PRAVOSLAVNA KULTURA I ZAPAD*
1.
Pojam „kultura“ potiče od latinskog colere, u značenju gajiti, negovati, odnosno, novolatinskog cultivare, istog značenja. Otuda je kultura izvorno vezana za obradu zemlje, dakle, edemsko-adamskog porekla je, i označava obdelavanje, obrađivanje, negovanje, gajenje, a kasnije iz toga izvedeno prenosno – razvijanje, obrazovanje, usavršavanje, oplemenjivanje, bogaćenje duha (Vujaklija 1997: 469). U različitim naučnim oblastima susrećemo se sa različitim poimanjem ovog termina. O kulturi se, pored ostalog, govori kao o „sistemu ciljeva, odnosa, navika i vrednosti“ (Florovski 1995: 7), ili „kao čovekovo samorazumevanje i samoodređenje u odnosu prema Bogu, prirodi, istoriji i delanju u toj istoriji“ (Šmeman 1997: 240). Slično govori Ž. Vidović: „Svaka kultura je traganje čovekovo za sopstvenim „identitetom““, da bi zatim dodao da taj čovekov identitet nije „u delokrugu filosofije, „pogleda na svet“, znanja o svetu i svetovnosti čoveka, pogotovo ne nauke, nego taj identitet čuva misija Crkve Hristove[1]“ (Vidović 1997: 108, 110). S ovim u vezi nas interesuje da na osnovu teoloških znanja o Bogu, čoveku i vaseljeni pokušamo da odredimo osnovne vrste kultura.
čovek je bogoliko stvorenje, čija se bogoikoničnost, između ostalog, ogleda i u stvaranju: Bog je Tvorac, čovek podražava svoga Tvorca time što i dalje obrađuje, dorađuje i preobražava Njegovu tvorevinu. Tim stvaranjem čovek u središte svog odnosa sa celokupnom vaseljenom postavlja Boga, tako što Božiju tvorevinu prinosi Bogu na osveštavanje. Zato blagosloveni odnos prema svetu čoveku daje carsko, svešteničko i proročko dostojanstvo domaćina čitave vaseljene (Florovski 1995: 16; Vidović 1997: 116). Međutim, čovek je nakon pada prestao sa sveštenodejstvovanjem, i od gradinara se pretvorio u sebičnu i samodovoljnu štetočinu, grabljivca. Posledice narušavanja blagoslova Božijeg su, već je to sada vidljivo, katastrofalne, sa izvesnošću da u dogledno vreme mogu biti i kataklizmične.
Iz ove uvodne teološke premise možemo zaključiti da karakter, oblik i smisao jedne kulture zavisi upravo od uređivanja ovog trojedinog odnosa: Bog, čovek, tvorevina. Drugim rečima, od čovekovog odnosa prema Bogu i Njegovoj tvorevini zavise odlike i, što je jako bitno, krajnji cilj celokupnog čovekovog stvaralaštva na polju organizovanja države, nauke, prava, privrede, umetnosti, sporta, i sl. U odnosu na ovo sve kulture svih vremena i civilizacija, i naročito, vremena u kome mi danas jesmo, možemo podeliti na dve osnovne grupe: na one kulture u čijim središtima odnosa čoveka i tvorevine stoji Bog, Presveta Trojica, Bogočovek Hristos, i na one kulture u kojima čovek negira ili samo prividno priznaje postojanje Tvorca, i u središte sveta i kulture postavlja samog sebe, u potpunosti podređujući tvorevinu, prezirući njeno dostojanstvo bogostvorenosti i izrabljujući je do poslednje njene čestice, kapi ili zrna[2]. Iz ovoga proizilaze i osnovne razlike oba ova tipa kultura i u odnosu na njihov krajnji cilj ili smisao: bogočovečanska kultura ima za cilj proslavljanje Tvorca i izbavljenje od smrti i propadanja čoveka i čitave tvari; antropocentrične kulture, pak, zvanično imaju za cilj poboljšavanje i usavršavanje čoveka i tehnike, dok je, zapravo, njihov osnovni smisao u sticanju materijalnih bogatstava i apsolutne vlasti i kontrole nad čitavim čovečanstvom. Zato bismo prvi tip kulture mogli nazvati duhovnom i bogočovečanskom, a drugi materijalističkom, utilitarnom, čovekocentričnom. Prva je stvarana i povratno stvara zajednicu ličnosti, a druga kolektivitet individua.
