Beograd
SAZETAK: Aktualna istorijska i duhovno-politicka situacija Pravoslavlja (vojna, geo-politicka, ekonomska i kulturna ugrozenost pravoslavnog sveta u celini – Balkan, Rusija, Grcka, Kipar…) i Srbskog pravoslavnog naroda (petogodisnji otadzbinski rat u Zapadnim Srbskim Zemljama, protiv-otadzbinski dejtonski mir, „post-dejtonsko“ stanje srbske istorije) jeste ono sto nuzno odredjuje osnovni ton i metodologiju ovog teolosko-politickog eseja o ratu. Nalazeci se u takvoj istorijskoj situaciji, kao pravoslavni, nemamo prava da nasu temu – Pravoslavlje i rat – viviseciramo kabinetski „objektivno“, kao da se tu radi o nekom apstraktnom pitanju, koje nikakve veze nema sa nasim stvarnim zivotom i nasom vecnom sudbinom. Teolosko-politicki um Pravoslavlja – a kod nas pravoslavnih Srba to je svetosavski um – uvek jeste um stvaralackog sudara sa antonomijama istorije, borbeni (kriticko-polemicki) um dinamicnog prepoznavanja, promisljanja i odgovaranja na izazove svih istorijskih pitanja i problema, um neustrasivog razlikovanja teolosko-politickih duhova istorije i eshatoloskih implikacija svih istorijskih fenomena i cinova.
Zato u razmatranju pitanja pravoslavnog shvatanja rata ne krecemo od izlaganja nekakve opste pravoslavne „teorije rata“ (koje u nekakvom sistematskom obliku i nema), vec od iznosenja skice istorijske i geopoliticke krizne situacije u kojoj se Pravoslavlje na kraju XX. veka naslo u, neprijateljski raspolozenoj, zapadnoj civilizaciji, bez svog organskog istorijskog sveta i realne istorijske moci.
„Ne mislite da sam dosao da donesem mir na zemlju:
nisam dosao da vam donesem mir nego mac“.
Mt. 10, 34
„Mir Svoj dajem vam,
ne dajem ga kao sto ga svet daje…“
Jn. 14, 27
Istorijski kontekst: rat protiv hriscanske istorije
Pre gotovo pola veka u sklopu svojih predavanja o odnosu Zapada prema ostatku sveta , A. Toynbee je izrekao cuveno istoriosofsko predvidjanje po kome je sudbina ne/zapadnog sveta ili da se prikloni Zapadu i njegovim vrednostima ili da nestane u neizbeznom sukobu sa Zapadom kao civilizacijom nadmocne volje za moc. Potvrdjujuci istinitost ovih Toynbe-vih zloslutnih predvidjanja, americki ambasador u Hrvatskoj Peter Galbraith je o sudbini Srba u Sremsko- baranjskoj oblasti i post-dejtonskoj Bosni, ali i sudbini svih ostalih naroda u americkom Novom svetskom poretku, 23. januara 1996. izjavio: „Postoji samo jedna buducnost – mir i zajednicki zivot. Ratovi se ne smeju vise voditi“.
To je recenica koja otkriva istinu o odsudnom mistickom ratu koji se vodi u temeljima savremene istorije. Taj se rat, na istorijskom i geo- politickom planu, projavljuje kao rat koji posthriscanska civilizacija predvodjena Amerikom (pijemontom novosvetskog Zapada), nemilosrdno vodi prvenstveno protiv ostataka evro-azijske hriscanske civilizacije. Taj rat za planetarni americki mir kao sekularno-eshatolosku utopiju Novog svetskog poretka rukovodjen je ekstremnom i genocidnom verskom (anti-hriscanska religija fundamentalistickog amerikanizma), rasnom (anti-nacionalni novi, mundijalisticki rasizam ili inter/nacizam) i ideoloskom (anti-monarhisticka totalitarna demokratija „otvorenog drustva“) mrznjom narocito prema hriscanskim evro-azijskim narodima, njihovim drzavnim suverenitetima, kulturama i tradicijama, mrznjom koja je – u sustini – mrznja prema Bogocoveku Hristu. Kraj XX. veka obelezen je osvajackim pohodom americkog Zapada na ceo svet i celu istoriju, koji namecuci – sto „mekim“ sto „tvrdim“ ratom – svoj pax americana ukida „staru“ (hriscansku) istoriju i namece zapadnu sudbinu kao jedinu sudbinu i zapadnu buducnost kao jedinu buducnost sveta.
