Dobro vece, dame i gospodo, i hvala vam što ste nam se pridruzili veceras na proslavi 227. rodjendana Sjedinjenih Americkih Drzava.
Pre dve stotine godina, predsednik Tomas Dzeferson je udvostrucio velicinu Sjedinjenih Drzava kupovinom Luizijane, praveci novu zemlju koja se protezala od Atlantika do Pacifika. Vlada je bila stabilna, drzava je cvetala, budunost je bila dobra. Sve u svemu, Amerikanci su imali mnogo razloga da budu srecni, a malo razloga da brinu. Medjutim, samo nekoliko kratkih godina pre toga, postojao je potpuno drugaciji svet za americki narod. Decenija 1790 je bila mozda jedna od najkriticnijih decenija u istoriji naše zemlje. Ovaj period je opisan kaodoba strasti iz jednog jednostavnog razloga; politicki dijalog izmedju najviših politickih instanci revolucionarne generacije bio je takmicenje u vikanju koje je trajalo citavu deceniju. Politicki odnosi izmedju lidera Amerike nisu bili dobri i malo se toga cinilo da se napravi efektivna vlada. Sama buducnost naše zemlje je bila u pitanju i uopšte se nije znalo da li ce ovaj veliki eksperiment uspeti.
Iskustvo americkih oceva osnivaca u suocavanju sa izazovima moze biti korisno danas za nas. Iako buducnost Kosova još nije odredjena, suocavate se sa mnogim istim pitanjima koja su toliko vazna za demokratsku buducnost Kosova.
1790. godine, Sjedinjene Drzave su dobile nezavisnost od Engleske. Imali smo našu Deklaraciju o nezavisnosti, imali smo naš Ustav, rat je bio završen. Imali smo mnogo razloga da budemo srecni, ali bilo je i mnogo problema. Ekonomija je bila ocajna, naša valuta je imala malu vrednost i skoro svaki peti covek u trinćst kolonija je bio rob, drzan protiv svoje volje, u nemogucnosti da zivi i radi onako kako zeli, bez prava glasa u politickom sistemu. Mnogima se cinilo da naši politicari nisu znali šta da urade sledece. Iako smo imali Ustav, niko zapravo nije znao kako da se sve to usaglasi. Bez podrške drugih zemalja ili medjunarodne zajednice, ocevi osnivaci morali su sami to da urade, osmišljavajuci kako da zadrze vrednosti americke revolucije, a pri tome da efektivno vladaju.
Nekako smo uspeli da se izvucemo, Amerika je postala ekonomski stabilna, napravljeni su kompromisi i razgovorom su rešena pitanja, a ne nasilnim konfliktom “ uz jedan znacajan izuzetak. Medjutim, postojalo je jedno pitanje sa kojim nisu zeleli da se suoce, a što je skoro prouzrokovalo raspad Sjedinjenih Drzava. Mozda baš iz tog neuspeha Kosovo danas najviše moze da nauci. Naš uspeh u velikoj meri dugujemo grupi uglednih politickih lidera “ sedmorici ljudi, poznatih kao „Ocevi osnivaci.“ Ovih sedam americkih heroja bili su Dzordz Vašington, naš prvi predsednik; Dzon Adams, naš drugi predsednik; Tomas Dzeferson, naš treci predsednik; Bendzamin Frenklin, naš prvi ambasador; Aron Bur, naš treci potpredsednik; i Aleksandar Hamilton, naš prvi ministar finansija. Trojica od ovih ljudi su potpisali Deklaraciju o nezavisnosti, ali su svi oni rizikovali svoje zivote i sudbine kako bi ostvarili svoj san o samoupravi. Svako od njih je bio posvecen tome da se njihova zemlja koja je bila u zacetku odrzi uprkos velikim izazovima i po cenu licne zrtve. Imali su jednu vaznu prednost “ ubedjenje da ce, bez obzira na sve, njihov eksperiment uspeti. Verovali su da nece doziveti neuspeh, da je njihov san mnogo veci od bilo koga od njih pojedinacno. Znali su da mogu da uspeju samo ukoliko njihov rad donese rezultate i ukoliko rade zajedno, ostavljajuci iza sebe stranacku politiku. Mislim da nam ovi veliki ljudi govore i danas i postoje tri vazne lekcije kojima moraju da nas nauce. Njihova prva lekcija za današnje Kosovo je uloga i ostvarivanje licnih odnosa u politici. Ocevi osnivaci su bili jedna veoma raznovrsna grupa. Poticali su iz razlicitih društvenih slojeva, zalagali su se za razlicite politicke ideologije, a cak su se i njihove licnosti sukobljavale. Cesto su vikali jedni na druge, cak su izbegavali jedni druge s vremena na vreme, ali su ogranicili svoje sukobe na verbalne rasprave. Osim jednog puta. 11. jula 1804. Aron Bur je pucao na Aleksandra Hamiltona u dvoboju. Hamilton je sledeceg dana preminuo. Aron Bur, heroj revolucionarnog rata i briljantni politicki mislilac, bio je osramocen i morao je prerušen pobeci iz svoje domovine, i nikada više nije drzao javnu funkciju. Upotreba nasilja u postizanju politickih ciljeva okoncala se uništenjem dva oca osnivaca “ jasno je bilo da nije bilo pobednika u tom sukobu, a americki narod je izgubio dva velika lidera.
