U Institut za fiziku vratilo se desetak uspešnih mladih srpskih naučnika iz Amerike, Australije i Evrope. Patriotizam je važan, ali nije jedini faktor za povratak. Gledaju se i uslovi za rad
DOK trećina mladih u Srbiji gleda kako da ode iz zemlje, sa kartom u jednom pravcu, desi se i poneko čudo – da mladi, obrazovani i uspešni iz belog sveta odluče da se vrate kući. Tako je u Institut za fiziku u Zemunu iz Amerike, Australije i Evrope stiglo desetak mladih naučnika. Otišli su tražeći bolje obrazovanje, opremljenije laboratorije i plaćenije projekte. Sada su, svako iz svojih razloga, odlučili da se vrate.
Imaju između 30 i 40 godina, radili su na prestižnim univerzitetima, institutima i u svetski poznatim kompanijama. Fakultete su, po pravilu, završili ovde, a doktorirali u inostranstvu.
Patriotizam je, kažu, važan, ali nikako jedini faktor za povratak. Jer njime ne mogu da plate stan i da deci obezbede normalan život.
– Oni koji kažu da su se vratili samo zbog patriotizma nisu iskreni i iza toga sigurno postoje neke skrivene namere – kaže, za „Novosti“, dr Milovan Šuvakov, koji se u Srbiju vratio iz Ljubljane. – Razlozi su uglavnom privatni – zbog porodice, prijatelja, načina života u Srbiji. Ali za povratak su potrebni bar minimalni uslovi za normalan rad. U Institutu za fiziku ih, na sreću, imamo.
Bilo bi dobro, kaže Šuvakov, kada bi država bar ponekad oslušnula šta imaju da kažu. Jer, vratili su se iz sveta, videli mnogo dobrih primera kako bi stvari mogle da se urede i da bolje funkcionišu. Umesto toga, dodaje, država je ukinula Ministarstvo za nauku i time delimično pokazala koliko joj je i na papiru i u praksi stalo do nauke.
Država bi, dodaje njegov kolega dr Igor Stanković, mogla i pametnije da ubira porez i to bi značilo i naučnicima. Ne od svih isto, već prema visini primanja. Tako se, kaže, radi na Zapadu. Ovaj mladi naučnik završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu, a potom doktorirao na Tehničkom institutu u Berlinu. Radio je tri godine u Briselu u „Tojoti“, kada je odlučio da se sa porodicom vrati u Beograd. U međuvremenu je dobio projekat, koji finansira Švajcarska, i sada na njemu radi iz Beograda.
– Kada sam se vratio, shvatio sam da bi neke stvari morale da budu mnogo jednostavnije. Moja supruga je strani državljanin i tri godine čeka stalni boravak, a posle će joj biti potrebne još dve za državljanstvo. Nije Adrijana Lima da srpski pasoš dobije za jedan dan – kaže Stanković. – Tek sa državljanstvom moći će normalno da radi. Do tada živimo od moje plate, koja iznosi manje od 15.000 dinara po članu domaćinstva. Sa tolikim primanjima penzioneri dobijaju 13. penziju, ali nama niko sigurno neće dati 13. platu. Zato kažem da država mora bolje da promisli neke poteze.
I Igor i njegove kolege rade vredno na svojim projektima, neki od njih u laboratoriji za gasnu elektroniku, drugi na superkompjuteru. Iako je vreme kolektivnog godišnjeg odmora, zatekli smo ih u Institutu. Gotovo bez izuzetka, zahvaljujući iskustvima iz sveta, uspeli su da u Institut donesu projekat, a samim tim i pare, iz inostranstva. Za poslednjih nekoliko godina naučnici ovog instituta su iz inostranstva za 30 projekata dobili pet miliona evra.
PRAKSA DANICA Stojiljković i Dušan Vudragić bili su po dve godine na projektima u Cernu, posle čega su se vratili u Srbiju. To iskustvo je, kažu, dragoceno i uspeli su da, svojim radom tamo, otvore vrata i mlađima, koji su posle njih nastavili da svoje doktorate rade na najvećem naučnom projektu na svetu.
