Dr Zoran Petrović Piroćanac, naučni saradnik u Institutu za političke studije, govori za Geopolitiku
Pitajte stručnjake sa Rudarskog fakulteta u Beogradu, pa ćete se i sami uveriti da se od svega što posedujemo u našoj kući Srbiji, više od 60%, nalazi u tlu Kosmeta. Osim uglja, kojeg ima za sad dokazanih rezervi oko 20 milijardi tona, a tvrdi se da praktično čitava oblast leži na uglju, tu su i veoma skupi strateški elementi, poput kadmijuma, kobalta, nikla, itd. Nema ni u jednoj zemlji sveta takvih političara-ludaka koji bi to prepustili drugom, kako to čine srpski lideri.
Napisali ste jednu vrstu geopolitičke trilogije: Geopolitiku energije, Geopolitiku hrane i Geopolitiku vode. Šta je bio motiv da klasičnoj geopolitici pridružite energiju, vodu i hranu i zbog čega su one važne?
– Geopolitika spada u najmlađe društvene nauke (nastala je u Nemačkoj, 1899). U našoj zemlji i dalje ne zauzima mesto koje bi trebalo da zaposedne, jer u svim ozbiljnim državama niko ne može da vodi efikasnu spoljnu politiku ako, kao u Srbiji, pokuša da ignoriše znanja geopolitike.
Istovremeno, ova mlada i moćna nauka razvija se neverovatnim ubrzanjem, pre svega svojim multidisciplinarnim metodom. U 21. stoleću, ona je nesumnjivo jedna od nauka koje su u svoj pojmovni i metodološki aparat unele najširu gamu društvenih nauka. Danas geopolitolog mora da proučava ne samo vojne veštine i geografiju, već i geoekonomiju, sociologiju, demografiju, religijska kretanja, civilno društvo, rasprave o klimatskim promenama, da ima i futuristička obeležja, da predviđa, itd.
Upustio sam se, pionirski, u pomenuta globalna pitanja, vodu, hranu i energiju, kao suštinske probleme čovečanstva, koji će umnogome promeniti međunarodne odnose. To jesu nezaobilazne teme savremene geopolitike, a ja sam, napisavši te knjige, koje sada dalje drugi autori treba da nadmaše novim radovima, bio u ulozi early warning
istraživača (onog koji vrši funkciju ranog upozoravanja). Zato što naša država, kao i u mnogo čemu drugom, ima nedopustivih zjapećih rupa u poimanju i vođenju onoga što se naziva state management.
Nedavno je predstavljena Vaša najnovija knjiga, Geopolitika energije. Vidimo da sve ozbiljne države veliku pažnju posvećuju energiji. Kakvo je stanje u Srbiji po pitanju energije, i da li u našoj zemlji neko brine o energetskoj bezbednosti?
– Politička klasa Srbije, od vremena Tita, od D. Markovića,P. Stambolića, I. Stambolića, S. Miloševića, do Z. đinđića, V. Koštunice i B. Tadića 2011, nije iznedrila uspešne ekipe državotvorno mislećih lidera. Nemamo ni dalje na sceni ljude koji se žrtvuju za državu, koji su sluge građana, koji imaju osećaj za istorijsko vreme, za obavezu da, bivajući državni čelnici, budu zapamćeni kao ljudi koji su postigli rezultate na polzu države i građana. I koji ne strahuju da čak i stradaju u ime tih principa. Sve političke garniture do danas jesu katastrofalno ispod zahtevanih standarda državnog upravljanja u našem dobu neverovatnog ubrzanja čovečanstva, kada se na planeti stvaraju društva znanja (knowledge society.)
Nespremna je Srbija, nedovoljno politički obrazovana, retko mudra i nikad kadra da izdrži i istrpi, na svojim plećima, braneći svoj narod, svaki atak na njen suverenitet. Tako srpska politička klasa jednako iskazuje i nedopustive slabosti i u domenu energetske bezbednosti.
Ovo stoleće obeležavaju ljudska prava, a među njima je održivi razvoj jedno od temeljnih ljudskih prava. U OUN kažu da nema održivog razvoja ako svaka zemlja i narod ne izbore i resursni suverenitet. A na vlast u Srbiji stalno se penju ljudi koje spoljni faktori vrlo lako prestroje da rade za njih, a ne na polzu sopstvenog naroda.
