Mladi DŽim O’Brajen je 1989. godine uspešno diplomirao na slavnom Jejl univerzitetu, ali, za razliku od njegove tadašnje devojke i velikog broja kolega, nije otišao da radi na berzi i zgrće pare, već se opredelio za diplomatiju. Postao je činovnik Stejt departmenta. Radio je u raznim odeljenjima ove glomazne mašinerije, a onda je dobio specifično zaduženje – da se bavi ratnim zločinima, onako globalno. Trebalo je da izučava propise raznih zemalja u kojima su oružane snage SAD imale stacionirane svoje jedinice, sve u vezi s tzv. Status of Forces Agreements.
Ta skraćenica, SOFA, za mnoge je podrazumevala ležeran i ugodan posao koji se najvećim delom sastojao od pružanja pravne pomoći komandama i pripadnicima američke armije u inostranstvu kad bi došli pod udar nacionalnog zakonodavstva zemlje u kojoj su bili stacionirani. Kako je O’Brajen rekao novinaru Krisu Stifenu, „posao je bio sve drugo, samo ne inspirativan“.
Oktobra 1989. O’Brajen je na televiziji gledao pad Berlinskog zida. Kasnije će reći da mu je to bio „najinteresantniji detalj u karijeri vladinog činovnika“. Iz toga mi, obični ljudi, treba da zaključimo da je bio dalekovid, jer je običan činovnik predosetio da će se u skoroj budućnosti dogoditi nešto veliko, neki preokret.
SAD htele same da sude Srbima
Kao potpisnica Ženevske konvencije i Konvencije o genocidu, zajedno sa mnogim drugim zemljama, Amerika se setila da joj oba ova međunarodna dokumenta, makar samo teorijski, dopuštaju da počiniocima ratnih zločina, ma gde u svetu da se to dogodilo, sudi u sopstvenim sudovima. U izveštaju koji je na tu temu dostavio pretpostavljenima, O’Brajen nije mogao da ne napomene da je malo verovatno da će balkanski ratni zločinci dobrovoljno doći u SAD da bi američko pravosuđe izricalo odgovarajuće kazne po svom nahođenju.
Avgusta 1990. Irak je okupirao Kuvajt i formirana je međunarodna koalicija, predvođena SAD, da Iračane vrati odakle su došli. Britanski premijer Margaret Tačer zahtevala je da irački diktator Sadam Husein bude izveden pred sud, po ugledu na onaj pred koji su, posle Drugog svetskog rata, u Nirnbergu, izvedene nacističke glavešine. Američki predsednik DŽordž Buš je podržao predlog i u Nemačkoj je napravljena skica za osnivanje suda za iračke ratne zločine.
Početkom 1991. SAD i njihovi saveznici uspeli su da izbace iračke snage iz Kuvajta. Ideja o osnivanju suda za ratne zločine je, međutim, propala jer je Sadam Husein bio nedostižan. Naime, nije bilo moguće uhapsiti iračkog lidera, osim da koalicija nastavi rat i okupira Irak. To nisu hteli, jer je mnogo koštalo i bilo neizvesno, pa je „kuvajtski rat“ bio završen.
Ali, ponesen uspehom, predsednik Buš je proklamovao da počinje era „novog svetskog poretka“ u kojoj je sebi i svojoj zemlji namenio vodeću i neprikosnovenu ulogu. Pošto suhladni rat i nadmetanje dveju nuklearnih supersila okončani na opšte zadovoljstvo Zapada, SAD su, kao da Istok više ne postoji, ugledale svetliju budućnost „u kojoj će Amerika preuzeti vođstvo u sprečavanju i protivljenju agresiji“. Ubrzo će joj se pružiti prilika da se pokaže u pravom svetlu.
Juna 1991. na televizijskim ekranima se pojavio još jedan novi rat, ovog puta u Jugoslaviji. Mediji su izveštavali o zverstvima i okrutnosti nad civilima i O’Brajan je dobio zadatak da izvesti o tome kakve su zakonske mogućnosti Amerike da bi se omogućilo gonjenje i kažnjavanje počinilaca ratnih zločina.
