U vreme rusenja Berlinskog zida nismo mogli ni da pomislimo da ce se
Orvelovo „Onaj ko kontrolise sadasnjost, kontrolise proslost, a ko
kontrolise proslost, kontrolise buducnost“ odnositi na nase pravo na
opstanak u XXI veku.
Cvilizovani svet termin „Nacizam“ povezuje sa Dahauom, Treblinkom, Ausvicem,
a pod „denacifikacijom“ podrazumeva kaznjavanje i iskorenjivanje tog zla.
A u Srbiji, Srbi, zrtve Nacizma, obelezeni zigom srama da su Nacisti, bez
protesta se privikavaju na nasilni akt urezivanja preko teksta kojim
opisujemo svoj nacionalni identitet.
Ovaj proces, nazvan „denacifikacija“ je zapravo njena direktna suprotnost i
mogao bi da se odvija pod motom „Jedem das Seine“.
Borka Pavicevic, koja se, koristeci priliku koju su otvorile medijske
interpretacije dogadjaja iz poslednjeg rata, istakla kao pobornik ideologije
koja Srbe, zrtve Nacizma i Nacista, lazno optuzuje da su Nacisti koje toboze
treba denacifikovati i pacifikovati, dobitnik je ovogodisnje Internacionalne
Hirosima nagrade za mir.
Njena praksa je zapravo body art koji se izvodi nad celokupnim srpskim
narodom.
Pismo koje sam dobio od svoje zene iz Beograda ove jeseni je pokusaj nekog
sa strane da shvati zasto na to pristajemo.
B.
——————————————————–
From: Margarita
Subject: kako smo sistematski unisteni…
Date: Wednesday, September 17, 2003 3:43 PM
Ove godine na Bitefu svasta ima. Se za nas interesantno. Ivan Vejvoda je u
savetu Bitefa, ugojio se ali i dalje izgleda nevidljivo.
Zizek je svasta pisao za vreme rata, nista lepo po nas, bio je za
interrrrvenciju, da nas gadjaju, ali nije soros, i govori o tome kako novo
Civilno drustvo u sebi ima ugradjen novi rasizam. Kupila sam njegovu knjigu
‘Metastaze uzivanja’ i nosicu je da citam u avionu. Pocinje opisom situacije
u JNA kad je sluzio vojsku sedamdesetih.
Pa kaze:
„Svi mi u sobi, ukljucujuci i samog doktora, pratili smo prizor opsceno se
smejuci; nesrecni vojnik nam se i sam uskoro pridruzio, zbunjeno se
cerekajuci i razmenjujuci sa nama saucesnicke poglede dok je nastavljao da
masturbira. taj prizor je izazvao u meni iskustvo kvaziepifanije, in nuce
sve je u tome bilo sadrzano, citava formula Moci-neobjasnjiva mesavina
nametnutog uzivanja i ponizavajuceg vrsenja moci, agens Moci uzvikuje stroge
naredbe, ali istovremeno deli sa nama, svojim potcinjenima, opsceni smeh
koji potvrdjuje duboku solidarnost.“
Scena je paradigmatska za ono sto se nama desava kad idemo u pozoriste da
gledamo predstave u kojima se srpska kultura komentarise kao abjektna, gde
publika ima podeljen dozivljaj izmedju otpora ugrozavanju svog identiteta
kroz rasizam, i istovremenog saucesnistva uzivanjem u trenucima otvorenog
denigriranja samih sebe na sceni, zato sto misle da tako treba i da je to
odraz njihove licne kulture, to prihvatanje sebe kao abjektnog ,jedine
moguce alternative lesevima u Batajnici.
Generacijama su nas spremali za ovaj dril kolektivnog uzivanja u
ponizavanju, i potrebu da to uzivanje opravdamo, odnosno legitimizujemo
sami pred sobom. Saucesnicko podgurkivanje glumaca i publike se odvija bez
direktnog prisustva Moci koja primorava, naucili smo da sve radimo sami.
Cula sam se juce s Dudom koja je na moje zgrazavanje nad stepenom
demonstrirane samomrznje u Beogradu prepricala komentar jednog iseljenika
sa Kosova (pre petnćst godina je za velike pare prodao svoju kucu Siptaru
i dosao da zivi u Beogradu), koji je jednom prilikom rekao njenom muzu, koji
je Hrvat i funkcioner, da njemu nije mesto ovde nego u Hrvatskoj. I kaze ona
da ima istine u tome sta govorim, ali sta drugo da radimo kad je sedamdeset
(odakle joj samo cifra) posto naseg sveta takvo, i da je njoj dosta prica o
nebeskom narodu.
