Postovani u redakciji srpske dijaspore,
Sa zaprepascenjem sam procitala clanak koji ste preuzeli iz NIN-a o nasem srpskom piscu Crnjanskom. Posto sam ja potomkinja srpske porodice Isakovicha a koje je Crnjanski opisao u svojim Seobama nemogu da se otrgnem utisku kako smo izgubili svaki osecaj za respekt cak i prema svojim piscima. Osobine koje se sada ovom piscu pripisuju u NIN-u su prikazane na jedan palanacki zlurad nacin. Moram da primetim kako je jedan nekadasnji crveno obojeni list na pravi kameleonski nacin promenio boju te sada umesto crvene boje prikazuje se citalackoj publici u plavom. To je u najmanju ruku, rekla bih, posledica nedostatka pristojnosti i gubitka u vrednosti svake vrste. I dok je se NIN nekada predstavljao kao nedeljnik na nivou sada je se ovim clankom o nasem srspkom piscu spustio na nivo zute stampe i bulevraskih novina koje nisu vredne ni da se pregaze kada bi se nasle pred nasim nogama na trotoaru.
Pisati na ovakav nacin o jednom piscu sada kada on vise nije ziv i nije prisutan medju nama te tako nemoze ni da se brani moze samo biti proizvod zluradih umova u cijoj glavi i srcu i dusi vlada totalni mrak. Nesto ocito trenutno duboko nije u redu sa moralnim i etickim vrednostima u Srbiji pa su i neki urednici poput urednika NIN-a propustili da ubace barem jednu pozitivnu osobinu ovog pisca koji je ostavio prava knjizevna dela. Nekima sigurno vise odgovaraju danasnji “pisci“ poput Kapora koji zapisuju neistine u svojim “romanima“ a koje su skuvali u svojim okorelim nacionalistickim kuhinjama a kako bi se sto bolje prodali svom narodu o kojem oni bas i nemaju neko narocito misljenje niti interesa osim sopstvenog da se proslave.
Velika je sramota i pomisljati na ovakva publikovanja a kamoli ucestvovati u njima i vrlo je indikativno u cijem je to interesu da se iznose i pripisuju osobine jednom knjizevniku a koje se ako treba mogu pripisati citavoj naciji. Naprasitost, egoizam, i sve one druge osobine a koje mi je mrsko ovde da ponovim su zapisane u toliko zluradom konteksu da je meni kao ciatocu bilo mrsko da ih citam. Citajuci ih mislila sam kako je isuvise mnogo Srba kao sto ih ima i u svim drugim narodima kojima bi se moglo pripisati daleko vise i gorih osobina i pitala se: – Kako moze neko u 2003 godini da na jedan palancki nacin otrcava svog pisca za kojeg sam sigurna da nije procitao niti jedno njegovo delo? Jer da je procitao barem jedno, sigurno je da bi barem zapisao kako je Crnjanski cak i u emigraciji pisao o svom narodu i to na srpskom jeziku, odnosno da patnje svog naroda nije zanemarivao niti ga je ikada zaboravio. Isto tako sam se pitala da li bi neki drugi narodi tako nesto publikovali o svojim piscima a koji odavno nisu vise medju njima. Cisto sumnjam.
Vrlo bizarno se danas u Srbiji ophodimo i sa ostalim nasim ljudima u emigraciji kako bivsoj tako i sadasnjoj i po tom pitanju smo ocito nenadmasni. Da zlo bude vece mi se takvim osobinama jos i ponosimo. Tako i za Nikolu Teslu nikada nismo marili sve dok Hrvati nisu poceli da ga svojataju i prisvajaju a zaboravili smo da je se i taj nas najveci naucnik Nikola Tesla rodjen u Krajini (danasnjoj Hrvatskoj) uvek izjasnjavao kao Srbin. Nije li to dokaz koliko smo zabacili kada se radi o nasim ljudima u emigraciji i da ih samo svojatamo i dobro o njima mislimo i govorimo kada oni trebaju otazdbini? A kada otazdbina njima zatreba nje onda nigde nema a u tome imam licno iskustvo kao srpski emigrant u dijaspori. Quo Vadis, Srbijo?
s postovanjem,
Dusanka Bekker- Isakovic, Holandija