Lekcija za sve nas je bila jasna; nasilje u sluzbi politickih ciljeva uništava sve koji su u njega ukljuceni.Pre tog kobnog dana, tokom decenije 1790, Ocevi osnivaci uspeli su da se povrate i funkcionišu kao kolektiv “ ne kao pojedinci koji zele da dominiraju jedan nad drugim. Posao koji su imali, odgovornost koju su im poverili biraci bili su suviše veliki da bi ih iko od njih pojedinacno ostvario. Ocevi osnivaci su se svi licno poznavali. To ne govori da su uvek bili prijatelji, ili da su voleli jedni druge, ali imali su licne odnose koji su im omogucavali da izgrade poverenje i da rade zajedno za zajednicku dobrobit. Cesto su se susretali i pisali mnogo pisama jedni drugima. Cesto su jeli i pili zajedno, i inace im je bilo veoma vazno da se poznaju. Kao rezultat toga, mogli su verovati jedni drugima u drzavnim pitanjima, kao i u pitanjima licne prirode. Zbog tog poverenja mogli su zajedno da pronadju kompromise i reše pitanja van arene javne rasprave gde smirenost i razum mogu preovladati nad pristrasnom politikom i polemikom.
Nedavni potezi dva partijska lidera na Kosovu da uspostave pozitivan licni odnos je znacajan razvoj u tom smislu. Njihov primer je dobar primer za sve. Konacno, ovi veliki ljudi su imali dubok osecaj za istoriju koju su znali da stvaraju. Oni su radili, pisali i govorili ne samo u ime njihovih savremenika, vec i u ime bezbrojnih generacija za koje su verovali da ce doci. Oni su verovali u svoj uspeh. Ali, takodje su znali da ce njihov rad i nacin na koji su radili posluziti za obrazovanje buducih generacija Amerikanaca i da ce postaviti standard na osnovu koga ce njihova zemlja funkcionisati mnogo godina kasnije. Druga lekcija koju naši Ocevi osnivaci imaju za današnje Kosovo je vaznost rešavanja ekonomskih pitanja što je pre i efikasnije moguce. Kada je Dzordz Vašington 1789. godine postao prvi predsednik naše nacije, ubrzo je imenovao Aleksandra Hamiltona kao prvog ministra finansija . Dva dana nakon imenovanja na polozaj, Hamilton je vredno radio na sakupljanju finansijskih podataka iz svih šesnćst drzava i pravljenju nacrta izveštaja i predloga kako upravljati ekonomijom nacije. Hitnost rešavanja ovog pitanja je svima bila ocigledna. Ekonomija Amerike je bila u haosu. Hamiltonov odgovor je bio nacrt akcionog plana za ekonomske reforme. Znao je da ukoliko njegova mlada domovina ne stane na cvrste ekonomske noge, sve za šta su se borili tokom revolucije bi moglo biti izgubljeno. Hamilton je poceo da neorganizovane finansije drzave postavlja na cvrste noge. U nizu izveštaja, predstavio je program ne samo za stabilizaciju drzavnih finansija, vec i za oblikovanje buducnosti zemlje kao mocne, industrijske nacije. Predlozio je uspostavljanje nacionalne banke, finansiranje nacionalnog duga, preuzimanje ratnih dugova koje su imale drzave i politiku koja bi podstakla proizvodnju i preduzetništvo. Sve u svemu, Hamilton je razvio cvrstu ekonomsku politiku koja je bila naklonjena sloju poslovnih ljudi njegovog vremena. Znao je da bez podrške privatnog sektora, bez podrške poslovne zajednice, ekonomija zemlje ne bi uspela. Stavljajuci vladu i poslovnu zajednicu na ISTU stranu, i razvijajuci politiku u konsultaciji sa poslovnom zajednicom, Hamilton je bio u mogucnosti da uvede zemlju u novu eru ekonomskog rasta i industrijskog razvoja koji je obogatio americki narod i omogucio mu da uziva u jedinstvenom ekonomskom rastu. Poruka za današnje Kosovo je jasna. Reagujte brzo i reagujte na osnovu cvrstog znanja koje posedujete o ekonomiji Kosova. Prvo, poslovna zajednica i vlada moraju da se medjusobno konsultuju u formulisanju politike koja ce promovisati ekonomski rast. Koliko poslanika u parlamentu, na primer, redovno ode van Prištine da sa kosovskim privrednicima diskutuje o porezu na dodatnu vrednost, akciznom porezu i dozvolama?