Možemo dodati i dobro poznatu misao da je u osnovi kulture, kao njena žiža, od samog početka kult, obred, odnosno, žrtva. S ovim u vezi mogli bismo reći da je u žiži pravoslavne kulture žrtva Gospoda i Spasa Isusa Hrista, Sina Božijeg i Sina čovečijeg, dok je u središtu zapadne kulture žrtva koju u vidu čitave tvorevine i čitavih naroda samoj sebi žrtvuje vladajuća oligarhija.
2.
Pri određivanju karaktera i odlika kulture današnjeg Zapada primećujemo da je njena kriza očigledna, i ona se definiše kao odsustvo zajednice, koja je opet posledica odsustva vere (Vidović 1997: 125, 133). Ona se umnogome udaljava od nacionalnih, posebnih i preobražava se u globalističku, amorfnu kulturu, čiji su nosilac SAD[3]. Nivelišu se posebnosti i promoviše opšti kulturni obrazac, kliše, koji ne trpi drugačiji i lični izraz. Ovakva totalitarna kultura ne zapostavlja ni jedan deo stvarnosti, već ulazi u najsitnije i najskrivenije njene pore: „Naslijedivši drevnu rimsku univerzalističku ideju, kroz njenu rimo-hrišćansku interpretaciju i simbiozu, uz naporedo prihvatanje načela prirodne nužnosti, novovjekovna se kultura od samog početka širila i trudila da zagospodari cijelim svijetom putem nasilja“ (Radović 2002: 123). Zvanična ideologija, ili duhovna osnova ove kulture jeste humanizam, briga o čoveku, dok je ona, u suštini, u službi oligarhije: ona je moćno sredstvo za kreiranje klonirane svesti individua, koje će bez unutrašnjeg otpora savesti, prihvatiti sve ono što se u idejnim laboratorijama izumi[4]. „Ličnost se pretvara u organ ili elemenat svetskog bića, prinosi se na žrtvu celini“ (Florovski 1991: 22). Filosofija i kultura postmoderne u kojima je samo relativizam skepticizma apsolutan, a sve se ostalo dovodi u sumnju, posledica je raskida sa hrišćanskim nasleđem Evrope. Negacija predanja i njeno prevrednovanje, kao i denacionalizacija dovode do raskida sa prošlošću, do ignorisanja istorije, i do zagovaranja i veličanja apsolutnog „ja“ i apsolutnog „sada“. Prihvatanjem svih vidova širokih sloboda, zapravo se utvrđuje i uvećava čovekovo robovanje strastima. Ž. Vidović kaže: „Ako su ljudi lišeni transcendencije (duha), pa čak i potrebe za duhom onda su strasti jedina osećanja na kojima može da počiva njihova zajednica. Agresivna je ta zajednica, negatorski je stav te zajednice prema bitiju, prema prirodi, prema onome što je Bog stvorio. To je savremeno društvo tehnike, Epoha tehnike“ (Vidović 1997: 144).