Znam i ja da su pritisci često nesnošljivi, ali narod u Srbiji ne treba da bira na čelo države one koji nisu u stanju (uvek)stići, (katkad)i uteći, i (uvek) na strašnu mjestu postojati. Pred našim očima tužno prevladavaju samo politički specimeni lako korozivni na korupciju, i oni koje timovi za planiranje scenarija lako fasciniraju i prešaltuju u aktivnosti koje uvek rezultiraju daljim opadanjem i čak entropijom naše države i društva.
Na promociji knjige rekli ste da se najmanje 60% naših energetskih i sirovinskih rezervi nalazi na Kosovu i Metohiji, a da naša politička klasa tu vrstu argumentacije nije koristila u borbi da sačuvamo našu južnu srpsku pokrajinu. Molimo Vas da za naše čitaoce bliže pojasnite tu svoju ocenu.
– Pitajte stručnjake sa Rudarskog fakulteta u Beogradu, pa ćete se i sami uveriti da se od svega što posedujemo u našoj kući Srbiji, više od 60% nalazi u tlu Kosmeta. Osim uglja, koga ima zasad dokazanih rezervi od oko 20 milijardi tona, a tvrdi se da praktično čitava oblast leži na uglju, tu su i veoma skupi strateški elementi, poput kadmijuma, kobalta, nikla, itd. Ili jedna od najboljih voda planete, u Sirinićkoj župi. Nema ni u jednoj zemlji sveta takvih političara-ludaka koji bi to prepustili drugom, kako to čine srpski lideri. Pregovori sa Albancima − Šiptarima u Beču, pod paskom međunarodnih organizacija, bili su najbolji dokaz moje tvrdnje o političkom invaliditetu i lošem materijalu od kog su sazdani naši lideri. O svemu su razgovarali u Beču, osim o našim resursima na Kosmetu. To će u istoriji Srbije biti zabeleženo kao jedan od najkretenskijih, ili najkukavičkijih i veleizdajničkijih poteza lidera srpskog naroda. Zaista nisam kadar da se opredelim šta je od toga bilo uzrok ovog samorazarajućeg političkog ponašanja. Nije niko ovlastio Tadića, Koštunicu, Draškovića i Jeremića, kao srpske delegate, da na tacni predaju naše resurse Šiptarima, Englezima i ko zna još kojim energetskim predatorima koji dolaze na gozbu u našu južnu pokrajinu. Kako su lakomisleno (ili bivajući obrađeni da na to pristanu) prihvatili da sramno ćute oko tog suštinskog momenta pregovora. Da kao prava razmažena deca kruga dvojke, uzurpatori vlasti, nekompetentni za vrhunsku politiku, bez geopolitičkih znanja, kursisti Londona i Vašingtona, hiper-klasa sitnih činovnika NATO sveta, tako hladno bacaju stogodišnje napore i stradanja i herojstva naših pradedova pod noge. Ko im je to dozvolio? Koji ih je to narod za to ovlastio? Da im Sonja Biserko i ostali ideološki škart staljinističkog doba koji gamiže političkom scenom Srbije već dve decenije, da im takvi budu nalogodavci i prenosioci zadataka iz Vašingtona? To je isuviše opasno i glupavo od njih, a neće se nikako završiti kako su se nadali. Biće pre ona poruka koju sam čuo u emisiji na Radio Beogradu, u detinjstvu: Izdajice svoga roda, odnela vas mutna voda!
Svedoci smo da je politička klasa spremna da zarad svojih političkih interesa rasproda nacionalne resurse. Da li Vam je poznato koje su velike svetske korporacije zainteresovane ze resurse u Srbiji, i kako sačuvati nacionalno bogatstvo i pravo i mogućnost za održivi razvoj našeg naroda?
