Krajem decembra, pošto je DŽordž Buš poražen na predsedničkim izborima u novembru, političari iz njegove Republikanske partije su počeli da napuštaju svoja mesta, jer su predstojali Božić i Nova godina, a njihovi naslednici, demokrate, još nisu stizali. Ne samo da su novi hteli da provedu praznike sa porodicama, već se čekala inauguracija Bila Klintona, zakazana za 19. januar 1993. godine.
U tom „interregnumu“, ostavši bez političkih šefova republikanaca, i ne znajući koje će demokrate zauzeti njihova mesta, činovnici Stejt departmenta koji su se već privikli na žvakanje masnog zalogaja zvanog sud za ratne zločine smišljali su kako će novu demokratsku administraciju privoleti da pojača napore i ubrza aktivnosti u prilog osnivanju suda. Više od svega, želeli su da se realizuje ideja koju je Iglberger ostavio u amanet.
Medlin je, naravno, ZA
Tek postavljena za ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama, Medlin Olbrajt je smesta podržala ideju o osnivanju međunarodnog suda za ratne zločine. Mnogi drugi u njenom timu u američkoj misiji pri Svetskoj organizaciji mislili su, međutim, da je to traćenje vremena. Uverenje mnogih Amerikanaca u UN-u bilo je da je ideja o sudu lansirana i kreirana od strane Saveta bezbednosti kao „smokvin list“ – da bi se pokrile greške i nemoć u sprečavanju etničkog čišćenja u Bosni.
DŽim O’Brajan je, prema sopstvenoj priči, bio usamljenik u toj međuigri. Bio je uveren, mada ne kaže na osnovu čega, da će se stvari razvijati drukčije. Pitao je svoje kolege kako neko – ljudi s njegovog spiska – može da bude amnestiran, ako pre toga nije ni okrivljen? Verovao je da će svi koji su u to vreme izgledali nedodirljivi biti optuženi. Razvoj događaja dao mu je za pravo.
U januaru 1993, pošto je Bil Klinton ušao u Belu kuću kao novi američki predsednik, francuski ministar inostranih poslova Ronald Dima formirao je komisiju pravnika od koje je zahtevao da „brzinom svetlosti“ naprave plan kako će da radi međunarodni sud za ratne zločine. Istog meseca drugi plan te vrste je objavljen na konferenciji Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Najzad, takođe u januaru, u javnost je dospeo i prvi izveštaj malog tima eksperata Ujedinjenih nacija o zverstvima tokom rata u Bosni, koji su tamo boravili od jeseni 1992. godine. Potom su se slični izveštaji množili i poslužili kao snažan podsticaj svima koji su se zalagali za ubrzano osnivanje tribunala za ratne zločine.
Sve ispočetka
U velikom zdanju UN-a u NJujorku šestočlana ekipa je zasukala rukave. Jedan od velikih problema je bio u tome što će se novi sud baviti već počinjenim zločinom, pa nije bilo svrhe praviti nacrte novih zakona, jer međunarodni zakoni ne mogu da budu primenjivani retroaktivno. Umesto toga, tim je morao da zaroni u važeće konvencije i ugovore i na njima zasnuje Nacrt zakona o ratnim zločinima.
Kad su prvi politički činovnici Klintonove administracije počeli da stižu u Stejt department i zauzeli vodeće funkcije, O’Brajan je bio spreman da im ponudi odgovarajuće argumente u korist osnivanja suda. Nadao se da ih novi šefovi neće ignorisati. Ta njegova priča novinaru Stifenu stvarno vrvi od naivnosti: kao da je osnivanje Haškog tribunala zavisilo od žarke želje jednog činovnika, njegovih ambicija i uverenja da će baš njegovi argumenti biti presudni da se stvori politička volja u vladajućem vrhu. Ta volja je već uveliko stvorena i delovala i pre nego što je Bil Klinton preuzeo predsedničku ulogu.
Uskoro, 22. februara 1993, to se i potvrdilo. Politička volja koju je priželjkivao službenik Stejt departmenta DŽim O’Brajan demonstrirana je na najvišem nivou.