Obrazovanje se minimalizuje radi pripreme čoveka za rad u uskim oblastima složenih sistema, bez osnovnih znanja o vertikali ljudskih civilizacija i kultura, njenim bogatstvima i različitosti. Bez znanja o tome otkuda dolazi i kuda ide[5], o smislu istorije i bez predstava o transcedentnosti i eshatologiji, obezličena individua pristaje na svet koji joj kreiraju elektronski mediji, reklamne agencije, bilbordi, svet bez „juče“ i sa glamurozno najavljivanim, a zapravo, nimalo ružičastim „sutra“. „Neumjereni aktivizam zapadnog čovjeka, nastao iz pretjerane pohote za stvarima i za sticanjem znanja, kao i za čovjeka neprirodna brzina u koju ga ubacuje tehnička civilizacija, prouzrokovali su u njemu duboke stresove, zamor i oboljenja, kako tjelesna, tako i duševna i nervna“ (Radović 2002: 127). Kola se lome na najosetljivijima, na mladima. Nakon mnogih ranih negativnih iskustava i njima prouzrokovanih mentalnih slomova, mladi rešenje traže u bežanju od sumorne stvarnosti: „Mi živimo naše male živote na periferiji; mi smo na margini i puno je toga u čemu smo odlučili da ne učestvujemo. Hteli smo tišinu i sada tu tišinu imamo. Ovde smo stigli u ranama i bubuljicama, sa crevima zavezanim u čvor tako da nismo verovali da ćemo opet moći da ih pokrenemo. Naši sistemi su prestali sa radom, začepljeni smradom fotokopira, belila, kvalitetnog papira, i beskonačnih stresova besmislenih poslova koje smo gunđajući obavljali za male nagrade. Imali smo nesvesne navike koje su nas navele da brkamo kupovinu sa kreativnošću, pijemo sredstva za smirenje i mislimo da je iznajmljivanje videa subotom uveče dovoljno. Ali sada, kako živimo ovde u pustinji, stvari su mnogo, mnogo bolje (Kopland 1997: 11).
Nosioci današnje kulture i politike nisu više jake stvaralačke i autoritativne ličnosti, koje svoje darove i uverljivost crpu iz sopstvene odgovornosti za svet kao Božiju tvorevinu, već anonimni, iza maski i kulisa nedodirljivosti sakriveni infantilni, vremenu i izazovima nedorasli, ljudi.[6]
Cilj čitave kulture današnjeg Zapada nije postizanje duhovnih i naučnih dostignuća, već sticanje materijalnih bogatstava. U službi ekonomije su politika i nauka. „Ekonomija nije više samo deo ljudskog života već teži da bude celina i zameni sve oblasti društvenog života, podređujući ih sebi. Njena težnja je da pretvori celokupno društvo u ekonomski sistem“ (Krstić 2003: 219). Cilj osvajanja političke vlasti jeste kontrola nad ekonomijom. Ekonomija je glavni nosilac širenja zapadne kulture među nerazvijene, ekonomski zavisne zemlje (Isto, 221-222). Ovo se pravda prosvetiteljskim i civilizatorskim namerama, kao što se može videti na primeru srpskih zemalja (Šijaković 2000: 34-45). I konačno, kada je ekonomija u pitanju, njena krajnja težnja nije ništa drugo do potiskivanje religije, odnosno, njeno samoproglašavanje za religiju, jer je ona ta koja jedina garantuje „bolju budućnost“ (Krstić 2003: 226). S ovim u vezi treba podsetiti da Antihrist kod Solovjova, nakon mističnog iskustva sa silama zla, nadahnut piše svoj manifest pod naslovom „Otvoreni put za sveopšti mir i blagostanje“ (Solovjov 1989: 139).