– To su, pre ostalih, engleske, nemačke, američke, francuske, italijanske korporacije. Ali, Englezi pre svih, Gordi (i podmukli) Albion. U Njujork tajmsu od 24. 3.2008, objavljen je ilustrativan tekst za moju tvrdnju da čim se negde pojave Englezi, deri kožu na šiljak. Takvo je istorijsko iskustvo Srba u poslednja dva stoleća sa engleskom Krunom. U pomenutom tekstu naslovljenim Novorođena nacija bori se za ekonomsku autonomiju piše i ovo: Britanski geolozi koji vode skorašnju procenu kosovskih resursa, kažu da teritorija ima velike količine minerala, uključujući ležišta nikla, olova, cinka, kadmijuma, boksita i čak male žice zlata. U tom pasusu vam je sve. Lešinari stižu da provere čega za pljačku ima, pa će na kraju i Šiptari da cvile, jer bogati danas siromašnima više ni mrvice ne daju. A mi ćemo, ako ih ne sprečimo, uskoro kupovati našu struju od Engleza i drugih alavih pridošlih u našu kuću. Perverzija dostiže kulminciju podatkom da Srbija i u 2011. otplaćuje 700 miliona dolara kredita za gradnju termocentrale Kosovo 2. A mi ćemo pride da kupujemo struju od njih. Zato naše komšije Šiptari treba da se već jednom prenu, i oni će postati roblje, i za njih će ostajati bedne mrvice. Bolje je da traže izlaz sa nama, nego sa Englezima i Amerima, iako su im oni pomogli da pobede u prvoj četvrtini istorijskog (nepotrebnog) nadmetanja naša dva naroda.
Na početku Geopolitike energije napisao sam, uveren sam, ključnu
istinitu rečenicu: Srbima moćni geopolitički predatori otimaju vitalne resurse na Kosmetu i to je suština svih geopolitičkih manevara u proteklih dvadeset godina na Jugoistoku Evrope. I toga treba zauvek da se držimo u našoj državnoj politici, da to uvek govorimo, i da ne pristanemo nikad na legalizovanje ove pljačke.
Hrana je velika šansa za Srbiju. Poljoprivreda je, čini se, jedini privredni sektor koji beleži rast izvoza poslednjih godina. Ali i tu vrebaju velike opasnosti: kupovanje velikih zemljišnih kompleksa od strane stranaca, uvođenje genetski modifikovane hrane. Kakva su Vaša saznanja po ovom pitanju?
– Na Zapadu su građanski pokreti već nebrojeno puta dokazali da su GMO štetni za čoveka i za budućnost čovečanstva. Samo potkupljeni naučnici tamo minimizuju opasnost od GMO-a. Ni jedan naučnik od ugleda ne radi za Monsanto, Dipon i ostale trovače planete. I uvek treba ponavljati: Monsanto i američka vlada još nisu odgovarali za zločine u Vijetnamu od pre četrdeset godina. Monsanto je izumeo oranž agens, hemijski proizvod koji je uništavao biljake, životinje i ljude u Vijetnamu, gde se i danas ljudi rađaju sa kongenitalnim malformacijama. Oni su odvratni kriminalci, njih treba skloniti sa lica planete, kažnjavati.
I, vidite, to vam je merilo i za našu situaciju. Ko ovde hvali Monsanto i slične trovače i uvoznike modifikovane soje, kukuruza i namirnica, taj radi za njih. Ako je ta osoba naučnik, takav više ne treba u njih da se ubraja, ako je iz sfere politike, iz ministarstva poljoprivrede, zdravlja, i slično, tog treba neprestano otkrivati javnosti, žigosati kao najstrašnijeg zločinca protiv čovečnosti. Istovremeno, treba osuđivati i seljake, i kombinate, i druge poljoprivredne firme, koji pristaju na ta trovanja zbog nešto para, i koji ne razmišljaju da lagano ubijaju i svoju decu i unučad. Javnost treba senzibilizovati da se tome direktno suprotstavlja, po svaku cenu. Francuzi su godinama upadali u njive sa zasejanim modifkovanim kukuruzom, sojom i drugim biljkama, i sve uništavali. I išli svesno u zatvore, sve dok nisu prinudili državu da se odrekne GMO, da ih potpuno zabrani, uprkos Amerkancima, koje Francuska uglavnom, u svemu drugom, sluša.