Drugo, Svetska banka i Medjunarodni monetarni fond nedavno su predlozili razvoj usmerene ekonomske strategije. Da li Kabinet razmatra integrisani pristup kosovskim problemima? Trece, energicna privatizacija društvenih i drzavnih preduzeca treba da vam bude glavni prioritet. Imate moc i ovlašcenje da to uradite, uz nekoliko ogranicenja. Ne bi trebalo više gubiti vreme ukoliko zelite da otkljucate svoj puni ekonomski potencijal. Konacno, kosovski biznismeni, kako oni ovde, tako i oni u inostranstvu, moraju investirati u Kosovo. Pokazite inostranoj poslovnoj zajednici da je Kosovo dobra investicija i da mozete privuci investicije cak i pre nego što se odluci o konacnom statusu. Sada cemo da se osvrnemo na trecu lekciju nasih Oceva osnivaca za današnje Kosovo. Mislim da je ova lekcija najopasnija i da mora biti rešena. Zato što u ovoj lekciji ne ucimo iz onoga što su naši Ocevi osnivaci uradili, vec iz onoga što nisu uradili. Njihova neaktivnost nam danas govori i njihov nedostatak hrabrosti u rešavanju ovog najtezeg pitanja. 1790. godine Amerika je bila zemlja sa oko cetiri miliona ljudi, polovina od njih bila je mladja od 16 godina. Imali smo šesnćst drzava, što je bilo povecanje od prvobitinih trinćst kolonija. Bili smo mlada zemlja u razvoju, ali smo bili i zemlja robova. U svim, osim u dvema drzavama, preko 700,000 ljudi africkog porekla drzani su protiv svoje volje, primorani da rade bez plate, njihova jedina sloboda je bila sloboda da budu kupljeni i prodati u bilo koje vreme, sa ili bez njihovih porodica. Ovi ljudi, zene i deca sacinjavali su skoro jednu petinu stanovništva Amerike tokom 1790. U pet naših drzava, ovi robovi su sacinjavali polovinu ili više od ukupnog broja stanovništva. Medjutim, najgore od svega je bilo da je sama ideja ropstva bila anatema idealima i vrednostima americke revolucije i svaki od Oceva osnivaca licno je nije odobravao. Ipak, ovo pitanje je bilo toliko razdorno, tako da ovi inace hrabri ljudi su smatrali da bi suocavanje sa ovim najtezim pitanjem moglo uništiti jedinstvo njihove nacije. U vreme kada vecina intelektualaca nije mogla da prica o dvo-rasnom društvu, samo nekolicina Amerikanaca mogla je da zamisli zemlju u kojoj bi se ljudi africkog porekla smatrali jednakim partnerima. Ova greška je skoro uništila njihov san i upropastila sav dobar posao koji su ucinili. Kao rezultat njihove neodlucnosti i nedostatka snage i volje da se suoce da strašnom istinom o americkom društvu, naša zemlja je bila primorana da se bori sa tom istinom sledecih sedamdeset godina. Ovo pitanje je rešeno tek nakon što je 600,000 Amerikanaca poginulo boreci se zbog tog pitanja u americkom gradjanskom ratu, pa cak i tada, dugotrajni društveni efekti ropstva su opstali dugo tokom sledeceg veka, cak i do današnjeg dana. Oko 200 godina kasnije, Amerikanci se i dalje bore sa nasledjem ropstva i rasizma koji ga je omogucio. Nadam se da baš tu grešku lideri Kosova nece napraviti.