Nenad Vukmirović uspeo je čak da od Evrope dobije sredstva da bi se iz Amerike vratio u Srbiju. On je prvi fizičar sa ovih prostora, i jedan od 50 iz cele Evrope, koji je iz fonda „Marija Kiri“ dobio reintegracioni grant.
– Ta sredstva dodeljuju se naučnicima kako bi se uglavnom iz Amerike vratili u Evropu – objašnjava Vukmirović. – Zahvaljujući tom grantu sada mogu u Beogradu da radim svoj projekat i da finansiramo i doktorande sa kojima radim.
Pre nego što se vratio u Beograd bio je u Lidsu i u Kaliforniji.
Među onima koji su se vratili iz Amerike je i dr Darko Tanasković, koji je doktorirao na državom univerzitetu na Floridi, a potom proveo i godinu dana u Ohaju. U Institutu se bavi fizikom novih materijala.
– Vratio sam se kada sam saznao da su uslovi za rad ovde postali uporedivi sa onima u svetu – kaže dr Tanasković. – Posle pola godine dobio sam projekat od NATO i to mi je pomoglo da formiram svoju grupu saradnika i da timski radimo na tom poslu.
I on, kao i svi drugi povratnici, očuvao je veze sa kolegama i stranim institucijama, u kojima je proveo nekoliko godina. Sada sarađuju, konsultuju se i učestvuju u zajedničkim projektima.
MLADI STRUčNjACI OSIM kolega koje su se vratile iz inostranstva, posao u Intitutu za fiziku prošle godine našlo je i 40 mladih istraživača iz Srbije – kaže za „Novosti“ dr Aleksandar Bogojević, pomoćnik direktora Instituta.
– U Institutu radi 120 doktora nauka. Trudimo se da sa našim kolegama, koji su, posebno devedesetih godina, otišli iz zemlje, održavamo kontakte i da sarađujemo. I ako ne žele da se vrate, mogu nam biti veoma korisni tako što će kod njih mladi odlaziti na doktorske studije i usavršavati se. Za uslove u Institutu Bogojević kaže da nisu toliko dobri kao na Zapadu, ali da su približni. Pored opreme i zarade, naučnici, dodaje, mnogo više gledaju ljude. Važno im je da li postoji neko sa kim profesionalno mogu da se konsultuju.
Dr Saša Dujko, koji je doktorirao na Univerzitetu Džejms Kuk u Australiji, ostao je u bliskoj vezi sa Institutom za matematiku i primenjenu informatiku u Holandiji, gde je bio na postdoktorskim studijama.
– Odlazim kod njih jer me pozivaju kao savetnika, imamo zajedničke projekte – objašnjava dr Dujko. – Važno je očuvati veze, jer od toga imamo dosta koristi. Kada nam nedostaje oprema, malo se „prostituišemo“ po svetu. Tako sam od Holanđana dobio softver, koji ovde ne bih mogao, a neophodan mi je za rad.
On dodaje da nauka jeste skupa i da zato, posebno Srbija, kao siromašna zemlja, mora da zna u šta i zbog čega ulaže.
– Ako hoćemo da se stručnjaci vraćaju i da od nauke kao društvo imamo koristi, moramo da stvorimo strategiju i jasne planove, a ne da radimo od danas do sutra – zaključuje Dujko.
POVRATAK ZBOG DECE
GOTOVO je pravilo da se naučnici u Srbiju vraćaju ili kada im se rodi dete ili kada ono treba da krene u školu. Jer tada prelome da im je važno da deca govore maternjim jezikom i da ne žele da ona budu mali Amerikanci, Francuzi, Holanđani… A i sami kažu da čovek kada više od deset godina provede u inostranstvu pusti korene suviše duboko i posle mu je teško da se iščupa.