Masovna kultura zapada jeste kultura zabave i zarade. Dobro je samo ono što donosi dobit i što uveseljava. Poznata je misao prof. Šijakovića da je zabava sredstvo samozaborava, čime se mase odučavaju od odgovornosti i budnosti. Za Amerikance je rečeno da je to najzabavljenija nacija svih vremena, što potvrđuje iskaz jednog našeg novinara, koga je uvek iznenađivala infantilnost njegovih kolega sa zapada (Cerović 1999: 206). Međutim, ni sva neozbiljnost i nedoraslost zapadne kulture, koju bismo, zapravo, mogli nazvati globalnim šou-biznisom, ne mogu prikriti njeno, iza svih maski sakriveno nakazno pornografsko i nihilističko lice. Naravno da i u Americi i Evropi ima zajednica i pojedinaca koji ovu stvarnost ne prihvataju za svoju, ali su oni, nažalost, zatvoreni u vidljive i nevidljive rezervate, daleko od mogućnosti da budu svedoci i nosioci jednog drugačijeg pogleda na svet.[7] Za razliku od onih koje odlikuje doslednost u poimanju istine o sebi i svetu, ljudi – individue menjaju maske munjevitom brzinom, prilagođavajući se datoj situaciji. O tim maskama S. Cerović kaže: „One su potpuno oslobođene unutrašnjih i spoljnih nužnosti, one stvaraju svašta u svim pravcima, van zakona sazrijevanja u vremenu, za njih ne postoji ni prije ni poslije, samo „sad“, za njih je prirodna ambicija da stvore nove ljude, nove vrste, nove zakone života: jer u sebi ne vide nikakve zakone. To liči na fantastičnu kreativnost, sve se imitira nevjerovatnom brzinom i sve nestaje bez traga, jer nema sjećanja u koje može da se skloni“ (Cerović 1999: 195).[8]
U krajnjoj liniji ova kultura progresa ima svoj kraj u neminovnom susretu čoveka sa smrću, kao što svedoči G. Z. kod Solovjova: „…ako poslednji rezultat našeg progresa i naše kulture jeste, ipak, smrt svakoga i svih, onda je jasno da je svaka progresivna delatnost nepotrebna, da je besciljna i besmislena“ (Solovjov 1989: 112). Zato se svaka nada u mogućnosti čovekovog stvaranja samo unutar istorije završava „utopijom zemaljskog raja“: „U procesu iskušenja i provere, tokom vremena se razotkrila nezamislivost i neostvarljivost takvog životnog poretka u kojem bi zauvek i potpuno bio uklonjen izvor kvareži i nesavršenstva“[9] (Florovski 1991: 13).
Današnje kulture Evrope i Amerike nastale su kao plod dugovekovnog razvoja duhovnosti zapadnog hrišćanstva. Reč je o procesu posvetovnjačenja Crkve, koji je započeo iskrivljavanjem izvornog bogoslovlja, a završio pretvaranjem Vatikana u državu (Vidović 1997: 69-96). Umesto da „živi kvasac Crkve“ oživi „mrtvo testo sveta“ (Janaras 2004: 88), dogodilo se obrnuto: testo države je podržavljavanjem umrtvilo kvasac Crkve. Razlike teologije Istočne i Zapadne crkve počivaju u pristupu učenju o Sv. Trojici. Za razliku od bogoslova Istoka koji su u Sv. Trojici prednost davali trima ličnostima, kao nosiocima božanske suštine, teologija Zapada nije išla dalje od nepristupne suštine. Njihovo, da tako kažemo, bezlično poimanje suštine imalo je za posledicu bezlično, ili individualno shvatanje čoveka i njegovog spasenja, kao i posvetovnjačeno antropocentrično (papocentrično) poimanje crkvenog jedinstva. Hristo Janaras povodom ovoga kaže: „Sa uvođenjem racionalizma u teologiju, Rim, kao vidljivo središte monarhijanskog jedinstva Crkve, može da nametne intelektualno potčinjavanje individua objektivno dokazivom autoritetu dogme. A intelektualno potčinjavanje dogmi za Rim počinje da znači i mogućnost njegovog društvenog i političkog nametanja hrišćanskim narodima Zapada – i to je prva pojava totalitarizma u Evropi“ (Janaras 2004: 105-106). Religijski kolektivizam (rimokatolika) porodio je religijski individualizam (protestanata) (Bigović 1997: 55-56). Racionalistička teologija i papocentrično uređenje Crkve po unutrašnjim duhovnim zakonitostima daju svoje prve plodove na polju umetnosti: „Neskriveno posvetovnjačenje vizije