Sudeci po svim medunarodnim konvencijama pravo na javnu rec ima svaki gradanin. To je univerzalno pravo. Dogada se, medutim, da se pravo na javnu rec u Srbiji uskracuje njenim gradanima koji se trenutno ne nalaze na njenoj teritoriji, odnosno nalaze se u rasejanju. To je kršenje ljudskih prava.
Vec duže vremena se bez uspeha obracam javnosti u Srbiji zbog toga što sam u Srbiji prevarena i opljackana od strane vlasnika firme „ZALJEVSKI“ Mihajla Zaljevskog iz Kragujevca, sa kojim sam imala sklopljen ugovor o gradnji useljive porodicne kuce po sistemu kljuc u ruke. Kucu sam u celosti isplatila unapred, kako bi moja porodica na vreme mogla da se useli.
Medutim, umesto useljive kuce ja dobijam jedva 45% uradenih zidarskih radova, za 100.000,00 DEM dobijam kucu na selu, samo grubo postavljenu, bez ozidanih odžaka, bez prokopane septicke jame, bez završene fasade, bez ijednog jedinog ugradenog prozora i vrata, neizmalterisanu, bez hidro i termo izolacije podova, bez sanitarija, bez grejanja, bez igde icega. Ukupna šteta za mene i moju porodicu 75.000,00 DEM.
Zbog prevare koja mi je priredena po cl. 171 stav 3 u vezi stava 1 KZ RS podnela sam tužbu nadležnom sudu u Kragujevcu i krivicnu prijavu, da bih nakon nekoliko jalovih rasprava saznala i uverila se kako je i sudstvo u zajednickoj ujdurmi sa prevarantom, te kako se u Srbiji organizovano štite kriminalci. Umesto da se kazni pocinilac osmišljavaju se razni pravni gafovi, javno tužilaštvo obustavlja istragu i prepušta sve troškove daljeg gonjena žrtvi, znajuci da je to za mene neisplativo.
U poslednje vreme citam i u Vašem listu o tome kako su Srbi izuzetno osetljivi na nepravdu. Ne bi se reklo da je tako ako se uzme u obzir da izbegavate da objavite moje pismo a u vezi nevolje koja je zadesila našu porodicu a to sve, verovatno, u smislu prikrivanja cinjenica da je Srbija puna lopova koji su u zajednickoj ujdurmi i da cvrsto drže zardali lanac a kako ne bi ispala nijedna karika, jer ako ispadne jedna, osipace im se i rasturiti citav njihov kolektiv.
To je, rekla bih, posledica i jedne vrste bolesnog patriotizma zato što se radi o pljacki nekoga ko je u inostranstvu, pa se to smatra dozvoljenim, a kada se žrtva žali, to se onda shvata kao nekakav napad na Srbe i srpstvo. Preko jedne žrtve (takode Srpkinje) brane se kriminalci i opravdavaju njihovi postupci.
Retki su ljudi koji su na jednostavan ljudski, pre svega civilizovan nacin, osetljivi i spremni da se bore za istinske ljudske vrednosti ciji je temelj moralna cistota i jacina. Obicno ne boli kal nemorala i nasilja (moj advokat je oružano napadnut i teško povreden kako bi se obstruisao sudski postupak i zastrašila žrtva), a nasilje je je nužni produkt tog ogromnog mnoštva nemoralnih bica.
Nažalost, to i jeste najveci problem u Srbiji što su se i gradani i mediji i sudstvo i SVI, kao opravdanje što se dogadalo, privikli na NEMORALNO opštenje sa životom, što precutno priznaju svaku gadost i sve se manje groze nad tim, sve više im se cini obicnim ono od cega se humanom coveku di?e kosa na glavi a u stomaku javlja grc od odvratnosti.
Najgore što se moglo desiti, desilo se tom narodu, privikli su se, oguglali na izvitoperena (ne)ljudska bica , ali im u tome izdašno pomažu i mediji koji cute i ne iznose u dovoljnoj meri ono što se dogada. Korupcija i organizovani kriminal tako i dalje caruju i svetlost pravde nestaje a pravda u Srbiji izumire polako, ali SIGURNO.