Da se ovde ne radi ni o kakvim apokaliptickim fantazmima svedoci i jedan od pripadnika samog vrha mundijalisticke elite, bivsi americki drzavni sekretar i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1973, Henry Kissinger koji u svojoj najnovijoj knjizi Diplomatija (i nezaobilaznoj studiji o principima zapadne geo-politike), izjavljuje da se americko-evropska saradnja (citajmo: americko-atlantsko, post- hriscansko rusenje hriscanske Evro-Azije) krajem XX. veka, posle dva neuspela pokusaja (Wilson-ovog sa Ligom naroda 1919. i Truman-ovog sa Ujedinjenim nacijama 1945.) nalazi u trecoj fazi – „nove atlantske politike“. Posle pobede u hladnom ratu Sjedinjene Drzave kao najveca i najmocnija nacija i jedina svetska sila „sposobna da u svakom trenutku intervenise na svakom delu globusa“, kao lider (a uz to i vodeci siledzija) unipolarnog sveta bez ideoloskih protivnika promovise „novu atlantsku politiku“ kroz sirenje NATO-a na Istok i podredjivanje birokratskog monstruma Organizacije ujedinjenih nacija agilnom NATO-u kao „instituciji koja je u najvecoj meri uskladila americke moralne i geopoliticke ciljeve: ocuvanje centara americke moci nad Evropom i Azijom“, a sve u cilju „preoblikovanja globusa po americkom modelu“. Tu planetarnu ekspanziju „Americke ideje“ je, kako svedoci Kissinger, jos pocetkom ovog veka koncipirao americki predsednik Woodrow Wilson (inace osvedoceni mason) kao proces „globalnog sirenja (americke) demokratije“. „Vilsonijanski san o univerzalnoj kolektivnoj bezbednosti“ se danas sve vise realizuje kao rastuca zavisnost citavog sveta od vojno-politicke, tehnolosko-informaticke i medijsko-ekonomske dominacije Sjedinjenih Drzava nad citavom civilizacijom.
Zato nije nimalo slucajno da je NATO prvi put posle svog osnivanja vojno intervenisao upravo protiv pravoslavnih drzavotvornih (Zapadnih) Srba kao, na kraju XX. veka, vodecih protagonista evro-azijske politike i hriscansko-nacionalnog otpora Novom svetskom poretku, tj. atlantskom mundijalizmu. (Podsecamo citaoce da je NATO 10 puta vojno napao Srbe u Srbskoj i Srbskoj Krajini: 28. februara, 10. i 11. aprila, 5. jula, 22. septembra, 21. i 23. novembra 1994, 26. i 27. maja i septembra 1995.). Zato je sasvim logicno sto – po recima visokog neimenovanog zvanicnika Stejt Departmenta – vojni poraz i unistenje srbske drzave u Bosni predstavlja strateski americki (atlantski) interes, odnosno tacku na kojoj se „lomi rezultat“ americkog obracuna sa Evro-Azijom kao geo-politickim prostorom hriscanske civilizacije.
Srbsko pitanje i Srbska pravoslavna ideja su se, na kraju XX veka, nasli u centru bitke za evroazijsku istoriju, u centru prestruktuiranja geo-politickih sfera interesa u Evropi: a) americke sfere interesa, Amerike koja „americkom“ Bosnom (kao potencijalno islamskom republikom usred Evrope) drzi Evropu u stalnoj politickoj nestabilnosti kako bi je neprestano vracala u svoj celicni atlantski zagrljaj, a u isti mah, srbskom hriscanskom krvlju i grobovima, namiruje svoje kontroverzne racune sa Islamom, b) nemacke sfere interesa, ojacane Nemacke koja se pravcem severozapad-jugoistok vraca i politicki i vojno na Balkan, potvrdjujuci da je tradicionalni kontinuitet nemackih interesa i politike na Balkanu bio i ostao „baciti Srbe na kolena“, slomiti Srbstvo kao drzavotvornu kicmu Balkana, v) turske sfere, ojacane neo-otomanske NATO-sile Turske koja se pravcem jugoistok-severozapad „zelenom balkanskom transverzalom“ pruza preko srbskog Kosmeta i Stare Srbije (Sandzak), ka poturickoj republici Alije Izetbegovica.
Jean P. Gullois, penzionisani francuski general i jedan od vodecih francuskih vojnih stratega i geo-politickih analiticara druge polovine XX. veka, u svojoj znacajnoj dvotomnoj geopolitickoj studiji Krv nafte – geo-politicki eseji o odnosu Zapada i Islama govoreci o novoj – od Amerike odobrenoj – nov(svetsk)oj podeli Evrope izmedju obnovljene Nemacke i obnovljene Turske, „na stetu pravoslavnih naroda“, zakljucuju da ce ceh za novu geopoliticku podelu Balkana „izmedju Nemacke i Turske, platiti Srbi i Grci“ . Rezultat presecanja anti- hriscanskih i anti-evro-azijskih geopolitickih interesa na Balkanu jeste raspece Srbstva u Zapadnim Srbskim Zemljama od strane istorijski nakazne vojno-politicke alijanse post-hriscanskog „novokrizarskog“ Zapada i dzihadskog Islama, rat koji je bio sramno legalizovan kroz OUN.
