Najveći srpski pravednik i molitvenik pred Gospodom, Sveti Sava Srpski bio je inspiracija i svom učeniku Domentijanu, koji je napisao prvo Savino žitije, a drugo, takođe hilandarski monah, Teodosije.
Kasnije je i arhiepiskop Danilo Drugi dao svoj doprinos pisanoj reči o svetitelju, a potom i mnogi srpski pisci, pa su objavljeni romani „Sveti čovek sa Zapada“, „Izvori“, „Slovo“, zbirka priča „Brojanice“.
Roman „Pravednik“ književnika Željka Sarića, po rečima prof. dr Dimitrija M.Kalezića, delo je nemerljive izuzetnosti.
Sveti Sava, za života, dva puta je išao u Svetu zemlju na poklonjenje Svetom grobu i svim Svetima. Prvi put, kada mu je u naručje pao štap Sv. Save Osvećenog.
Sa drugog putovanja iz Svete zemlje nije se u Srbiju vratio živ, nego se predstavio Gospodu u Bugarskoj, u Velikom Trnovu. Tu je i sahranjen u crkvi Svetih četrdeset mučenika, uz najveće počasti bugarskog cara Jovana Asena, bugarske crkve i naroda.
Na zahtev sinovca Sv. Save, kralja Vladislava (koji je bio oženjen bugarskom princezom) mošti Sv. Save prenesene su u manastir Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava.
Na grobu Sv. Save u Trnovu, dešavala su se čudesna isceljenja, pa se bugarski narod protivio i žalio je što mošti svetitelja odlaze iz njihove zemlje.
Svete mošti Sv. Save nalazile su se u Mileševi sve dok ih turski sultan Paša, nije, na silu oteo, i doneo u Beograd da ih spali na lomači na Vračaru, kako bi se osvetio Srbima što su u bitkama protiv Turaka na barjacima nosili lik Sv. Save.
Taj isti sultan Paša srušio je manastir Svetih Arhangela kod Prizrena, zadužbinu cara Dušana i od srušenog materijala sagradio Sinan-Pašinu džamiju u Prizrenu, koja i danas postoji. Od tada, istorija kao da se ponavlja, jer se i u naše vreme na Kosovu ruše srpske crkve i manastiri.
Sveti Sava kao sveti čovek i svetski putnik, na drugo putovanje u Svetu zemlju krenuo je, pored poklonjenja svetinjama, i zato što je imao još jednu misiju. Pošao je da izdejstvuje blagoslove od Antiohijske, Jerusalimske i Aleksandrijske patrijaršije, za Bugarsku crkvu, kako bi se mogla podići na nivo patrijaršije.
Sveti Sava, u to vreme je imao najveći ugled u celoj pravoslavnoj vaseljeni, pa je zato i umoljen od bugarskog cara Jovana Asena da donese pristanak od svih pomesnih patrijaršija, na čelu sa Carigradskom.
Sveti Sava je tada išao čak do Egipta, kako bi dobio blagoslov i od Aleksandrijske patrijaršije pa je tom prilikom posetio i manastir Sv. Katarine u Sinejskoj pustinji, da bi upoznao čudesne duhovne opite čuvenih monaha Sinaita, koji su se podvizavali u pustinji, da bi ta duhovna iskustva preneo monaštvu u Srbiji.
Pisac romana „Pravednik“ o Sv. Savi, Željko Sarić, napisao je i roman „Posvećenik o Nikoli Tesli“. On nas uverava da je Teslina genijalnost upravo potekla iz svetosavske duhovnosti i da je tajna u Svetosavlju i da je potekla iz dubokih korena Svetosavske duhovnosti.
Po književniku Sariću, Tesla je lik u ogledalu Svetoga Save i njegovo najmilije duhovno čedo, koje je srpski narod podelio celom čovečanstvu pre više od osam vekova.
Oni koji ne razumeju Svetosavlje, prikovali su srpski narod na krst istorije i upravo to je mesto nerazumevanja naroda koji je svetu podario putem svojih izabranika, ne samo Teslu, nego i Pupina, Milevu Marić Ajnštajn, Milutina Milankovića i još mnoge koji su poneli slavu srpske nauke diljem planete.
Ovo je citat iz Sarićevog romana „Pravednik“:
„… Stoji na svom mestu pred oltaru crkve u Žiči, ispred očiju prođoše mi godine, setih se mladićkih dana, bežanje na Svetu Goru i postriga u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, setih se poslušanja u Vatopedu, dolaska očevog i kasnije zidanja našega Hilandara, pa sve se sada muti pred očima, prolaze zemaljske godine kao magla, šta je naš zemaljski život u odnosu na zlato večnosti…“.