Rešenje je samo nemilosrdni obračun sa takvim đavoljim izumom.Treba uništavati takve useve, treba organizovati građansku obaveštajnu službu za otkrivanje GM useva i proizvoda, i sve odmah uništavati. Jedino tako ćemo odbraniti naša buduća pokolenja od ove satanske pošasti. Ne može čovek da bude Gospod, da određuje vaseljenski poredak.
Želim da podsetim da ste Vi u prvom broju Geopolitike objavili jedan važan tekst o vodama, o, u evropskim okvirima, ogromnim podvodnim rezervoarima pitke vode ispod Plitvičkih jezera, što daje posredna objašnjenja oko razrešenja situacije u Republici Srpskoj Krajini. Nije to bio prvi put da ste objavili strategijski važne činjenice i da ste bili vizionar. Kako stojimo sa vodama, i kakva naša strategija treba da bude povodom očuvanja ovog važnog nacionalnog resursa?
– Nije to vizionarstvo, već normalan osećaj dužnosti prema svima koji žive u našoj Srbiji i oko nje. Ja sam ubeđeni dositejevac, od osnovne škole. Donošenje novih krompira, koje je najpre u Srbiju doneo Dositej Obradović, prvenstveno u domenu obrazovanja − to je dužnost i logična težnja svakog mislećeg i obrazovanog čoveka.
A voda je jedna od suštinskih briga svakog društva. Najvažniji moj apel javnosti jeste da, kao i kod opštenarodnog bunta protiv GMO, naš stav treba da je identičan za očuvanje naših voda. Nje će biti sve manje, i mora se obezbediti da svaki čovek može da je pije, a da za nju ne plaća. To je okvir borbe koju ja zagovaram. Ne može nikakav privatnik, tajkun, privatna kompanija, da stavlja šapu na izvorišta vode. I da jednog dana čak, kada vode zaista bude toliko skupocena da će se zlatom plaćati, ti tipovi postavljaju privatne vojske koje će pucati u žedne građane i sprečavati da utole žeđ, ako su bez para. To vreme koje se bliži, a o tome su mnogi ozbiljni stručnjaci govorili po svetu, već je doba naše dece, blizu je.
Vode su opšte dobro (common goods, biens communs) i tako pripadaju čovečanstvu. Oni koji prodaju vodu, naše zajedničko vlasništvo, neprijatelji su čoveka. Njihovoj finansijskoj alavosti legitimno je da suprotstavimo svaki protest, uključujući i silu, tu nema nikakve dalje rasprave. Treba neprestano na ovo podsećati političku klasu Srbije, da se ne igraju glavom omogućujući privatnom kapitalu da trguje čak i našom zajedničkom vodom.
Kako ocenjujete ekonomsko i političko stanje u zemlji, stanje nacije? To je pitanje koje često upućujemo našim sagovornicima, očekujući da nam oni, pored dijagnoze i komentara postojeće situacije, predstave svoja razmišljanja i plan za budućnost. Dakle, šta nam valja činiti?
– Srbija je istorijski zapala u period teške entropije koja preti čak njenom bukvalnom biološkom preživljavanju. Entropijom, tj, galopirajućim propadanjem, zahvaćeni su svi segmenti našeg društva, do velikih dubina: politika, kultura, vojska, čak i Crkva.
Analiza političke klase (u koju sam se odavno upustio, a sada radim na pisanju knjige radnog naslova Nomenclaturia Serbica) pokazuje da je u veoma dugom periodu Srbija u političkoj klasi imala visok procenat škarta, koji se uvek nekako domogao najviših državnih dužnosti. Taj kontinuitet negativne selekcije u najvažnijim segmentima političkog i društvenog života, rak-rana srpskog društva, jeste objašnjenje totalnog debakla srpske države decenijama, još od pre komunističkog perioda. I u ovom času Srbijom caruju nekvalitetni, korumpirani, alavi, od tuđih interesa angažovani kadrovi, na radu u državnim institucijama. Po odurnom principu nametanja koalicionih kadrova po svaku cenu, makar Srbija propala, država istom velikom brzinom srlja na začelje svih mogućih ekonomskih lista-pokazatelja planete. Tonemo, uz berluskonijevsku bezobzirnost i nemoralnost većine lidera, uz nezajažljivu omni- korupciju, silništvo ličnog bogatstva skorojevića.
