Tribunal u Hagu je 25. maja, zabeležio 13. rođendan. Na osnovu Sedme glave Pravila o miru i bezbednosti, Savet bezbednosti UN-a je na taj dan 1993. godine usvojio odluku o osnivanju međunarodnog krivičnog suda pred koji će biti izvedeni „svi odgovorni za kršenje međunarodnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije, počevši od 1991. godine“.
Haški tribunal je odavno najpoznatiji sud na svetu. NJegov glomazni mehanizam halapljivo guta milione dolara, pa cena pravde kako su je zamislili glavni zapadnjaci postaje prevelika, čak i za Ameriku koja je glavni finansijer. Bez pokojnog Miloševića i neuhvatljivog Mladića, mnogi misle da se u Hagu, prosto rečeno, arče pare. Sve je više protivnika one uzrečice – „Rodilo se, valja ga ljuljati.“
Još dve i po godine
Na dan kad je Savet bezbednosti UN-a odlučio da osnuje Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), u četvrtak, 25. maja, pozvali smo predstavnika Tribunala, gospođu Aleksandru Milenov, i pitali je da li slave rođendan. Nametao se utisak da je zatečena i da nije znala da tog dana Tribunal beleži 13. godišnjicu.
– Ništa posebno nismo planirali. Danas nam je radni dan kao i svaki drugi. Radimo mnogo…
Na pitanje da li je ispravan zaključak da se Tribunalu žuri, predstavnik Sekretarijata Tribunala za kontakt sa medijima u Srbiji i Crnoj Gori gospođa Milenov je rekla da joj se reč žuri ne sviđa, ali da se može reći da Tribunal radi efikasno.
– Savet bezbednosti UN-a je tražio od Tribunala da okonča suđenja do kraja 2008. godine, a da završi sa žalbenim postupcima do kraja 2010. godine. Predsednik Tribunala redovno izveštava Savet bezbednosti kako napredujemo. Radimo najefikasnije što možemo, uz poštovanje prava osuđenika i prava žrtava – rekla je za „Vesti“ Aleksandra Milenov.
Kad smo je zamolili da prokomentariše česte tvrdnje naših političara da će svi naši problemi u odnosima sa Tribunalom nestati onog dana kad Srbija izruči generala Ratka Mladića, Milenova je rekla:
– Zna se da je u bekstvu šest osuđenika: Ratko Mladić, Zdravko Tolimir, Radovan Karadžić, Stojan Župljanin, Goran Hadžić i Vlastimir đorđević. Generalno govoreći, oni svi moraju da se pojave pred Tribunalom.
Malo ljudi, međutim, zna da se Tribunal, moglo bi se reći, rodio gotovo slučajno i na jedvite jade, da je njegovom osnivanju prethodilo dugo kolebanje glavnih inicijatora, porodilja i kumova. Do poslednjeg časa se nije znalo da li će zaživeti taj pravni Frankenštajn, sastavljen od najrazličitijih delova pokupljenih sa svih strana.
Pozadinu tih porođajnih muka i, najzad, rođenje Tribunala 25. maja 1993, otkriva nam američki novinar Kris Stifen u knjizi o Slobodanu Miloševiću „Sudnji dan“. Iako je u pitanju tipično američki proizvod, izdašno začinjen svim predrasudama o Srbima, svim onim poznatim smicalicama propagandne mašinerije iz vremena rata u Bosni, iako i ovaj deo knjige o nastajanju Haškog tribunala nije lišen tih crno-belih predstava – Srbi agresori, a svi ostali nedužne žrtve – njegovo svedočenje o motivima i interesima kojima su se rukovodile SAD i njihovi evropski saveznici su zanimljivi. Ako ništa drugo, ovaj novinar nam nesvesno otkriva da je u prvom planu bila potreba da se doaka Srbima, bez vojnog angažovanja, dakle bez rizika, s tim da sve to i što manje košta. U tome su se, međutim, prevarili, kao što će kasnije pokazati troškovi za izdržavanje Tribunala, iz godine u godinu sve veći, toliko da u prošloj godini budu hiljadu puta veći nego deceniju ranije.
To je, u stvari, priča o jednom mladom američkom pravniku koji je karijeru počeo kao niži, potpuno sporedan, tako reći besperspektivan činovnik u sedištu američke diplomatije, a onda, iznenada, kad je tadašnji šef Stejt departmenta, bivši ambasador SAD u Beogradu Lorens Iglberger, zaključio da je došao trenutak da se Srbima pokažu zubi, postao glavni u operaciji za osnivanje međunarodnog krivičnog suda.
