Povratak u mladost

Vesti

Već iz Australije sam sredio da budem domaćin u Sremskim Karlovcima dvema generacijama bogoslova, sada prota i profesora, mojih školskih drugova.

Kako dve generacije? Pa lepo. Nas su komunisti progonili kroz “oganj i vodu”, kako se nekada govorilo. Posebno Milorada Bajbića, Milisava Simića i mene, Nikolu Bilića.
Spomenulo se, ne povratilo se. Nije nama bilo lakše ni u očevom domu po tom pitanju, ali eto.

Elem, običaj je da se generacije sastaju i obeležavaju godišnjicu mature. Tako sam pre oko pet godina čitao da je generacija u Banjaluci proslavila 65 godina mature i nije ih malo došlo. Divota!

Meni Bog pomože te sam već treći put bio domaćin obema generacijama. U Karlovcima, pa u Beogradu i sad opet u Sremskim Karlovcima.
Ponedeljak po kaćskoj slavi sastajemo se u Sabornom hramu usred Brankovih Karlovaca. Kojeg Branka bolan? Pa Branka Radičevića. Zar ih Branko nije opevao i proslavio kao Belilo i Stražilovo, brate moj.

Za poslednjih 40 godina dolazio sam desetak puta u Srbiju i svaki put sam išao na Stražilovo, samo ovog puta nisam…
Hajd’ da se vratimo u Karlovce. Sabrasmo se. Javljamo se domaćinu episkopu sremskom gospodinu Vasiliju. Prilaze mu dr Dragomir Sando i profesor Mihailo Marjanac. On ih blagosilja. Prilazim ja. Vladika me blagoslovi, pa me zagrli.
Ne ceni on mene više nego njih, nego me nije odavno video, a bio mi je u Australiji nadležni episkop osam godina.

Počinje sveta liturgija. Liturgija je centar svega.
Služi se i pričešćujemo se prote Miomir Zekić, Milisav Simić, Milorad Bajbić, Dragiša Savić, dr Dragomir Sando i moja malenkost. Za pevnicom su bili bogoslovi i profesor Mihailo Marjanac.
Lep majski dan. Nama starijima godi, mada se osećamo kao kad smo ovde bili deca i učili bogoslovlje. Tako nam se čini, a brade bele ko sneg.

Ubi želja i daljina

Posmatram drage mi Karlovce – dragi su Karlovci i ostalima, ali meni valjda posebno jer ih vidim u pet do šest godina i želim ih sa daljine 12.036 kilometara. Ubi želja i daljina.
Sećam se kad smo svako jutro i svako veče odlazili na jutarnja i večernja bogosluženja. Nedeljom i praznikom na liturgije.

Kako su profesori stajali ispred hrama i gledali nas kako smo obučeni i ima li neko u patikama ili farmerkama da bude kažnjen, ili barem opomenut.
Kako smo se s jutrenja vraćali u bogosloviju na doručak. Kako smo ponekad “šmugnuli” za Novi Sad, ili dalje. Kako se to nekad “kobno” završavalo.
Neki su bili odstranjeni na godinu dana, a neki zauvek. Svega se seća glava koja mislima često posmatra Karlovce iz Australije, svega se seća…
Seća se komunističkog pritiska, naših dobrih i hrabrih profesora, naših sveštenika, naše Srpske pravoslavne crkve i njenog podmlatka.
Hajd’, pomenulo se, ne povratilo se.

Pre ručka smo imali čas razrednog starešine. Običaj je da to bude domaćin. Tako sam kao domaćin bio i razredni.
Dao sam uvod i rekao, pored ostalog, da smo se molili Bogu jedni za druge i da sam se molio za njihove roditelje.
Dodavši za Bajbićeve Boru i Anđu, Simićeve Miluna i Stanojku, Bugarskog Panteliju i Vericu, Uštevićeve Bogoljuba i Dušanku, Nedićeve Desimira i Desimirku….
Prisutni su se dobro začudili, a ja sam nastavio da ređam. Kako se sećam? Pa po molitvi.
Doneo sam iz Kaća dobre rakije četiri-pet litara što je moj brat Jovan pravio, a tu je i Jovan uvek samnom na proslavama, svi ga znaju odlično.
Dolazi jedan čovek ima punu ili divlju bradu. Lep, uredan, dostojanstven i pored njega lepa gospođa, biće da mu je supruga.
“Izvinite, ko ste nam vi?”, kažem ljubazno, a on odgovori: “Nenad Čović”.
Oh! Izljubismo se, to mi je komšija iz Bosne, nismo se videli decenijama. A lepa gospođa jeste njegova supruga.

Rado se sećamo prošlosti

Tu su i prote školski drugovi, tu su i oni koji su se zapopili i oni koji se nisu zapopili. Svi se radujemo sastanku, pitamo jedni za druge.
Prozivam jednog po jednog i oni govore šta su u životu do sada uradili. Sve smo prihvatili da valja. Onaj ima sina sveštenika, onaj ima dva sina sveštenika. Onaj ima sina profesora bogoslovije…

Tako smo u pola sata strpali sav život od pedeset godina. I opet se osećamo kao da nam je 20 godina, jer smo se prebacili u vreme kad smo bili deca i puni poleta u mladost i rada na Njivi Gospodnjoj. Tako je i bilo.
Posle časa razrednog starešine pozdravio nas je rektor bogoslovije i poželeo lep boravak u Karlovcima i u Bogosloviji. Odlazimo na ručak.

Ručak blagosilja protojerej-stavrofor Marko Španović. Nije Marko s nama učio bogosloviju, a i mi smo protojereji stavrofori. Pa zašto Španović? Pa Španović je jedan od naših najboljih profesora i jedini od živih profesora.
Tokom ručka govorilo je nekoliko prota. Hajde da sumiram.
Svi smo sažeto govorili ovako. Bili smo deca puni vere i poleta. Imali smo divne i hrabre i siromašne profesore. Bili su nam svetli primer. Bila su teška vremena, ali smo ih prebrodili i radili preko četiri decenije na Njivi Gospodnjoj.
Rado se sećamo prošlosti, a posebno one u Karlovačkoj Bogosloviji. Svi smo se zahvalili profesoru Španoviću što se odazvao pozivu i ukrasio nam slavlje.
Svakako da nas je pozdravio i naš profesor, onako očinski kao da smo još njegovi mališani.
Razišli smo se iz Karlovaca i od naše ALMA MATER, a ja sam otišao radostan i potišten. Potišten što ponovo odlazim od Karlovaca samo 12.036 kilometara. Uh brate moj!

Original Article