POZORIŠNA PREDSTAVA U KULTURNOM CENTRU SRBIJE U PARIZU
PISMA IZ DIJASPORE IZMAMILA SUZE
„Voleli se izdaleka Koviljka i Stojadin“ je monodrama Malog srpskog pozorišta, po tekstu i u izvođenju Parižanina, penzionera, slikara, glumca, reditelja i aktiviste LJubomira-LJube Petrovića (80).
Voleli se, ona u palanci, on u Parizu. Dopisivali se decenijama. A u publici konzuli Milka Burkić i Siniša Pavić, poverenik Ministarstva dijaspore Mića Aleksić, predsednik Zajednice srpskih udruženja Miloš Janković, predsednik Kongresa Srba Evrope Sima Mraović i mnogi drugi. Svi na kraju i suzu pustiše, jer u „kobajagi“ verziji, na povratku kući, Stojadin pogine u saobraćajnoj nesreći, ali autor to brzo ispravi, pa naglasi da je zapravo „hepiend“.
U Parizu, u sali Kulturnog centra Srbije, počelo je u mraku, uz srceparajuće tambure i reči: „Ja ostavih majku, dom i selo ravno, nošen tugom odoh u stran’ svet“. Tišina, svi se u uho pretvorili, a glas iz dubine nastavlja: „Pozdravi mi majku, ljubu, seju milu i mili i dragi moj zavičaj“.
Ni ne znajući šta će doći na red, već su tada svi prisutni duboku izdahnuli.
– Ovu pesmu kao da ste svi vi napisali – kaže LJuba Petrović, seda u fotelju, sa leve strane stočić sa pismima koje će čitati, desno stočić na koji pisma odlaže.
„Dušo moja, da ti se javim posle tri crna meseca“, počeo je Stojadin, pa opisuje kloparanje voza, Trst, u gaćama sakrivene dolare, put do Pariza.
U prvom Koviljkinom pismu stoji: „Ma, kako u Francuskoj, kako ćeš tamo bez jezika?“
Odgovarajući, Stojadin joj oslikava jeftin hotel, a potom sam sebi i publici govori: „LJudi, lažem joj, gde da joj kažem istinu, sramota me. Svašta sam video, svačeg se nagledao“.
Potpisa se, jednom Stojko i sa Stožadin, tako ga u Parizu zovu. Našao je posao, kao „čistačica“, posle kao „krojačica“, ulazio je u veštine zanata. A Koviljka, čeka, nada se, godinama svog Stojka nije videla. Pisma koja mu je slala, vraćaju se, Stojka zaludila ljubomora, pripisuje joj svakog seljanina, da bi se na kraju ustanovilo da je na kovertama bila ćirilična adresa, što Francuzima ništa ne znači.
Dobro, ispravi se i ta greška, pa mu Koviljka piše i o „tajki“ Panteliji Stojadinoviću, koji sina (zbog njegovih zanimanja), naziva „ženskim Petkom“. Koviljki ni to ne smeta, voli ga i piše: „Svi uglas vičemo vrati nam se Stojadine“, ali ga i opominje: „čuvaj se Stojadine, nemoj da te guja ujede. čuvaj se i za sebe samog i za našu celu familiju, koja te voli i svi jedva čekamo da nam dođeš“, pa opet ono: „Vita jela zelen bor, čekam tvoj odgovor“.
I krenu Stojko domu svom, „Evo me, Srbijo, dolazim“, pa po kobajagi verziji na povratku poginu, a po onoj pravoj – eno ih, u starosti se Stojadin i Koviljka sastali i živeli su zajedno dok nisu umrli. A i posle, jer, evo, o njima govori ova dijasporska priča.