Savremena post-hriscanska civilizacija globalnog Zapada je, u ime svoje mundijalisticke ideje, povela „novi krizarski “ rat protiv Srbskog pravoslavnog naroda i Srbske pravoslavne ideje. Buduci da je Pravoslavlje temeljni elemenat Srbske ideje i, time zila kucavica citave srbske istorije, rat koji je civilizacija belog pentagrama vodila i vodi protiv pravoslavnih Srba kao cuvara i branilaca Casnoga Krsta i Zlatne Slobode, ispostavlja se kao rat protiv samog Pravoslavlja, kao rat protiv pravoslavnog duhovnog i geopolitickog sveta, ili drugacije – kao integralni zapadni rat protiv hriscanske istorije. Tako se u srbskom otadzbinskom ratu u Zapadnim Srbskim Zemljama zbivao i zbiva odsudni misticki sukob suprotnih ideja istorije: hriscanske i anti-hriscanske (anti-hristovske). Na geopolitickim prostorima balkanske proto-Evrope se ponovo vodila (i jos nije zavrsena!) odlucujuca misticka bitka hriscanskog otpora Zapadnom Zlu koje objavljuje Kraj Istorije, bitka za duhovnu sudbinu hricsanske evroazijske civilizacije, bitka cijeg znacaja duhovno- politicki posunovracena Evropa uopste nije bila svesna, a, nazalost, ni Rusija, koja – izgubivsi svest o svoj istorijskoj misiji i svom geopolitickom identitetu – vise ne ume da artikulise svoju balkansku politiku u skladu sa pravoslavnim evroazijskim ciljevima.
Na unutrasnje-politickom planu srbskog istorijskog zivota, istovremeno traje jedan drugi i nista manje opasan rat, koji protiv hriscanskog lika, duha i drzavnosti Srbskog naroda, protiv Srbske pravoslavne ideje vodi bezboznicka vlast nad Srbijom, cija je jugoslovensko- levicarska ideja po svim tackama suprotna i neprijateljska Srbskoj pravoslavnoj i drzavotvornoj ideji. Svedoci smo ubrzane restauracije post-komunistickog neo-komunizma u Jugoslaviji, koji opet, ako i pre pola veka, ima podrsku Zapada za okupaciju i razaranje drzavotvornog duha i tkiva Srbstva. Poslednje dve, „mirotvorne“, godine u srbskoj javnosti traje koordinisana i sistematski sprovodjena rezimska kampanja protiv Srbske ideje i Pravoslavlja (Crkve) kroz sve nivoe javnoga zivota, od politike do kulture. Crni savez spoljasnjeg (zapadnog) i unutrasnjeg (jugo-levicarskog) anti-srbskog rata potvrdjen je njihovim ritualnim „vencanjem“ u krvi kainovske izdaje na Drini, blokadom Srbske 4. avgusta 1994, muckom izdajom i predajom Zapadne Slavonije 1. maja 1995, Krajine 5. avgusta 1995, zapadnih delova Srbske septembra 1995. i Srbskog Sarajeva marta 1996, zatim kataklizmom Dejtonskog mira 21. novembra 1995. (kao pokusajem ubistva Kosovskog Zaveta i Srbske ideje u Srbima!) i, konacno, priznanjem avnojevske BiH od strane Jugoslavije pocetkom oktobra 1996. u Parizu.
Ovo (po)ratno i „post-dejtonsko“ vreme je pretesko vreme za Srbski pravoslavni narod i srbsku pravoslavnu misao, ali time je nasa odgovornost za nas narod i tu nasu misao i veca i stroza. Srbi su ti koji su – iako privremeno porazeni Dejtonskim mirom – duzni da nastave da svedoce istinu Zaveta i u istoriji nose zastavu borbenoga Pravoslavlja. Jer kao sto covek ne zivi samo sebe radi, tako i svaki narod u istoriji zivi da bi ostvarivao ostvaruje svoj bogodani zadatak na dobro drugih naroda. Zadatak koji Srbski narod, ovako mali, ali ni po cemu manji od prevelikih naroda sveta – da parafraziramo sv. ap. Pavla – treba da izvrsi u istoriji jeste: da eshatoloskim svedocenjem Kosovskog Zaveta podseca svet na Carstvo Nebesko kao smisao istorije, na univerzalni duhovni smisao rata za Krst Casni i Zlatnu Slobodu, na istinu hriscanske nacije – kao osnovnu istinu (post-vizantijske) hriscanske Evro-Azije. Srbski narod je to svedocio otadzbinskim ratom 1991-1995, a i danas – pod dvostrukom dedinjsko-dejtonskom okupacijom – to mora da nastavi da cini pruzajuci zavetni otpor americkom miru i njegovim zloduhovnim i zlopolitickim posledicama u zemljama Svetoga Save.