crkvenog jedinstva umetnički će biti izraženo veličanstvenim katedralama gotskoga stila, tim spomenicima antropocentričnog uspinjanja prirodnog ka natprirodnom. Ove katedrale predstavljaju prve primere tehnološkog nasilja i potčinjavanje prirodnog materijala čovečanskom umu – predstavljaju čudesne umetničke izraze autoritativnog i sentimentalističkog isticanja crkvene moći i veličanstvenosti nad ljudskom jedinkom“ (Janaras 2004: 108-109). Protokom vremena, buntom protestanata protiv papskog autoriteta, novim tehnologijama i racionalnim,[10] utilitarnim pozitivizmom gotske katedrale su zamenile Nove vavilonske kule – soliteri (usamljeni) – čijim imenima je označen duhovni temelj današnje zapadne civilizacije: usamljena, bezlična i bezimena, uplašena individua, na čijem se zbiru (a ne zajednici) gradi piramida totalitarizma, na čijem vrhu je savremeni liberalni kapitalizam. Njegovu osnovu H. Janaras vidi „u zahtevu zapadne religioznosti (rimokatoličke i protestantske) za neposrednom, količinski merljivom i pravno nagradivom efikasnošću individualne pobožnosti i morala – u ovom slučaju: marljivosti, časti, nerasipnosti, racionalnog vrednovanja „talenata“. Rad postaje autonoman – razdvaja se od konkretnih potreba, odnosno postaje religijska obaveza, i svoje vidljivo opravdanje i „nagradu“ (isplativost) nalazi u sticanju bogatstva“ (Janaras 2004: 127). Prema tome, razvojni luk duhovnosti hrišćanskog Zapada išao je od apsolutizma pape i doveo do apsolutizacije ekonomije, i imao od samog početka i imaće je sve do svoga kraja svoj produkt i hranu čoveka – bezličnu religijsku i ekonomsku monadu – upućenog na rad i hedonističko-nihilistički samozaborav.
3.
„Crkva pre svega i iznad svega jeste bogostvorena i bogodarovana stvarnost, prisustvo novog života u Hristu, projava novog „eona“ Duha Svetoga“ (Šmeman 1997: 250). Crkva, kao „Sveta Tajna Carstva Božijeg“, (Šmeman 1997: 250) svedoči i objavljuje istinu o Hristovom vaskrsenju i izbavljenju čitave tvari na četiri načina: Sv. liturgijom, bogoslovljem, kulturom i krstonostvom – stradanjem.
Na tajanstven i nevidljiv način Sv. liturgija, koja se služi u čitavom svetu, čitavu vaseljenu drži u postojanju – da nije nje svet bi već davno doživeo svoj apokaliptični sunovrat. Sv. liturgija je najveće što čovek može prineti Bogu na dar: pod vidom hleba i vina čitava tvorevina se prinosu Bogu Ocu na žrtvu i On je Svetim Duhom pretvara u Telo Boga Sina, pretvarajući čitavu vaseljenu u velelepni hram, u Crkvu. „Evharistija se prinosi „radi svih i za sve“: ona je ispunjenje kojim Crkva ostvaruje svoju sveštenu funkciju – izmirenje čitave Tvorevine sa Bogom, žrtvoprinošenje čitavog sveta Bogu, zauzimanje za čitav svet pred Bogom“ (Šmeman 1997: 254).
Njeno delovanje je za svet nepoznato delo, ali, po blagodatnoj sili izbavljanja od propadanja, ono je od suštinske, ontološke važnosti. Ona je zato osnov svakog delanja pravoslavnih u svetu; bez nje bi svaka naša reč i svako naše delo bili nemi i nemoćni. Sv. liturgija je objava Neba na zemlji: „Pashalni, doksološki i „preobraziteljski“, a istovremeno i duboko pokajnički karakter vizantijske Liturgije – uključujući tu arhitekturu, ikonografiju, himnografiju, vreme, prostor, liturgijsko kretanje koje ima za cilj da, zaista, čitavog čoveka i, na liturgijski način, čitav svet uvede u ritam i zagrljaj Liturgije – jeste ono što tu Liturgiju čini događajem koji je mnogo više od pukog „kulta“. Liturgija je iskustvo „sveta koji će doći“ već sada u „ovome svetu“. Liturgija obuzima svecelu tvorevinu – tvar, zvuk, boju, miris – preobražujući je u sredstvo svetotajinskog izlaska i uznošenja u slavu Božijeg prisustva“ (Šmeman 1997: 56). Konačno, „Crkva kao evharistijska zajednica daje zadovoljenje najdublje gladi savremenog čovjeka uopšte a posebno mladih, gladi za istinskim opštenjem i zajedništvom“ (Radović 2002: 374).