Nisam zbog Savkinog dolaska stigla da joj objasnim da otpor jednoj
virtuelnoj slici i njenim zagovornicima ne mora biti zagovaranje druge
virtuelne slike, ne mora biti saucesnistvo u kreiranju drugog pola binarne
opozicije, zato sto je lazan koliko i prvi. Njoj bi verovatno bilo vrlo
tesko objasniti da je prica o nebeskom narodu krenula kao graft da bi se na
njemu odgajila njena suprotnost, upravo ovo cega je ona (suprotnost) sada
instrument – opravdanje za proizvodnju abjektnog, mete novog rasizma. U
njenom slucaju izbor da uziva je jos necasniji, jer su joj deca pola Srbi
koje ce nauciti da se distanciraju od tog dela sebe i mrzeti zauzvrat
nekog drugog, bezeci u hrvatski deo svog identiteta koji je za njih
dubiozno utociste. Pravi im traumu na kojoj moze da poraste maligni
narcizam.
Onaj davnasnji turbo folk spot sa Eskom smo vrlo tacno opisali kao opscen.
Bodrijar prica o kulturi spektakla, o sceni koja je ob-scene, a ja to
nazivam „culture of suspension of disbelief“- kulturom suspenzije neverice,
koja facilitira uzivanje u ob-scenom. To moze da se nazove i
culture of addiction, jer je spektakl adiktivan kao svaka druga
pornografija, i vise od toga – u igri vise nije samo cista fantazija, zato
sto virtuelno ukljucuje posmatraca kao deo sopstvene konstrukcije. Virtuelno
nije stvarno ali nije ni nestvarno, virtuelno je hiperrealno.
I zato takva vrsta stimulacije osujecuje prirodne reakcije na slican nacin
kao sto se desava u onom cuvenom eksperimentu sa majkom pticom i njenim
pticima cija je crvena grla podsticu da im ubacuje hranu u
kljunove-uvodjenjem hipernaturalnog stimulusa, crvene loptice jarkije boje
nego sto su njihova zdrela, ptica vise ne reaguje na ptice nego „hrani“
loptu, a deca joj ugibaju jedno za drugim.
Postajemo addicted to hypernatural stimula – otud obavezno mesto u
filmovima – kao u filmu „Rane“ gde svi nesto duvaju, cak i baba kojoj se
onda prividjaju ustase. Uzgred, nema ustasa, to je samo babino prividjenje,
iako na TV ekranu iza njih, bez tona, vidis kolonu izbeglica, izes realnost,
odosmo mi u tri lepe iako nista ne duvamo, a ja nikako da napisem onaj
tekst za Dejana.
Margarita
————————————————————————-
BACKGROUNDER:
[1] Intervju Borke Pavicevic objavljen u casopisu Reporter.
[integralni tekst na internet prezentaciji
http://www.reporter.co.yu/rep108/0001.htm ]
[…
Pre pet godina, kada je osnovan CZKD, govorili ste o denacifikaciji,
dekontaminaciji i pacifikaciji.
Kako stvari stoje danas?
Da li je potrebna denacifikacija?
Danas imam malu ogradu prema tom terminu. Kada je Centar osnivan, tim jakim
terminima upravo se htela izazvati polemika, da se javnost opredeli.
Znači li to da denacifikacija
nije potrebna?
Potrebna je pobuna, a ljudi su izudarani i izoptuživani i do te mere uniženi
da treba očekivati da prevrnu ovo. Ljudima treba dati šansu da se suoče sa
onim što se dogodilo za proteklih deset godina. Mislim da osveštenja mora
biti. Sve što bih želela jeste da ljudi povežu sadašnju situaciju sa
nepotrebnošću do sada vođenog rata.
Kakve to veze ima sa denacifikacijom?
Jeste li odustali od te ideje?
Ne odustajem nikako. Ne bih je primenjivala samo u smislu suđenja. Ne možete
je primeniti na ljude za koje očekujete da imaju ponosa. Da bi se čovek
pobunio, on mora da ima saosećanje. Puno vremena je prošlo, a greh
primordijalni se razvijao, u smislu: ako ništa nisam rekao za Vukovar, zašto
bih to rekao za Sarajevo; ako nisam rekao za Sarajevo, zašto bih za
Srebrenicu; ako nisam za Srebrenicu, zašto bih rekao za Kosovo. Ti nanosi
nečinjenja su toliki da je potrebno učiniti nešto da bi se neko malo osovio
na noge. S druge strane je režimska priča o tome kako međunarodna javnost
tvrdi kako je srpski narod kriv, što niko ne čini, ali to ipak lomi ljude i
oni nemaju dovoljno samopouzdanja. Ljudima valja pomoći da se osove, da o
tome misle.