Pitanje rata tj. hriscanskog otpora Americkom miru se za pravoslavne narode na kraju XX. veka ispostavlja kao kljucno, prakticno i teorijsko, pitanje njihove savremene istorije, pitanje duhovno- politickog opstanka, pitanje koje u sebi dramaticno zbira sva pitanja o njihovoj istorijsko-eshatoloskoj sudbini. Ono je, stoga, teolosko pitanje par excellence.
Srbsko hriscansko ratno iskustvo
Priroda Zla je da ono uvek napada prvo i nasilno, zato se Zlu u istoriji ne moze suprotstaviti nenasiljem, vec iskljucivo silom pravednoga otpora i odbrane. Njegos, na jednom mestu, kaze da nema nikakvoga greha u tome kada se covek brani „zlom od zla“. Njegos pod „zlom“ odbrane misli na posezanje za oruzjem tj. rat, koji se sa hriscanskog stanovista ne moze do kraja opravdati, jer je epifenomen palosti. Ali, suprotstaviti se silom odbrambenog rata zlu napadackog rata tu nema greha i zla, naravno uz strogo postovanje hriscanskog ratnog etosa, na koji bi se mogle primeniti reci sv. ap. Pavle: „Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu“ (2. Tim. 2, 5) To „boriti se, ali po pravilu“ jeste onaj krajnji kriterijum hriscanske duhovne samodiscipline, koji opredeljuje smisao svih Hriscaninovih istorijskih cinova, i u ratu i u miru. Pravoslavno prihvatanje rata jeste: boriti se u pravednom ratu, na pravedan nacin – „po pravilu“ predanja hristoljubivog vojinstva za koje se molimo na svakoj Liturgiji, za pravedan cilj. To je paradigma hriscanskog vojevanja za Krst Casni i Slobodu Zlatnu, koju su, u svojim besmrtnim licnostima, ostvarili Sveti hriscanski ratnici. Tek u krajnjoj poslusnosti i toj paradigmi Hriscanin u ratu sme da kaze: „S nama je Bog, razumite narodi, i odstupite jer je s nama Bog“. „Sa nama je Bog“ u ratu sve dok mi – ratujuci po strogoj etickoj paradigmi hriscanskoga vojinstva – ostajemo, u Pravdi Bozijoj, sa Bogom. Srbsko ratno iskustvo je u potpunosti utemeljeno u toj paradigmi i potvrdjeno u licnostima Svetih srbskih ratnika.
U Pravoslavlju, kako smo vec rekli, nema „svetog rata“, a mi govorimo o Svetim Ratnicima. Kakav je to paradoks? Zasto nema svetog rata? U istoriji nema ni svetog mira, a kamoli svetog rata. Nema niceg svetog tj. besmrtnog bez i van licnosti i van zajednice zivih licnosti, van Crkve. S druge strane pravoslavni Hriscanin je svestan da je nuzno povezan sa ubistvom neprijatelja, sto je neoboriv argument protiv bilo kakve sakralizacije rata po sebi. (Lisavanje zivota neprijatelja- napadaca u odbrambenom ratu nije ubistvo u biblijskom smislu, ali, cak i takvo- kanonski gledano – predstavlja neuklonjivu prepreku zbog koje Hriscanin u buducnosti ne moze biti rukopolozen za svestenika).