Pravoslavno bogoslovlje izvire iz Sv. evharistije. Ono je svedočanstvo naše vere unutar Crkve, ali i pred inoslavnima. Ono svedoči istine dogmata vere u Sv. Trojicu, čuva ih od novačenja i kvarenja, jer je pitanje ispravnosti dogmata pitanje života i smrti: prava vera rađa život, iskrivljena donosi smrt. Zato je u pogledu dogmata svoje vere pravoslavno hrišćanstvo konzervativno, pri čemu je „konzervans“ – Onaj koji veru čuva od kvarenja – upravo Sveti Duh. Veoma važna uloga savremenog pravoslavnog bogoslovlja jeste tumačenje stvarnosti u kojoj se nalazi Crkva, i traganje za mogućnostima njenog punog svedočenja Istine. Postoji, međutim, opasnost da bogoslovlje postane samo sebi cilj. Već je primećeno „gotovo potpuno otuđenje bogoslovlja od stvarnog života Crkve i njenih praktičnih potreba“, kao i vezivanje bogoslovlja za „uski krug profesionalnih teologa-intelektualaca koji pišu i rade, u stvari, isključivo jedni za druge“ (Šmeman 1997: 142-143). U tome se savremeni teolozi razlikuju od Svetih Otaca, čije je bogoslovlje bilo upućeno čitavoj Crkvi, i time „što su oni bogoslovstvovali s obzirom na „praktične“ potrebe Crkve, otkrivajući ih u njihovom sotiorološkom smislu“ (Šmeman 1997: 144). S ovim u vezi je bitno bogoslovsko promišljanje stvarnosti u kojima živi Pravoslavlje, radi, kao što smo rekli, iznalaženja što boljeg metoda obnove sopstvene i preobražaja tuđih kultura.
Svedočanstvo pravoslavne teologije je naročito bitno u dijalogu sa ostalim hrišćanskim konfesijama: rimokatolicima i protestantima. Ovo ekumenističko približavanje je neophodni pokušaj da se dođe do jedinstva Crkve.[11] Taj proces je dugotrajan i težak i iziskuje kako bogoslovsku trezvenost, tako i strpljenje i istrajnost.[12] Neophodnost dijaloga izvire iz prirode Crkve i blagoslova Božijeg da se istinom spasi što veći broj ljudi. Pravoslavni nisu samodovoljni i nebrižni za spasenje drugih. Crkva ljubi svet kao Božiju tvorevinu i želi da ga preobrazi u Carstvo Božije; svet je „objekat njene ljubavi, brige i delanja“ (Šmeman 1997: 97). Zato Crkva ne sme da bude „samozatvoreni i autocentrični religijski geto“, jer „ona ne postoji radi sebe same, već radi sveta i njegovog spasenja“ (Šmeman 1997: 97, 177). Sve dok postoji i mali tračak nade naše je da na ujedinjenju u istini radimo, jer bi prihvatanje jedne vere od strane 33 odsto hrišćana u svetu (Janulatos 2002: 207), istoriju i sudbinu čovečanstva okrenulo u potpuno drugom pravcu, u odnosu na ovaj kojim sada ide. Tako je još na početku 20. stoleća V. Solovjov pisao: „Ako ukidanje rata uopšte smatram nemogućim pre krajnje katastrofe, ja u većem zbližavanju i mirnoj saradnji svih hrišćanskih naroda i država vidim ne samo moguć nego neophodan i moralno obavezan put spasenja za hrišćanski svet, od opasnosti da ga progutaju niže stihije“ (Solovjov 1989: 31). U prirodi hrišćana je da zidaju mostove, bez obzira koliko ih drugi rušili.
