Kada je Nikola Lončar, kao mlad momak, prvi put otišao iz svog Karina nije, kaže, ni razmišljao o tome da li će mu se i kada opet vratiti. Radni vek započeo je u Rijeci, tamo se oženio, sa suprugom Bosiljkom stvorio porodicu nikada i ne pomislivši da će biti primoran odatle otići. Ratne okolnosti učinile su da ubrzo postane stranac u gradu koji je do tada smatrao svojim.
Međuljudski odnosi više nisu bili isti, firme su se gasile, a povećavao broj policajaca, vojnika. To mu je bio znak da treba da ode i razmišlja o budućnosti svoje dece. Kuću u Rijeci zamenio je za imanje i skromnu kućicu u Apatinu, u Srbiji, i tamo se preselio 1993. godine.
Nije se Apatin mogao porediti sa Rijekom, niti novo imanje s onim što je Nikola iza sebe ostavio, tako da ga ni novo mesto nije zadržalo više od dve godine. Prelaskom u Novi Sad krenuo je sve iz početka. Deca su u međuvremenu odrasla, završila fakultete i postali zreli ljudi, Nikola otvorio svoju firmu, Bosiljka radila u krojačkoj radnji. Pored jedne kuće napravili još dve i stekli sve ono materijalno što Nikolu nije moglo da usreći.
Nakon četrnaest godina pauze, prvi put je odlučio da ode u Karin, kako bi obišao roditelje koji su ostali u selu. Svakog sata boravka, u ta tri dana, Nikola se i danas seća kao i osećaja sa kojim se vratio u Novi Sad.
– Tri dana sam proveo u Karinu i isplakao se kao nikada do tada. Sve ono što sam čuo, video, probudilo je u meni želju da što pre pobegnem odatle. Sve je bilo zapušteno, zapaljeno, srušeno, neke bačve rasute pored puta. Izuzev kornjače i jednog leptira čini mi se da ništa lepo nisam ni video. Nije bilo nikoga da ti nazove dobar dan. U povratku sam rekao ženi da ću u Karin otići samo kada mi se roditelji upokoje, da ih sahranim, i da više nikada tamo kročiti neću – priseća se Nikola.
Na povratak ga navele unukove reči
Ipak, nakon očeve smrti i ispraćaja koji je imao, Nikolu je nešto nagnalo da opet razmišlja o dolasku u Karin. Video je, kaže, da nisu ljudi baš takvi kao što se pričalo da jesu. U leto 2010. godine, poželeo je da pokaže unuku dedin kraj, snajki Ličanki svoju Dalmaciju, pa su svi porodično došli na letovanje u Karin, iznajmivši smeštaj u gradu. Deset dana produžili su na petnaest, Nikola je sa tada četvorogodišnjim unukom peške išao do sela, a ono što mu je unuk rekao ostalo je večno urezano u pamćenju.
– Kada smo iz Srbije krenuli ovamo, dete koje nikada nije bilo ovde nikako nije moglo dočekati kada ćemo stići. Bio je nestrpljiviji nego ja. Držeći ga za ruku, peške smo došli stazom do sela, kuće mojih roditelja. Među ruševinama, gledajući oko sebe, unuk me je pogledao i rekao: „Deda, sve ćemo mi ovo obnoviti, krenućemo od krova“, a potom otišao do susedne kuće i doneo u ruci crep – sa setom prepričava Nikola.
Po povratku u Novi Sad, sve je bilo sasvim drugačije nego prethodni put. Dve nedelje boravka, unukove reči i osećaj koji se vratio nakon toliko godina, promenili su Nikolin stav i razmišljanja. Prvo što je Bosiljki tada rekao bilo je: „Draga moja ženo, mi više nemamo šta čekati, idemo u Karin“ i iste godine, u novembru, došli su sa sinom da očiste kuću i pripreme ono najosnovnije da bi se, samo dva meseca nakon toga i trajno vratili u Gornji Karin.