Ko je, onda, sveti ratnik? Sveti ratnik je onaj Hriscanin koji se – izvrsavajuci poslusanje svojoj Otadzbini kao vojnik Otadzbine i svojoj veri kao vojnik Hristov – u anti-personalistickoj stihiji i sunovratu rata kroz svoj licni Boj izborio za odbranu branjene Svetinje i pritom sacuvao cist svoj hriscanski Obraz. Sveti ratnik je onaj Hriscanin koji je – kroz cin dobrovoljnog ratnickog kenosisa i samoporicanja do trpljenja rana, bolova i smrti radi dobra svoje krstene zajednice – nadisao svoju smrtnu biolosku ipostas, izborivsi se za svoje eshatolosko ime i slobodu, koja se u Pravoslavlju identifikuje sa licnoscu odnosno sa besmrtnoscu. Sveti srbski ratnik je svaki onaj srbski vojnik koji se pod znakom Krsta – ukljucivsi se celim svojim bicem u misticko energetsko polje hristoljubivog srbskog vojinstva od Kosova do danas tj. u opit Casnog Krsta i Zlatne Slobode – borio za odbranu vere, naroda i svetinja, i, boreci se „po pravilu“, pobedio zlo u sebi i zlo oko sebe. Sveti ratnik je onaj koji se u nesreci rata pokazao kao bogoliki srbski covek i kao bogocovecni srbski junak. Sveti ratnik je onaj koji je besmrtnost izborio ratujuci ne u bitkama „svetog rata“ (koga nema), vec u bitkama „dobroga rata“, koga ima i o kome govori citava istorija Pravoslavlja. Na biblijskom jeziku „dobro“ jeste sve ono sto je od Boga i sto je bogojavljenje. Kako onda rat moze biti od Boga i bogojavljenje? Moze biti ako se u njemu kao zivo srediste istorije pojavljuje bogoliki covek-junak, koji ratujuci protiv zla i greha ratuje za pravdu i zajednicu sa Bogom, za spasenje sveta. I kao sto je podviznistvo ratnicka metodologija obozenja i spasenja, jer je ontoloska polemika za bogocovecanski identitet coveka, tako je i ratnistvo za Krst i Slobodu asketska metodologija fizicke borbe za opstanak, slobodu, bogocovecanski identitet i suverenitet krstenoga naroda. I nema Hristovog Srba koji nije duhovnim i fizickim ratom protiv zla potvrdio svoju srbsku hriscansku slobodu.
Medjutim, danas se – zbog ispalosti iz celine svetosavsko- svetolazarskog Predanja – cesto pravi greska tako sto se pitanje ucestvovanja Hriscana u ratu razmatra iz iskljucivo iz perspektive duhovnosti, tj. asketske borbe protiv zla i greha u samom sebi, pa se onda kaze – sa navodjenjem raznih biblijskih citata – da ce rat na zemlji prestati kad ljudi pobede zlo u sebi i svi postanu dobri. Jasno je da takav stav blizi pijetistickom utopizmu, nego pravoslavnom trezvenom sagledanju istorije. Hriscanska licna asketika i hriscanski ratni heroizam se ne iskljucuju vec predstavljaju organsku celinu: borba protiv zla u sebi je komplementarna sa borbom protiv zla koje coveku dolazi kroz drugog. Da je srbski ratnik uvek organski bio svestan te veze najbolje pokazuju reci srbskog generala K. Musickog izrecenih u Deset zapovesti srpskim dobrovoljcima : „Najvece junastvo je pobediti sebe… ako sebe pobedite pobedicete sve protivnike Srpskog naroda“, to jest – ko pobedi zlo u sebi dobija silu da pobedjuje svako zlo oko sebe. Zato kod srbskog vojnika postoji vojnicko predanje o asketskoj disciplini u ratu: da razvrat u ratu donosi nesrecu, a pljacka, zlo delo pa cak i psovka (ne daj, Boze, na Boga!) – poraz! Dimitrije Ljotic, u svojim uspomenama o I. svetskom ratu, pise da je medju srbskim vojnicima postojalo nepisano pravilo da se u ratu mora ziveti monaski, asketski i devstveno da bi se sacuvao stav maksimalne licne cistote i usredsredjenosti na vojnicku duznost. To je jedan od glavnih elemenata srbskog ratnog etosa koji stoji u saglasju recima sv. ap. Pavla: „A svaki koji se bori od svega se uzdrzava“ (1. Kor 9, 24-26).
Govoreci o srbskom hriscanskom ratnom junastvu i covestvu Dragisa Vasic u knjizi „Karakter i mentalitet jednog pokolenja“ opisuje slucaj koji se desio u II. balkanskom ratu posle krvave borbe na Vlasinskim visovima 1913: „Jedan mali srpski vojnik iz 10. pesadijskog puka koga drugovi od miloste zvahu Packo bese na bojistu nasao les bugarskog podnarednika iz okoline Custendila, po imenu Kasanova. Bila je gusta magla i Packo, boleciv, poduhvati se da pod zastitom magle sahrani mrtvo telo Bugarina, svoga neprijatelja. Bugarske predstraze nalazahu se dosta blizu, na nekoliko stotina metara od jednog malog i golog cuvika gde je poledjuske lezao podnarednik Kasanov. Posto ga je lepo ukopao, mali Packo izdelja tada jedan krst i upisa svojom samoukom rukom ime podnarednika koje je saznao iz njegove beleznice. Bas u tom trenutku kada on, umoran i znojav od zurnoga rada, pobijase krst vise glave poginuloga, magla se podigla. Bugarski vojnici mogahu tada sa svojih mesta lepo videti Packa i dobro raspoznati cime se on zanimase. Ali ih ovaj plemeniti posao nije uzdrzao da propuste zgodnu metu. I kako je Packo, uveren da ga u ovom hriscanskm poslu niko nece uznemiravati, stajao sasvim otvoreno, jedno zrno iz puske pogodi ga pored srca. Kada se magla ponovo spustila, mi nadjosmo jadnog Packa mrtvog sa rukama rasirenim oko onog istog krsta koga on bese tako pobozno sadeljao jednom neprijatelju, koji je pripadao narodu tako podlom“. Eto, sta je srbski hriscanski ratni etos neustrasiv prema zivom, a milostiv prema zarobljenom ili mrtvom neprijatelju. I taj „mali vojnik“ Packo dosegao je – precicom hriscanskog covestva u ratu – do nebeskih visina Svetoga Ratnika srbskog.