Danas ste suoceni sa veoma teškim pitanjem koje pobudjuje snazne emocije. Za mnogo je bolno o tome diskutovati i veoma je razdorno.
Ali, to je pitanje koje se mora rešiti. Ukoliko ga ne rešite, moze uništiti vaš san i upropastiti sav dobar posao koji ste uradili do sada, kao što je pretilo da uništi americko društvo. Ja ovde mislim na pitanje povratka i pomirenja, na mesto Srba i drugih manjina na Kosovu danas i u buducnosti, i na odnose Kosova sa Beogradom. Dok stojim ovde ispred vas veceras, veoma sam zadovoljan što mogu da kazem da zaista pocinjete da se hvatate u koštac sa ovim teškim pitanjem. Cak iako je ovo pitanje podjednako teško i za politicke lidere i za obican narod, vi shvatate da se ne moze više odlagati. Priznajete da se moraju preduzeti konkretne mere kako bi se rešio problem raseljenih lica sa Kosova. Kosovski predsednik, premijer i predsednik Skupštine i mnogi politicki lideri su potpisali otvoreno pismo upuceno raseljenim licima sa Kosova koji zive van Kosova. Ovo pismo poziva raseljena lica da se vrate u svoje domove gde i pripadaju. Pozvani su da se vrate kuci i rade sa drugim zajednicama na Kosovu i vladajucim institucijama na izgradnji demokratskog tolerantnog i mulltietnickog Kosova. Politicki lideri su hrabro uputili ovo pismo. Oni si to uradili na vlastitu inicijativu, zato što su znali da je to ispravno da se uradi. Ocevi osnivaci Amerike bi bili veoma ponosni i ne sumnjam da bi vam cestitali što ste ucili na njihovoj grešci. Ali, to nije dovoljno. Dalje mere moraju se preduzeti kako bi se obezbedio povratak, kako bi se pomoglo svim raseljenim licima da odluce o svojoj buducnosti i da se ukljuce u kosovske institucije, ekonomiju i društveni zivot. Svaka opština treba da se ukljuci. Ali, ovo nije samo obaveza vecinske zajednice. Sve etnicke zajednice na Kosovu treba da se okrenu ka drugima kako bi izgradili poverenje i kako bi pokazali svoju posvecenost zajednickom zivotu. Pratite primer naših Oceva osnivaca kako biste izgradili poverenje kroz licne odnose i radili zajedno da napravite konsenzus, došli do kompromisa i pronašli miran nacin rešavanja teških pitanja koja se mozda ne mogu rešiti u javnim raspravama.Dok se okrecete prema kosovskim Srbima I drugim manjinskim zajednicama, takodje treba da se okrenete i ka srpskoj i crnogorskoj vladi u Beogradu. Došlo je vreme za ozbiljne razgovore o konkretnim, tehnickim pitanjima koja uticu na svakodnevni zivot ljudi širom Kosova. Opet, ovo je teško politicko pitanje, ali izbori koje sada napravite, samo ce biti tezi ukoliko ih odlazete za kasnije. Potrudite se najbolje što mozete da rešite ova pitanja ili rizikujte da uništiite san vaše borbe, kao što smo mi Amerikanci skoro uništili san naše revolucije. Kada je moja vlada radila sa našim medjunarodnim partnerima na stvaranju standarda i smernica koji su sada predmet mnogih diskusija, trudili smo se da uvrstimo mnoge od standarda koje su postavili naši Ocevi osnivaci, u nadi i uverenju da cete uspeti da ih ispunite. Iako posao još nije gotov, ucinili ste znacajan napredak. Pokazujete da su vaše namere dobre i okrecete sa ka raseljenim licima sa Kosova putem ovog otvorenog pisma. Ovo je sjajan korak napred, ali ima još mnogo posla. Nemojte da izgubite ovaj znacajan momenat. Morate se suociti sa ovim pitanjem i rešiti ga na human i pazljiv nacin ili ce to pitanje pretiti da opvorgne sve ideale za koje ste se borili. Dok se priblizavamo proslavi 227. rodjendana Amerike, molim vas da se osvrnete na ovih sedam velikih ljudi i posao koji su oni napravili u izgradnji drzave sa efektivnim vladajucim institucijama. Ucite iz njihovog primera, ali ucite i iz njihovih grešaka. Radite zajedno na izgradnji efektivnih institucija i ostavite stranacku politiku iza sebe. I nastavite da naporno radite“ cak intenzivirajte napore “ da rešite najteze pitanje pred vama tako da se ono ne pokaze kao vaš neuspeh. Ne odlazite ovo jer rizikujete da dozivite katastrofalan neuspeh koji je skoro zadesio moju zemlju. Dame i gospodo, hvala vam ponovo što ste nam se veceras pridruzili u proslavi 227.
