Američku neodlučnost, da li i šta da se preduzme u Bosni, najbolje je, kasnije, izrazio ministar odbrane Vilijam Peri: „Ako su vazdušni napadi prvi čin nove melodrame, šta će biti drugi čin? Šta će se događati u trećem činu?“ Drugim rečima, Amerikanci su znali da bi vazdušni napadi na Srbe samo privremeno rešili bosanski problem.
Dok su ta kolebanja mučila Pentagon, američki saveznici u Evropi su povukli potez koji će mnogi proglasili kontroverznim. Velika Britanija i Francuska, a pridružila im se i Amerika, progurale su kroz Savet bezbednosti UN rezoluciju o uvođenju embarga na uvoz oružja na teritoriju bivše Jugoslavije. To su objasnili očekivanjem da će, samim tim što će vremenom na ratištu biti sve manje oružja biti i sve manje sukoba. Ističući da su „bosanski Srbi već bili naoružani do zuba, pošto ih je snabdela jugoslovenska armija i nikakav uvoz im nije bio potreban“, pisac potpuno zaobilazi da je i Hrvatska snabdela svoje svim potrebnim naoružanjem, kao i da su muslimanske snage, ma koliko da je Izetbegović uveravao zapadne lidere da je „bespomoćan“, bile dobro snabdevene i javnim i tajnim kanalima. Uprkos tome, autor zaključuje da je „rezolucija praktično pogodila samo bosansku vladu koja nije imala vojsku i zato nije mogla uspešno da se brani“ i citira Aliju Izetbegovića koji je juna 1992. tvrdio da „ima stotine hiljada sposobnih mladih ljudi spremnih i željnih da se bore, ali su oni, nažalost, nenaoružani“.
Drugi Vijetnam
Amerikanci su bili svesni da bi vojna ofanziva protiv Srba bila sve samo ne jednostavan i lak zadatak, jer bi se odvijala na planinskom terenu prepunom šuma koje su – kako opisuje Kris Stifen – ponekad ličile na prašume. Američki oficiri su se, u stvari, plašili da bi u slučaju takvog scenarija srpske snage primenile gerilski način ratovanja, koji su tako uspešno vodile protiv Nemaca u Drugom svetskom ratu. Najviše od svega, brinulo ih je da bi njihove snage mogle da budu uvučene u beskonačni konflikt koji bi, praktično, prerastao u „drugi vijetnamski rat“. Ista strahovanja delili su i nadležni u Velikoj Britaniji koja je tokom decenija iskusila šta znači sukob sa separatističkim gerilcima u Severnoj Irskoj. Što se Francuske tiče, ona se još nije oslobodila sećanja kroz šta je sve prolazila u sukobima sa gerilcima u Alžiru i Vijetnamu. Sve to nije govorilo u prilog ofanzive protiv Srba u Bosni.
„Treba nam oružje“ – poručio je mislimanski vođa, što, između ostalog, govori i o tome koliko je bio voljan da poštuje prekid vatre.
U takvoj atmosferi, isključivo na osnovu novinskih izveštaja, kao što će kasnije priznati, prilježni DŽim O’ Brajen je svom šefu u Stejt departmentu slao i servirao „podsetnike o američkim dužnostima po Ženevskoj konvenciji i Konvenciji o genocidu“, odnosno da „bogovima rata mora biti suđeno“.
Avgust 1992. bio je peti mesec neprekidnog krvoprolića. Savet bezbednosti je 13. avgusta, pošto su svetski mediji učestalo objavljivali izveštaje o „logorima smrti“, usvojio rezoluciju kojom zahteva da se zaraćene strane“ uzdrže od bilo kojeg oblika kršenja ljudskih prava. Uporedo je najavljeno da će u Londonu biti održana međunarodna konferencija o situaciji u Bosni. Na konferenciji, održanoj 31. avgusta, vršilac dužnosti državnog sekretara SAD Lorens Iglberger je rekao: „činjenica je da konflikt vode ljudi koji žele da očuvaju poslednji komunistički režim u Evropi, manipulišući mržnjama i strahovima koji su stari vekovima.“ Zaključeno je da u se Bosnu pošalju snage UN koje će biti nazvane UNPROFOR (Snage UN za uspostavljanje mira), sa zadatkom da obezbeđuju zone zabrane letenja koje su uspostavljene kako bi se bosanski Srbi onemogućili da koriste avione za napade na muslimanske položaje. Vojna intervencija nije ni pomenuta.
