Pričaju ljudi, gore na čemernom, da se Gligor zvani Veri Najs vratio iz Amerike go ko prst. Sve što je zaradio, kažu, bila su tri zlatna zuba koja su svetlela u tamnoj hercegovačkoj noći poput tri pripitomljena svica.
Pričaju ljudi gore na čemernom da su ta tri zlatna zuba trajala sve do trideset i pete, kada ispadoše sama od sebe iz glave, pa ih Gligor Veri Najs prodade u Dubrovniku zlataru Šimi Gučetiću, te u vreme suše kupi dve vreće žita i polovne naočari.
Pričaju još ljudi gore na čemernom da je Gligor Veri Najs kazivao kako je u čikagu magla toliko gusta da u nju možeš zabiti čavao i obesiti kaput. Pitali ga posle ljudi, gore na čemernom, nauči li njihov jezik, a kada je potvrdio da ga zna na naški, pitali ga ljudi kako se u njih reče viljuška. Gligor Veri Najs je mislio i mislio, pa na kraju kazao da nije ni čudo što ne može da se sjeti, jer je u Ameriki nikada nije ni uzimao u ruke, no zgrabi u lijevu kruva, a u desnu mrsa, te žderi!
Doplovio je u Ameriku za dvadeset i šestdana u potpaljublju šipa „Ilirija“. Kapetan Miho Skočibuha pokaza mu đe je gostiona „Nievjorker“, pa Gligor Veri Najs ode da najprvo obiđe Nikolu Teslu, koji je tuna živijo.
Gligor Veri Najs je posle pričao da ga je Tesla lijepo primio, ko čoeka, i da mu je davo dolar, ali da on nije tio da uzme, no prespava noć kod nekog Dende što je držo kantinu za naše ljude, a žena mu kuvala palentu i bob – veri najs!
Posle je brao trešnje u Mejfildu, država Kalifornija, na imanju guvernera Lilanda Stanforda, i onda ga neki Pelješčanin, Marko Štuk iz Gornje Vrućice, odvuče gore u State Utah, bakarni ugljenokop, gde je nadnica bila dva dolara i sedamdeset i pet centi za osam sati rada. Živeo je tute tri i po godine u naselju Nenj House (Nova kuća), a posle sa jednim Ircem, zvao se Mark Dali, otvori radnju sa rudarskim potrebštinama, zaradi neku crkavicu, te pređe u Los Anđelos, na železnicu. Bi i tu jedno šesnaest meseci, pa sa dva dobra druga, Francuzom Bon Maršom i Belgijancem Efelerijom Opačem, pređe u čikago. Tu ga primiše lijepo, ko čoeka, i zaposliše za tri dolara dnevno u klanici da dere kožu s brava. Gazio je krv do kolena. A klanica je bila u štrajku, pa niko nije tio radit, te tako zamijeni tri Italijana što nijesu šćela radit, a oni ga presretoše na Linkolnovoj pjaci i potegoše noževe, no ih Gligor ufati u kosti i pobaca okolo sebe, pa iste noći pobeže čak za Kanadu, do koje je putovao, ne zaustavljajući se, što peške, što vozom, dva meseca – i onda se zaposli u nekoj šumi da obara drvo. Veri Najs! Niko mu i ne reče da je u čikagi bijo štrajkbreher.
Obarao je drvo šesnaest godina i slagao dolar po dolar u svoj drveni kufer, a kada na kraju kufer bi pun, Gligor Veri Najs uze voz i stiže u Nevijork, pa odsednu u jednom hotelu, no mu zaboravi ime. Tu srete nekog Irca policajca Okonolija koji odvede Gligora Veri Najsa u banku i svjetova ga ka brata da stavi pare na račun, ali kad su istresli pun kofer novčanica od po jedan dolar u papiru, ispostavi se da je novac prestao da važi još devesto dvanaeste i da je od tada tri puta menjan i zamenjivan, a da on to nije znao, jer je živeo u šumi, u Aljaski, i nikome nije govorio za ušteđevinu. Od svega mu tako preostade sto i pet važećih dolara, za koje kupi kartu na šipu „Kajzer Vilhelm Cvajter“ koji je isplovljavao iz Nevijorka za Bremen. I još mu ostade da kupi dve šarene marame za majku i sestru, te se ukrca i plovio je sedamnaest dana, sve dok „Kajzer Vilhelm Cvajter“ ne potonu nasred bare. Tu se podavi sila naroda, ali se Gligor Veri Najs spasao zahvaljujući činjenici što mu je drveni kufer jednom na tom brodu bio potpuno prazan, pa se držao za njega i plivao tako tri dana i dve noći, dok ga ne izvadiše mornari sa italijanskog šipa „Benvenuto čelini“, sa kojim je i doplovio u Bari, a otole drugijem šipom do Dubrovnika, pa što piješke, a što na konju; a više, bogumi, piješke, sve do čemernog, gde ge i prozvaše Gligor Veri Najs, a to mu ostade sve do smrti.
Veri Najs!