– Ništa od nameštaja nismo imali. Ono što bi kupili u Zadru, nije nam imao ko dovesti jer je put bio nepristupačan. Pola stvari nosili smo u rukama ili na kolicima. Kod komšije smo stanovali privremeno i svaki dan peške dolazili ujutro a vraćali se uveče, da sredimo sve ovo. Onog momenta kada smo postavili peć i krevet, prvi put naložili vatru, nije mi više na pamet palo da bilo gde odem iz svoje kuće. Od kada smo se vratili, više nismo ni otišli u Novi Sad – kaže Nikola.
Ljudi moraju da se bore
Iz civilizacije, velikog grada, doći u pusto selo bez struje, vode i puta, nije bilo lako, ali je srce bilo puno. Plamen sveća zamenili su agregatom, zatim solarnim panelima sve dok nedavno nisu dočekali struju. Ta istrajnost i upornost za Nikolu su, kako kaže, bili neka vrsta i moralne obaveze prema svom selu u kojemu je, danas, ljudi toliko da se mogu izbrojati na prste.
– Bio sam jako uporan, nekada čak i drzak i bezobrazan prema našim političkim predstavnicima ovde, samo da pokušam nešto uraditi za svoje selo kojem ništa nisam dao ranije, da pokušam izboriti bar malo bolje uslove za život kako bi se još neko vratio. Ostalo je još da se uradi ovih par kilometara puta i tek tada ću biti zadovoljan. U međuvremenu vratio mi se sinovac sa porodicom, deca mu ovde idu u školu, pa sad imam dodatni motiv da se deci obezbede uslovi da normalno putuju. Znam ja da je novac često problem, da mi ovde nismo oni koji odlučuju, ali je na nama da se borimo da ostvarimo ono najosnovnije. Eto, nedavno je tu došao još jedan mladi čovek sa suprugom, oboje rade u Italiji, ali su kupili imanje, prave kuću, planiraju da se bave turizmom pa eto, možda će neko tu dobiti i priliku za posao – optimističan je Nikola.
Predivno Karinsko more
Iako sam ističe kako je znao biti ne baš blagonaklon prema političkim predstavnicima lokalne vlasti u Obrovcu, ističe da su im i pomogli bar onoliko koliko je bilo u njihovoj moći. Danas Nikola i Bosiljka imaju gotovo sve uslove za život i ništa im, kažu, ne nedostaje. U Karinu Gornjem sada je devet stanovnika od predratnih sedamdeset, ali Nikola ne gubi nadu da će ih biti više u budućnosti.
– Sada su neki novi trendovi došli, treba ići u korak sa vremenom. Više se ne živi kao nekada, samo od stočarstva i poljoprivrede. Ko je mlad i želi da radi ovde ima sve mogućnosti da se bavi turizmom, a sve ono što je neophodno u toj delatosti dostupno je i lako se može saznati putem interneta, različitih projekata, fondova. Međuljudski odnosi su dobri, niko nikome ovde ne pravi problem, deca idu normalno u školu, pohađaju časove veronauke. Leti sve vrvi od turista iz Srbije, Bosne. Karinsko more je predivno, nedavno su uređene plaže, tako da ne dolaze samo ljudi koji su odavde poreklom već i mnogi koji su čuli za Karin. Drugi neki vetrovi sada duvaju, i pored toga što bi se još trebalo i moglo poraditi na infrastrukturi, miriše mi to nekako na neka lepša, bolja vremena – zaključuje Nikola za kraj.
A dok ta vedrija vremena ne stignu u Karin, u svakom njegovom metru, mirisu mora, mediteranskoj klimi i pogledu na kojem bi mu mnogi pozavideli, Nikola će uživati sa svojom Bosiljkom, decom koja su često u poseti ili prijateljima kojima se uvek od srca raduju, daleko od grada, gradske vrve, tempa života od kojeg bi mnogi najradije pobegli, uz cvrkut ptica i plodove iz svog vrta, sa osmehom koji pokazuje zadovoljstvo koje ništa materijalno ne može zameniti.
The post Povratkom u Gornji Karin zaboravili na Novi Sad appeared first on srbi hr.
