO-a, kao sponzora „tribunala“ i medjunarodnih faktora jer se pokazalo jasnije nego ikada do sada da oni ti koji proizvode krize u sopstvenom interesu a za to optužuju druge. Sada je više nego ocito da oni vode militaristicku politiku prema ostalom delu sveta, van njihovih neposrednih saveznika, koja ugrožava veliki broj država i svojom neodgovornošcu može svet gurnuti u još šire i nesagledivije sukobe i ratove. Odnosno, postaje sve ociglednije da su ratove, za koje optužuju Miloševica, sami izazivali i podsrekavali, kako bi politicki, vojno i ekonomski pokorili ovaj vitalni region Evrope, kao strateški, vojno, saobracajno i ekonomski znacajan, tako i kao poligon za dalje širenje na Istok.
Šta se sada može ocekivati u nastavku sudjenja?
S obzirom da je teoretski gledano najviše osnova za dokazivanje krivice Miloševica bilo po pitanju Kosova i Metohije, jer je ta oblast u sastavu Srbije i SRJ i u neposrednoj odgovornosti predsednika SRJ, a što je izostalo, šanse da se to dokaže po pitanju BiH i Hrvatske su još manje. Ni od preostalih svedoka ne treba ocekivati da ce dokazati nepobitnu krivicu optuženog, mada se to ne sme sasvim iskljuciti jer je optužba sada verovatno spremna na sve da bi se iz ove situacije kako-tako izvukla. Zato, ako ne „ubede“ nekog svedoka da potvrdi Miloševicevu krivicu, logicno je ocekivati da ce optužba i sud pokušati da Miloševica onemoguce da govori javno ili mu na svaki nacin otežati uslove i odbranu. Tražice nacine da mu nametnu advokata, da ga proglase mnogo bolesnim pa da traže zastupnika, ili bilo šta drugo (u neke gore scenarije da ne ulazimo mada ne treba zaboraviti da neki nisu preživeli Hag) kako bi proces bar razvukli što više i polako ga gurali van domašaja javnosti i u zaborav. On ionako za njih više i nema znacaja. Svoje ciljeve u Jugoslaviji su ostvarili, Miloševica su u Hag doveli, druge države i njihove lidere zastrašili, pa što onda baš moraju i dokazati da je kriv „kad svi znaju da je kriv“. Najbolje je proces usporiti, razvlaciti, skloniti ga iz medija i polako zaboraviti. Na ekranima i u novinama ce biti neke važnije vesti. Pojavice se neki novi diktatori i neka druga ugrožena mesta i zajednice koje ce oni morati braniti bombama i „mirovnim akcijama“. I sve ce polako pasti u zaborav. Naravno, pustiti ga sigurno nece. Možda se jednoga dana pojavi kratka vest u nekim perifernim listovima da je bivši predsednik SRJ osudjen na neku vremensku kaznu zbog ratnih zlocina, genocida ili slicno ucinjenih pre mnogo godina. Ni takav scenario ne bi trebalo da iznenadi. Oni ionako optužene drže u zatvorima koliko god im treba, bez obzira na zakone i rokove koje oni pripisuju. Pa zar Momcilo Krajišnik ne sedi u zatvoru vec dve godine (ako ga se još iko seca)? Što to ne bi moglo i sa drugima, ako je korisno?.