A nigde na vidiku nema snaga prevrata, nigde tačke preloma, tog ozdravljujućeg istoirjskog momenta za svaki narod planete, posle godina bezperspektivnosti i opšteg jada. Tako je bivalo u čitavoj istoriji čovečanstva, a baš o takvim lomovima gledamo prizore iz Tunisa, Egipta, Jemena, krajem januara 2011. Tvrdim da će ove i narednih godina biti i drugih sličnih scena bunta naroda, prouzrokovanih nepodnošljivim osećanjem prevarenosti od političke klase, i rešenosti da se život vrati u okvire ljudskog i dostojanstvenog.
Ta ciklična energija bunta, koja se ponavlja kroz čitavu istoriju, eto, hvala Bogu, nije usahnula ni u naše doba. I uz sve rizike koje nosi, takva energija je najbrži put da se svi nateraju na ponovno promišljanje performansi i standarda društva u kome najveća većina ljudi želi da živi. Ipak je najveći uzrok nezadovoljstva alavost bogatih i moćnih i totalno apstrahovanje ljudske nesreće. A čovek 21. stoleća želi da zaštiti opšta dobra: hranu, vodu i energiju, na koje besomučno atakuju multinacionalne zločinačke korporacije i velike banke. Uz svesni rizik da me mnogi kritikuju, kažem na kraju: takva nepravična i izopačena društva mogu istinski da vrate u ravnotežu samo nasilni građanski buntovi, duboko je moje ubeđenje.
antrfile
Osećaj nacionalne dužnosti
Želim da podsetim da ste Vi u prvom broju Geopolitike objavili jedan važan tekst o vodama, o, u evropskim okvirima, ogromnim podvodnim rezervoarima pitke vode ispod Plitvičkih jezera, što daje posredna objašnjenja oko razrešenja situacije u Republici Srpskoj Krajini. Nije to bio prvi put da ste objavili strategijski važne činjenice i da ste bili vizionar. Kako stojimo sa vodama, i kakva naša strategija treba da bude povodom očuvanja ovog važnog nacionalnog resursa?
– Nije to vizionarstvo, već normalan osećaj dužnosti prema svima koji žive u našoj Srbiji i oko nje. Ja sam ubeđeni dositejevac, od osnovne škole. Donošenje novih krompira, koje je najpre u Srbiju doneo Dositej Obradović, prvenstveno u domenu obrazovanja − to je dužnost i logična težnja svakog mislećeg i obrazovanog čoveka.
A voda je jedna od suštinskih briga svakog društva. Najvažniji moj apel javnosti jeste da, kao i kod opštenarodnog bunta protiv GMO, naš stav treba da je identičan za očuvanje naših voda. Nje će biti sve manje, i mora se obezbediti da svaki čovek može da je pije, a da za nju ne plaća. To je okvir borbe koju ja zagovaram. Ne može nikakav privatnik, tajkun, privatna kompanija, da stavlja šapu na izvorišta vode. I da jednog dana čak, kada vode zaista bude toliko skupocena da će se zlatom plaćati, ti tipovi postavljaju privatne vojske koje će pucati u žedne građane i sprečavati da utole žeđ, ako su bez para. To vreme koje se bliži, a o tome su mnogi ozbiljni stručnjaci govorili po svetu, već je doba naše dece, blizu je.
Vode su opšte dobro (common goods, biens communs) i tako pripadaju čovečanstvu. Oni koji prodaju vodu, naše zajedničko vlasništvo, neprijatelji su čoveka. Njihovoj finansijskoj alavosti legitimno je da suprotstavimo svaki protest, uključujući i silu, tu nema nikakve dalje rasprave. Treba neprestano na ovo podsećati političku klasu Srbije, da se ne igraju glavom omogućujući privatnom kapitalu da trguje čak i našom zajedničkom vodom.
Geopolitika energije
Knjigu dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije možete da naručite na telefone 011/2403-440 i 064/245-2085, u Krfskoj 7 u Beogradu, kao i u Institutu za političke studije, Svetozara Markovića 36/4. Cena knjige je 800 dinara.