Ratno stradanje i nesreca Hristovog Srba u ratu ne oslobadja ga njegove odgovornosti pred Bogom zbog, navodno, „olaksavajucih okolnosti“ (jer su u ratu svi zli). Naprotiv, rat jos cvrsce vezuje sa Boga i Istinu hriscanskog etosa (koji je u srbskom predanju etos Krsta Casnog i Slobode Zlatne). Zadatak Hristovog Srba u ratu je da svojom hriscanskom slobodom iznutra osmisli svoje ucesce u ratu, podizuci ga licnim podvigom heroizma ili mucenistva na nivo zavetnog rata ili boja za Pravdu Boziju, ukljucujuci svoj ratni podvig u saborno iskustvo Kosovskog Zaveta i Nebeske Srbije. Zato se, mi pravoslavni Srbi, u svakom ratu uvek vracamo tom najdubljem kosovsko-zavetnom sloju naseg bica, tom svetoratnickom arhetipu srbskom, tom jeziku zavetnog deseterca koji nas misticki govori u kostima nasim, jos pre rodjenja iz utrobe materine.
U srbskom ratnom kosovsko-zavetnom etosu kljucni pojam je pojam pravde kako ga u narodnoj pesmi formulise majka Kraljevica Marka: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogresiti dusu“ i to je svetoeticki imperativ nase ratnicke hriscanske istorije. Uvek se boriti za pobedu, nikada na nacin koji je zabranjen zavetnim etosom sv. kneza Kneza Lazara i kosovskih junaka. Zbog glasa tog etosa koji vice u srbskim kostima, u I. svetskom ratu je uvek bilo moguce sakupiti i vise nego sto je potrebno dobrovoljaca za najopasniju vojnu akciju, ali zato se – po svedocenju samih srbskih oficira – nikada nijedan srbski vojnik nije dobrovoljno javljao za streljacki vod koji je trebalo da izvrsi legalnu presudu prekog suda i strelja neprijatelja za koga je bilo utvrdjeno da je pocinio ratni zlocin: streljacki stroj se uvek morao odrediti naredjenjem.
Postoji tacno utvrdjeno predanje hriscanskog nacina ratovanja, ratnicki cojstveno-junacki kodeks – kako ga u knjizevnom obliku vidimo kod Marka Miljanova u Primjerima cojstva i junastva – koji predstavlja osnov ratne (samo)discipline srbske hriscanske vojske:
1) Boriti se junacki protiv neprijatelja, mrzeci zlo koje dolazi kroz neprijatelja, a neprijatelja postujuci, u skladu sa divnim predanjem onog srbskog – „Jao meni do Boga miloga, dje pogubih od sebe boljega!“. Lisavanjem zivota, ranjavanjem i zarobljavanjem onemogucavati neprijatelja u nameri zlocinjenja prema, od Boga poverenim nam, nasim bliznjima, 2) razoruzani i zarobljeni neprijatelj vise nije neprijatelj, a ako je kriv za zlocin sudi mu se po ratnom pravu 3) telo mrtvog neprijatelja – postovati u skladu sa hriscanskim odnosom prema mrtvima, 3) neprijateljski civili moraju ostati nepovredjeni, osim ako nisu naoruzani i ne bore se uz neprijateljsku vojsku 4) ubijanja, batinanja, mucenja, silovanja civila – zabranjena, paljevine i rusenja – dopustena samo ako su neophodni zbog vojnih operacija.
O visokovrlinskim zahtevima srbskog zavetno-ratnog etosa govore i reci kralja Aleksandra I. Karadjordjevica, koje je (tada jos kao Prestolonaslednik) izgovorio 5. oktobra 1912. primajuci komandu nad Prvom armijom: „Prema pobedjenom neprijatelju, i neprijatelju koji se preda, budite covecni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo covek, a prema coveku treba biti covecan. Kuce, imanje, cast i obraz pobedjenog neprijatelja stedite i stitite, kao i kuce, imanje i cast sopstvenog naroda, jer to zahteva ne samo covecnost i pravoslavna vera nasa, nego to i dolikuje junacima…“.