rodjendana Amerike. U ime americkog naroda i naših Oceva osnivaca koji su omogucili da naš veliki eksperiment funkcioniše, zeilm vam uspeh u ostvarivanju vizije dobre vladavine koju ste prihvatili za sebe i u tome da Kosovo bude dom svim svojim sinovima i cerkama.
Hvala.
Komentar urednika Novinske agencije Tiker povodom govora Reno Harnisa sefa americke kancelarije u Pristini
Uvazeni Gospodine Harnis, cestitam Vama i Vasim sunarodnicima 4. Juli, Vas najveci drzavni praznik.
Sto se tice Vaseg govora, dozvolite mi da ga komentarisem, jer je sinoc poslat na adresu moje agencije. U nekoj redakciji novinar koji bi ga pripremio, najverovatnije bi dobio otkaz. Ne ide uvazeni Gospodine Harnis, da se u zemlji u kojoj se ruse bogomolje stare i po osam stotina godina, gde se na pragovima kuca ubijaju starci i starice i neprekidno osam stotina godina seku srpske glave, preporucuju istorijski recepti, jer takvi ne postoje, iako ih Vi izgleda vidite kao univerzalna pravila. Medjutim, jedna od Vasih „promasenih tema“ ili smisaoni promasaj u Vasem govoru, je Vase priznanje da na Kosovu i Metohiji danas jedan narod zivi u robovskim uslovima. Inace u , najvecem delu, Vas govor bi u svakoj redakciji, (cenim iako nisam bio na Vasim kursevima i usavrsavanjima za napredne i odabrane novinare, vec zavrsio obican fakultet u Beogradu i odavno „kurs opstenarodne odbrane“ ), bio drasticno skracen, sa puno znakova pitanja. Ali, zbog Vaseg priznanja robovskog polozaja Srba na Kosovu i Metohiji, u nasoj maloj redakciji – ne bi dobili otkaz, naprotiv. Ne delim ni blizu misljenje „jakih“ srpskih nacionalista, koji pored ostalog kazu, da je srpski narod nebeski i najstariji na svetu. Jos manje, kao obican nacionalista ili patriota, kako Vi i Vasi sunarodnici volite reci za sebe kada branite Vase interese i po deset hiljada kilometara od svojih granica, kao na Kosovu i Metohiji, ne delim ni misljenja da su Srbi glup narod, koji ce prihvatiti zivot po Vasem receptu, slicno kao po mislima Ma Ce Tunga, koji je imao odgovor i resenje za svako pitanje i problem. Za druge (narode) ne znam. Na kraju, sa sezdesetak godina zivota, poznato mi je da malim ljudima ne pripada pravo, da govore o velikim i vaznim stvarima i idejama, po necijoj izreci:
“ Samo veliki ljudi govore o idejama, obicni ljudi o drugim ljudima, a mali ljudi – o stvarima“.
Zato se legitimisem kao „obican covek“ , koji je potpuno saglasan sa Vasim zakljuckom kako rekoste: “ Ovde na Kosovu, ne moze da se vise zivi u dvo-rasnom robovskom drustvu“.
PS: Kada bolje razmislim, mozda ste Vi kao castan covek, kao i veliki ljudi iz Vase istorije koje u govoru spominjete, zeleli da tako svetu i Vasim sefovima, kazete pravu istinu o Kosovu. Ako je tako, ja Vam se izvinjavam na svemu napred recenom , napominjuci da sam Vam u ime nekoliko stotina hiljada Srba sa Kosova – ropski zahvalan.