Kako?
Stalno upućivati na stvarnost, ukidati diskonuitet prošlosti. Mi smo svet
koji postoji između prošlosti i budućnosti, ali bez ikakve stvarnosti. Taj
proces iz koga se stiže do uviđanja, treba da bude napravljen bez gospoda
Boga i to je ono što sam shvatila tokom NATO intervencije. Ko sudi, kada,
zašto sudi? To je veliko moralno pitanje i ne bih se šalila sa tim. Ne može
se to olako napraviti i traži mnogo svetaca. Ono što je moralna i
metafizička odgovornost, što bi rekao Jaspers, to čovek mora da obavi sam.
…
Tu se opet vraćamo na denacifikaciju…
To treba uraditi. O tome se ne mogu pisati projekti – to je moja ograda,
biću iskrena. To je proces koji ćete obaviti činovima, od mesta do mesta, od
čoveka do čoveka, da pokažete, igrate, da nalazite te teme, da uvučete te
ljude, da im omogućite da to shvate i sa time se suoče. To nije ništa o čemu
će se pričati, već nešto što će se pustiti u život. Nije to stvar o kojoj se
može olako govoriti ili koja je moderna, niti je to nešto o čemu se održi
skup.
Prebačeno je ne samo CZKD već i drugim nevladinim organizacijama da pomoć iz
inostranstva ne prepoznaju kao ratno profiterstvo.
Da li među nevladinim organizacijama ima takvih?
Nisu isključene sve varijante, ali nismo mi napravili ovaj haos. Neko je
skoro govorio o kulturi zavisnosti.
Šta je kultura zavisnosti?
To je kiosk umesto Getea. Ovo društvo se izlečilo od šuškavaca i sećam se
1991. godine kada mi je prvi dečko u kafani tražio kutiju od stranih
cigareta da me je zabolela glava. Jer sam shvatila da živim u svetu u kome
kutija stranih cigareta predstavlja fetiš. Stvara se nešto strašno: to je
odnos prema Zapadu kao oblik bahate superiornosti, bezdušne i primitivne,
ili kao oblik jedne podatne inferiornosti. Ali pitanje o novcu: strašno je
da to pitanje dolazi od ljudi čiji auto vredi koliko sve što mi ovde imamo.
U Beogradu nikada nije bilo te količine automobila zatamnjenih stakala. Ceo
grad liči na sprovod Don Korleonea. To poređenje sa ljudima koji imaju
automobile nije u prilog nevladinih organizacija, s obzirom na to da su one
javne institucije od kojih se očekuje – bar je tako na Istoku bilo – da budu
nosioci preporoda.
Nevladine institucije, slažem se, treba da pruže primer jednog drugačijeg
kulturnog, a onda i demokratskog načina ponašanja unutar organizacije. A
smisao nevladinih organizacija jeste da neprestano pritiskaju sistem da bi
zaštitili i poboljšali civilno društvo.
…
Prebacuje vam se da se niste oglasili povodom sršenih crkava na Kosovu.
Zašto?
Crkva se održava službom. Ritual da postoji mora biti stvaran. I kada to
govori g. Pavlović, onda bi partija koja je na vlasti mogla da vrati imanja
crkvama. I, naravno, da mi je žao zbog tih rušenja, kao što mi je žao
rušenja džamija po Bosni, više mi je nego žao zbog rušenja Dubrovnika. Ali
je g. Pavlović takođe u odnosu na sve to trebalo da protestuje.
Sećam se kada ste protestovali zbog Dubrovnika.
Zašto to niste učinili zbog vrednosti na Kosovu?
Upravo neki od nas koji su tada to učinili imaju legitimno pravo da
protestuju zbog Kosova. I upravo zbog toga nismo igrali, pevali i pravili
cirkus u vreme NATO bombardovanja, nego smo otvorili izložbu koja se zove
„Apel za mir“ sa skulpturama Vide Jocić, kojima se jasno kaže šta se misli.
Ali, mi jesmo mogli da protestujemo, jer ako imate kontinuiranu antiratnu
poziciju, to ima legalitet.
RADE STANIć
