Inicijativa Odbora Skupštine Srbije za odnose sa Srbima u dijaspori da nadležnom ministarstvu predloži osnivanje novih srpskih kulturnih centara naišla je na interesovanje naših građana u svetu. Po tom predlogu centri bi se otvarali u svim državama u kojima živi više od 100.000 naših građana, što znači da bi pomenuti kriterijum podrazumevao bar sedam srpskih kulturnih centara u svetu.
– Imamo samo jedan Kulturni centar u svetu, ovaj u Parizu. To dovoljno govori koliko smo vremena izgubili i koliko su pokidane veze – rekao je ovih dana Dragan Kojadinović, ministar kulture u Vladi Srbije, našoj dopisnici iz francuske prestonice Olgi đoković.
Već ranije postojala je ideja da se SKC otvori u Beču. Preporuka za to su brojne i tradicionalne veze ove prestonice sa našom kulturom, ali i gotovo 100.000 naših ljudi u ovom gradu. Otvaranje je i sam pomenuo ambasador SCG u Austriji Mihajlo Kovač, kada je ovih dana najavljivao otvaranje spomen-sobe Vuka Karadžića.
U Nemačkoj je višestruko ispunjen uslov broja naših građana. čak 580.000 njih je sa pasošem SCG, a mogući gradovi kandidati su Frankfurt (sajam knjiga, dva naša udruženja književnika, brojni klubovi i kulturne manifestacije), Štutgart, Minhen, Diseldorf, Berlin.
Ozbiljan „kandidat“ za kulturni centar je i Švajcarska, kao i dva kontinenta – Severna Amerika(SAD i Kanada) i Australija.
Funkcionisanje kulturnih centara, međutim, nije i jeftina investicija.
– Za rad jednog Kulturnog centra potrebno je godišnje minimalno od 100.000 do 150.000 evra – kaže ministar Kojadinović. Kad govorimo o planovima ili o tome zašto nečega nema, moramo da govorimo i koliko to košta da bi ljudima bilo jasnije. Naše veze sa umetnicima postoje, ali oni moraju da imaju svoju zajedničku adresu. To u Parizu postoji, treba da postoji i u drugim velikim sredinama gde je koncentrisan veliki broj naših ljudi i u zemljama za koje smo zainteresovani. Kad ponovo uspostavimo kulturnu mrežu ili bar kad budemo imali tri Kulturna centra SCG u svetu, onda ćemo moći da govorimo da smo se dobro organizovali i da smo jedna velika umetnička familija, bez obzira na to gde ko živi.
Otvaranje centara nije jeftino, ali bi korist bila bar dvostruka. Prvo, naša kultura bi dobila priliku da se na celovitiji način predstavi, da u centrima njima gostuju najbolji umetnici, održavaju se razni susreti i da oni budu pravi reprezent svoje zemlje. Sa druge strane, usredsređivanjem kulturnih događaja na jednu adresu bila bi racionalnije korištena sredstva koja se sada rasipaju održavanjem usitnjenih manifestacija, često u istom gradu, u isto vreme, ali na dve adrese što je delilo publiku, ali i ostavljalo gorak utisak tradicionalne srpske podeljenosti. čak i tamo, u kulturi, gde je ne bi nikako trebalo biti.
Umetnost – izvozni artikl
Ulogu naših umetnika u rasejanju ministar Kojadinović ovako je oslikao:
– Oni su praktično frontmeni, oni su istureni, oni su marketing zemlje, oni su predstavnici dobre duše, tog bogatstva, i uopšte, ako govorimo i trgovačkim terminima, to je najbolji izvozni artikal. Kultura i umetnost je najbolja diplomatija, jer prolaze tamo gde nešto drugo ne prolazi.