Kao što smo rekli, treći način svedočenja istine o Hristu od strane Pravoslavlja jeste pravoslavna kultura. Ona izvire iz Sv. evharistije i bogoslovlja. Tokom vekova kod svih pravoslavnih naroda stvarana su autentična kulturna nasleđa, čiji najveći i najvažniji deo jeste pravoslavno Predanje (Zizjulas 2003: 73), koje čini temelj na kome se može zidati savremeno zdanje pravoslavne kulture. Pri tome, ovo Predanje nije samo osnova već i unutrašnji sud, savest i provera za celokupno novo stvaranje i građenje. Predanje nije, međutim, muzej starina koji se za praznike i proslave otvara i provetrava, već je to živa baština koja se neprekidno obnavlja i objavljuje u bogosluženju Crkve, ali i u drugim vidovima života pravoslavnih naroda. Predanje je neprekidno aktuelno jer ono diše Svetim Duhom, koji mu čuva sjaj, ukus i boju. Predanje, kao ni pravoslavna kultura koja se na njemu naziđuje, nije zatvoreno prema drugim pravoslavnim narodima, kao ni prema drugim narodima, kulturama i religijama (Stokanović 2004: 48). Kao što je čovek koji nema opštenje sa drugim osobama sebe osudio na duhovno i duševno razboljevanje, tako su i zatvoreni i samodovoljni narodi i kulture osuđeni na kvarenje i nestajanje, zato „jer čovek živi ne u samoći, ne u zatvoru kao monada, i crpi moći za svoj život ne iz samoga sebe. čovek se koreni u „drugome“ (Florovski 1991: 8). Pogotovo pravoslavna kultura, budući da je Hristom oslobođena od laži, licemerja i smrti, može i mora slobodno da izlazi pred druge narode i kulture, bez obzira na to koliko oni to hteli ili bili iskreni u tome. Arhiepiskop Anastasije o ovome piše: „Kultura koja stvara ne identifikuje se sa jednom oblašću, sa jednim narodom. Ne postoji zatvoreni krug. Ona je stalno otvorena prema drugim grupacijama. Ne traži se jednoobraznost, već jednodušnost u višezvučju. Prihvatanje kulturne višeobraznosti uvek je bilo karakteristično za pravoslavno hrišćanstvo“ (Janulatos 2002: 108). čovek i narod utvrđeni u veri, mogu slobodno izlaziti pred druge ljude i narode, i svedočiti istinu o Hristu, dajući, ali i primajući. Naša kultura, zajedno sa informativnim sistemima, treba da posvedoči da mi želimo da se što veći ljudi broj spase i zadobije večni život (Stokanović 2004: 48).
Iako kod pojedinih hrišćana postoji odrečan odnos prema svetu i kulturi, koji je posledica pijetističkog i puritanskog pristupa veri (Florovski 1995: 12-13), mi smatramo, ne samo da hrišćanstvo treba da se „bavi“ kulturom već verujemo da je u prirodi hrišćanstva da stvara, tačnije, rađa kulturu. čovek je prizvan, ima dar da stvara (Isto: 16). „Svet mora da vaspostavi svoju iskonsku lepotu, iz koje je pao u greh“ (Isto: 32). Obnova pravoslavne kulture znači obnavljanje sveta u prvobitnu, edemsku veličanstvenost. Ova obnova polazi od obnove, očišćenja ličnosti, i preko podviga, asketike preobražava, prestvarava svet, kao i od odgovornosti hrišćana za sudbinu sveta.[13] Neki od savremenih bogoslova nas podsećaju na našu političku odgovornost (Majendorf 1992: 171-172), što u većoj meri važi i za naš odnos prema kulturi. Na nama je da pokažemo radost stvaranja: „Ljudsko stvaralaštvo jeste radosno primanje i usvajanje darova i darivanja koja se daju odozgo, od Boga, i takođe unošenje i utvrđivanje tih darova u svetu. U ljudskom stvaralaštvu i radu svršava se blagodatno znamenovanje i osvećivanje sveta“ (Florovski 1991: 37-38).