Nama pravoslavnim Srbima predanjem Kosovskog Zaveta je dat ne samo misticki ratni etos, vec i konkretni poredak duhovne, dusevne i telesne pripreme za Boj. To je fizicko i duhovno sabiranje vojske pred bitku, na sv. Liturgiju, koju je obicno sluzio Patrijarh sa svim episkopima. Vojska je tom prilikom ostavljala oruzje pre ulaska u hram, gde se ispovedala i zajedno primala Sv. Pricesce. Potom je, ispred hrama, vojska u liku u liku svog zapovednika koji bi uzimao blagoslov od patrijarha i kroz obred blagosiljanja ratne zastave, predavala svoju sudbinu u Bozije ruke. To je samodreska paradigma koja svojim eshatoloskim karakterom kontekstualizuje svaku konkretnu srbsku istorijsku bitku kao bitku za odbranu i zemaljske i nebeske Otadzbine, kao saborno ratno ispovedanje vecnog srbskog opredeljenja za Carstvo Bozije. Ta paradigma je postovana i pred odlucujucu bitku za probijanje Solunskog fronta 1918.
Srbska istorija je u i duhovnom i politickom smislu ratna istorija , istorija otadzbinskih ratova za nebozemnu slobodu i drzavno ujedinjenje Srbstva: istorija koja vavek stoji pod znakom i eshatoloskim zrakom Kosovskoga Boja. Srbski narod je na horizontu vremena stvarao svoju povest kroz razne vrste ratova: duhovne (sveti podviznici), vojne (sveti ratnici), drzavne (sveti kraljevi), stvaralacke (sveti umetnici), a svi oni zajedno su bili jedan isti rat Srbskog pravoslavnog naroda za Krst Casni i Slobodu Zlatnu Hristovu, za Zavet i Savez sa Bogom kao srbski istorijski logos, nebozemnu zbranost srbskog istorijskog bica. Taj srbski „dobri rat“ za hriscansku istoriju je svetom tajnom Kosovskog Boja zanavek smesten u eshatoloske okvire: i zato je sva srbska istorija do kraja vremena u ovome – Nebeskom Srbijom eshatoloska borba za zemaljsku Srbiju i zemaljskom Srbijom istorijska borba za Nebesku Srbiju.
Zakljucak
Bas zato sto smo Hriscani i sto najdublje osecamo antinomicnu prirodu i tragiku istorije, sto smo svesne postojanja Zla i nepravde u istoriji i neophodnosti borbe protiv tog Zla i te nepravde, mi ne smemo sebi da dozvolimo da preslozene istorijske situacije, kao sto je rat, vestacki pojednostavljujemo tako sto cemo njihovu antinomicnost racionalizovali i redukovati na definicije i recepte, koji treba da nas unapred oslobode osnovne hriscanskog odgovornosti – podviga licne slobode. Niko Hriscanina ne moze osloboditi licne odgovornosti pred Bogom i bogodarovanom Otadzbinom. Olaki i moralizatorski odgovori na teska istorijska pitanja kao sto je rat, za koja nema gotovih recepata i koja se mogu resavati samo u zivom i dramaticnom susretu sa Bogom, sa Predanjem, svojom hriscanskom savescu i otadzbinskom duznoscu, po pravilu su pogresni odgovori koji u istoriji obicno imaju teske i amoralne posledice . Cuvajuci u srcu reci Gospodnje („Ljubite neprijatelje svoje“, ali i „Nema vece ljubavi od ove da ko zivot svoj polozi za bliznje svoje“) Hriscanin u ratu stoji pred neuporedivo dubljim konfliktom od najradikalnijeg pacifiste. To je zato sto je rat kao najradikalnija situacija istorije istovremeno i mesto najradikalnije krize, mesto donosenja najdubljih odluka koje najdalekoseznije opredeljuju Hriscaninovu ne samo istorijsku, vec i vecnu sudbinu (u koju pacifista ne veruje). Tu u podvigu istovremene hriscanske ratnicko-herojske ekstaze i kenosisa Hriscanin – pred Bogom i savescu – prihvata sav rizik i svu odgovornost za svoje odluke i cinove.
