Kao što je poznato, Slobodan Milošević je zajedno sa grčkim premijerom Micotakisom otputovao na Pale 6. maja da bi parlament bosanskih Srba privoleo da usvoji Vens-Ovenov plan. Rekao je poslanicima da će im taj plan dati najveći deo onoga što žele – sopstveni parlament i zaštitu UN. Doživeo je debakl. Skupština ga je glatko odbila. Tog trenutka, bosanski Srbi su želeli nezavisnost, a ne autonomiju i nisu videli ni najmanji valjan razlog da pristanu na manje od toga s obzirom na vojnu nadmoć na svim frontovima u BIH.
Kris Stifen piše u „Sudnjem danu“: „Iako nikad niko to neće znati zasigurno, sva je prilika da sud za ratne zločine UN nikada ne bi bio osnovan da je parlament bosanskih Srba prihvatio Vens-Ovenov plan. Bilo bi vrlo logično da oni, uz podršku Miloševića, između ostalih ustupaka, zahtevaju da UN ovaj plan stave u fioku. Suočeni između prestanka granatiranja Sarajeva, ako bi bosanski Srbi na to pristali, i osnivanja suda, što u toj fazi još ništa nije značilo, Savet bezbednosti bi gotovo sigurno slegnuo ramenima i rekao Butrosu Butrosu Galiju da njegov tim, koji ionako kasni, zaboravi celu ideju. U tom slučaju“, zaključuje Stifen, „jasno je da bi jedina presuda koja je pretila Miloševiću, Karadžiću i Mladiću, i više od 100 bosanskih ‘bogova rata’ bila da – mirno dožive penzionerske dane.“
Tužioci i sudije
Glavni tužilac Haškog tribunala je Karla del Ponte (Švajcarska), od 15. septembra 1999, a zamenik Dejvid Tolbert (SAD), od 30. avgusta 2004.
Tužilaštvo radi nezavisno od Saveta bezbednosti, bilo koje države ili međunarodne organizacije, ili bilo kojih drugih organa tribunala.
Pretresna veća Tribunala se formiraju između 16 stalnih sudija. Na raspolaganju je i devet privremenih sudija. I jedne i druge određuje Generalna skupština UN, sa mandatom od četiri godine, s tim da prvi mogu biti ponovo birani, a drugi ne.
Postoje tri pretresna i jedno žalbeno veće. Svako pretresno veće se sastoji od troje stalnih sudija kojima pomažu privremene sudije. Žalbeno veće čini sedam stalnih sudija.
Kako bilo da bilo, 25. maja 1993. godine, tri dana pošto je usvojio plan za izvođenje ratnih zločinaca pred lice međunarodne pravde, Savet bezbednosti je pred svetskim televizijama saopštio da osniva međunarodni sud za procesuiranje lica odgovornih za ozbiljno kršenje međunarodnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije, počevši od 1991. godine.
To je zapisano u Rezoluciji 827 Saveta bezbednosti UN, usvojenoj jednoglasno i bez primedbi, jer su svi koji su o tome odlučivali bili pod utiskom – kako je zvanično navedeno – „teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava“ počinjenih na području bivše Jugoslavije počev od 1991. godine. Rat u BIh je u to vreme bio na vrhuncu, a snage bosanskih Srba su dominirale, držeći front prema Muslimanima i Hrvatima u dužini od oko 2.000 kilometara. Prema saopštenju, osnivanje Haškog tribunala trebalo je primiti i kao reakciju međunarodne zajednice „na pretnju međunarodnom miru i bezbednosti“.
U skladu s tom rezolucijom, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, smešten u Hagu, u Holandiji, ima višestruku misiju: da pred lice pravde izvede osobe odgovorne za kršenja međunarodnog humanitarnog prava, da obezbedi pravdu žrtvama, da obeshrabri dalje činjenje zločina i spreči revizionizam, kao i da doprinese ponovnom uspostavljanju mira i podstakne pomirenje na području bivše Jugoslavije
Sud je nadležan za sledeće zločine: teške povrede ženevskih konvencija, kršenje zakona i običaja ratovanja, genocid i zločine protiv čovečnosti.
Tribunal je nadležan i za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Stoga je vremenska nadležnost Tribunala je otvorena, odnosno neograničena.
Sud je nadležan samo nad privatnim licima, ali ne i nad organizacijama, političkim strankama, administrativnim jedinicama ili drugim pravnim subjektima.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i domaće pravosuđe istovremeno su nadležni za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije. Međutim, on ima primat nad domaćim sudovima, pa može da preuzeti svaki slučaj kojim se bavi domaća istraga bilo koje države na tlu bivše Jugoslavije i to u svakoj njenoj fazi ako oceni da je to u interesu pravde.
