Među prvima Podrinjcima koji su za boljom zaradom i životom krenuli u Austriju 1960. godine bio je Radiša Mićić iz sela Svojdruga kod Bajine Bašte. Posao je našao u okolini Beča. Radio je kod gazde koji se bavio tovom pilića. Kod njega je ostao pet godina. Za to vreme dobro je naučio da radi oba posla. Put ga je dalje odveo u Nemačku gde su gastarbajteri mogli da zarade više nego u Austriji.
U Nemačkoj je proveo 10 godina. Tu je sreo i svoju buduću životnu saputnicu Maricu, koja je u potrazi za poslom došla iz Vinkovaca. Iz srećnog braka dobili su kćerke Moniku i Eriku. Od ušteđevine za 15 godina rada u inostranstvu kupili su plac od 10 ari u bajinobaštanskom prigradskom naselju Višesava i tu sagradili kuću u koju su se uselili početkom 1981. godine. Tada su odlučili da više ne budu gastarbajteri.
Bavio se pisanjem
Radiša je još kao osnovac zavoleo knjigu. U osnovnoj i srednjoj školi isticao se u pisanju literarnih sastava. U inostranstvu je često zalazio u tadašnje jugoslovenske klubove koje su osnivali naši radnici i tako dolazio do novina i knjiga iz domovine. U jednom od njih susreo se sa predstavnikom dnevnog lista „Oslobođenja“ iz Sarajeva. Tom prilikom pao je dogovor o saradnji. Posle toga Radiša je za te novine četiri godine povremeno slao izveštaje o aktivnostima jugoslovenskih klubova iz Minhena i okoline.
– Želeli smo da nam se kćerke školuju u Srbiji i da im posvetimo punu pažnju. Ostvarili smo petnaestogodišnji staž za starosnu penziju. Jedino smo brinuli kako ćemo doći do novca za svakodnevne potrebe jer smo najveći deo ušteđevine potrošili za kupovinu placa, gradnju i opremanje kuće. Doneli smo odluku da se bavimo tovom pilića jer sam to dobro naučio radeći u Austriji – priča Radiša.
Mićići su podigli mini-farmu u kojoj može u jednom turnusu da se utovi do hiljadu piladi. Pre desetak godina dogradili su prostor u kome ima mesta za tov 200 komada ćurki.
Od početka posao nam je dobro krenuo. Od toga uspevali smo da ostvarimo po jednu prosečnu platu. Kad su počele da nam pristižu inostrane penzije prepolovili smo broj piladi u tovu. Sustigle su nas i godine. Evo, ja sam zašao u 76, a Marica uskoro puni 70. godinu. Zdravlje nas dobro služi. Sve dok bude tako, radićemo ovaj posao – kažu Mićići.
Pomažu komšinice
Prilikom klanja i čišćenja utovljenih pilića Mićićima pomažu dve komšinice. Potom pregled mesa obavi veterinarska služba, a onda sledi merenje i pakovanje u posebne kese. Sa prodajom nisu nikad imali problema. Za gotovo trideset godina bavljenja ovim poslom stekli su dosta stalnih kupaca. Mnogi od njih dolaze im kući i preuzimaju meso. Ipak, najveći deo prodaju na gradskoj pijaci u Bajinoj Bašti isključivo petkom kada je glavni pazarni dan u ovom podrinjskom gradu.
