Kad nakon dugogodišnjeg života i rada u inostranstvu, posetite svoju zemlju, i možda poželite da posle 20 godina, konacno podignete svoju fakultetsku diplomu, može vam se desiti da vam kažu da su vas najverovatnije „bacili“.
Upravo se ovo desilo pravniku Dragom Ilicu, koji je 1981. godine diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a od 1986. živi u Švajcarskoj. Kada je pre nekoliko dana posetio ovaj fakultet, u nameri da uzme svoju diplomu, na šalteru je izazvao pravu zabunu, ali je ona konacno „iskopana“ iz gomile papira, uz komentar: „Izvolite, malo je požutela!“.
– Sticajem okolnosti, svojom strukom se nikada nisam bavio. Otišao sam u Švajcarsku samo na dve, tri godine, kako bi zaradio nešto novca, da bi u Jugoslaviji mogao da pocnem neki posao. Zaratilo se, stanje se veoma pogoršavalo, tako da se tih nekoliko godina produžilo na punih 16 – kaže Ilic u razgovoru za „Vesti“.
Rad i disciplina
– Rad i disciplina sve dovedu u red. Mene je život u Švajcarskoj mnogo promenio. Stoji to da smo pomalo „neozbiljan“ narod, da ne volimo puno da radimo, ali zato hocemo dobro da pojedemo i popijemo. Sada postoje dobri uslovi da se stanje u Jugoslaviji promeni nabolje – kaže Ilic i dodaje, da možda ne bi bilo loše kada bi se stekli uslovi da se ljudi vrate u zemlju i prenesu svoje iskustvo.
NJegova prica donekle lici na mnoge koje smo vec culi, što bi se reklo „trbuhom za kruhom“. Razlika je u tome, što jedan diplomirani pravnik, za koje se obicno kaže da su „državi uvek potrebni“, odlazi u inostranstvo, gde se blizu 20 godina bavi ugostiteljstvom.
– Jezik je u pocetku bio najveci problem. Tokom godina naucio sam engleski, italijanski, ruski i nemacki. Radio sam kao kanobar, time se uostalom bavim i danas, kao i moja supruga – kaže Ilic.
Prema njegovom mišljenju, što se tice standarda, rada i kulture življenja, mi smo daleko od Švajcarske. Ipak, Ilic bi se odmah vratio u Jugoslaviju kada bi mu država dala da „otvori neku kafanicu“ pored autoputa Beograd – Niš, gde je nedavno kupio parcelu.
– Bez obzira na to koliko se tamo lepo živi, drugaciji smo mi narod, Srbi se tamo teško snalaze. Jednostavno ne uklapamo se u njihov nacin života. Ne razumemo se! – smatra Ilic.
Kako on dalje kaže, voleo bi da mu se dvoje dece ovde školuju. <đŽ>eleo bi takode, da pocne ovde nešto da radi i da se postepeno vraca u svoju otadžbinu, jer „nostalgija strašno vuce!“.