Mi kao pravoslavni Hriscani znamo da rat ima svoj dublji duhovni smisao. Da ce dok bude istorije biti ratova zbog cega rat ne moze biti ukinut intervencijom ljudskoga razuma ili utopijskim zeljama za bolje uredjenje drustva koje ce, navodno, uciniti rat nepotrebnim. Kao takav – sa svim svojim uzasnom, tragikom i protivrecnoscu – rat je opovrgavanje svakog bezboznog utemeljenja istorije i gorki lek protiv svake hilijasticke jeresi. Rekli smo, takodje, da je svaki pacifizam posledica neduhovnog stava prema zivotu koji u svom anti-istorijskom utopizmu negira realnost hriscanske ratnicke borbe protiv zla u istoriji, a za Pravdu i Istinu Boziju. Bog nas ratom, njegovim transcendentalnim tragizmom,kao konkretnim opovrgavanjem svake covekobozne racionalne vizije istorije, spasava od istorijske i duhovne apatije, raslabljenosti i utopizma, na tragican nacin nas vracajuci ka duhovnom, vecnom i bozanskom, ka izvorima naseg nebozemnog identiteta i eshatoloskom smislu nase istorije.
Recimo na kraju: niko nije vise za mir medju ljudima i narodima od Hriscanstva koje to svoje opredeljenje peva u bozicnom kondaku i niko tako radikalno – kroz proroke i mucenike kao eshatoloske glasove Istine Bozije u svetu – ne odbacuje lazan mir ovoga sveta. S druge strane, niko kao Hriscanstvo ne odbacuje idolopoklonstvo ratu i njegovu anti-personalisticku, ali i niko tako duboko, celovito i dalekosezno kao Hriscanstvo ne shvata i ne prihvata rat kao organski momenat istorijske tragike u kojoj covek treba da se izbori za vecni bogocovecanski zivot. Mi kao Hriscani nismo za mir ovoga sveta, jer je on „neprijateljstvo prema Bogu“, vec smo uvek za rat samodovoljnom miru ovoga sveta. To ne znaci da Hriscani ne treba da nastoje na postizanju zemljaskoga mira, naprotiv. Ali, takodje ne znaci da Hriscani smeju da odstupe od svog eshatoloskog zadatka u istoriji i svedu svoju misiju na sekularne (mundijalistiko-ekumenisticke) pokusaje utopijskog uredjenja medjuljudskih odnosa u istoriji. Hriscansko „istrazivanje i svedocenje mira“ je asketsko-svetotajinsko: Crkva je svetotajinski izvor mira nove tvari i pocetak Carstva Bozije vec ovde i vec sada. Da se posluzimo recima svetog Nikolaja Zickog, Pravoslavlje nije ni za bilo kakav mir, ni za bilo kakav rat, vec je za neprestani eshatoloski rat istorijskom miru i za eshatoloski mir stalnom istorijskom ratu. Pravoslavlje, stoga, pitanje rata i pitanje mira promislja kao jedno pitanje, i to uvek u tim njegovim eshatolosko-istorijskim rasponima.
Petogodisnji Otadzbinski rat u Srbskoj i Krajinama ocistio je nasu nacionalnu dusu, prosvetlio nas hriscanski um, obnovio nasu nebozemnu zavetnu svest i savest, obnovio opit duhovnoga smisla rata, zivi opit hristoljubivoga vojinstva, pokazao pravi srbski pravoslavni put: put herojsko-mucenickog rata za Krst Casni i Slobodu Zlatnu. Ali, ovaj rat je pokazao i istinu o nama i posle njega vise niko ne moze da se izgovara da nije znao ili prikazuje drugacije nego kakav se za vreme tog rata pokazao. Ovaj rat je pokazao i raskrinkao svu laznost: nacionalizma bez Pravoslavlja, „kozmopolitskog“ Pravoslavlja bez patriotizma, askeze i duhovnosti bez samozrtvene akcije za politicki spas narodni, politicke akcije bez vere, teologije van zivota Crkve i naroda… Ovaj otadzbinski rat je pokazao sve krajnosti nase ispalosti iz zavetnog Predanja svetosavsko-svetolazarevske duhovno-politicke sinteze i neophodnosti povratka toj sintezi kao conditio sine ljua non ne samo srbskog duhovno-politickog preporoda, vec i golog opstanka u istoriji.
Zato zavrsimo ovo razmisljanje o odnosu Pravosavlja prema ratu parafrazom poznatih reciju Svetoga Save – srbskog prvoratnika za nebozemnu srbsku Otadzbinu: jer niko hriscanski i otadzbinski rat nije dobio sve bivajuci „za mir“ i bezbozne mirotvorce u njihovim „mirovnim“ naporima podrzavajuci, jer se Sloboda Zlatna uvek Krstom Casnim i na silu zadobija, a nikada dobrom voljom zlih ljudi, niti tolerancijom prema onima koji nam zele i fizicki i duhovni nestanak… jer onih su pobedni venci koji se dobro bore i koje izdrze tu borbu za Krst Casni i Slobodu Zlatnu do kraja.