Konačno, budući da je podignuta na dobrovoljnoj, samoraspinjućoj žrtvi Hristovoj, u prirodi je Crkve da svoje bogoliko postojanje u svetu objavljuje i svedoči stradanjima. Takva je bila rana istorija Crkve, takvo je bilo srednjevekovno stradanje pravoslavnih pod azijatima, takvo je i novovekovno krstonostvo pod komunizmom, zatim u Drugom svetskom ratu, ili ovo najnovije stradanje Srba na tlu bivše Jugoslavije. Tako će biti i do kraja sveta i veka, jer hrišćanstvo svoje konačno naznačenje i ispunjenje ima u mučeništvu. Mučeničkom krvlju se spiraju gresi onih koji stradaju, ali se istovremeno njome pravi protivteža gresima čitavog čovečanstva, odnosno, potpunom i nepovratnom porobljavanju sveta zlu. Pored fizičkog, postoji i „mučeništvo savesti“, – pod vidom „neprestane duhovne borbe i podviga, trpljenja i borbe protiv svih strasti svakoga zla, pa i onog najtananijeg, u sebi i u svijetu oko sebe“ (Radović 2002: 368-369). U svakom slučaju, stradanje pravoslavnih utiče na sam tok drame ljudskog roda: „krv miliona pravoslavnih novomučenika je ona sila o kojoj govori još apostol Pavle i koja sprečava Antihrista i njegovo demonsko zlo i tiraniju da se zacare u savremenom svijetu“ (Isto: 370). Pri tome stradanje pravoslavnih ostaje venac, cvet i plod njihove samožrtvene ljubavi prema Hristu, bližnjem i čitavoj Božijoj tvorevini, kao što je Svojim učenicima i sledbenicima najavio sam Učitelj: „Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet. Opominjite se riječi koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene goniše, i vas će goniti; ako moju riječ održaše, i vašu će održati» (Jn. 15, 18-20).
Na dubljem metafizičkom, duhovnom planu, istorija čovečanstva postoji zato da bi se odelili mučenici od mučitelja, sinovi Dobra od sinova Zla. Hteo ne hteo, znao ili ne znao – čovek zbog svojih i tuđih grehova mora da strada. Primer Golgote to dobro ilustruje. Sa Hristovim i raspećima dva razbojnika prikazana je sudbina svakog čoveka ponaosob: podražavajući Hrista hrišćani dragovoljnim stradanjima ispovedaju i objavljuju veru, nadu i ljubav koju imaju u, na i prema Njemu; razbojnik desno od Hrista jeste primer ljudi koji u poslednjem času shvataju svoje naznačenje, dok onaj na krstu levo od Hrista, pokazuje uzaludnost napora i stradanja onih koji završavaju kao bogohulitelji i bogoborci.
Svet opstaje zahvaljujući stradanjima hrišćana. Tajna stradanja je u paradoksu da smrt u Hristu rađa život: „Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati» (Mk. 8, 35). Posebno naglašavamo da patnje, stradanja, tegobe i progoni uzidani u temelje, zidove i vence građevine žive Crkve, daju pravoslavnoj kulturi osoben izraz i atmosferu, koju bismo mogli nazvati „radosna tuga“ ili „tužna radost“, pri čemu je tuga izraz sastradavanja sa palim svetom, a radost je posledica spremnosti hrišćana da se hristolikom žrtvom ostvari nova, i potvrdi univerzalna pobeda Dobra nad Zlom. Pri tome, Hristove reči: „I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan» (Mt. 10, 38), obavezuju i opominju svakog hrišćanina da je put ka Golgoti jedini koji vodi u večni život.
Mt_10:39, Mt_16:25, Jv_12:25, 1.Kor_9:23,
Otk_12:11
4.
I na kraju o odnosu pravoslavne kulture i Zapada. Pravoslavlje, naime, iza sebe ima dva perioda stvaranja osobenih kultura: vizantijski i postvizantijski ili nacionalni period. Tokom prvog stvarana je carska, univerzalna, hrišćanska kultura, kao svedočanstvo prisustvo Carstva Božijeg na zemlji, koja je zahvatala sve oblasti javnog i ličnog života. Iako nije bilo pošteđena od ljudskih slabosti i nesavršenosti ona je, možemo slobodno reći, neponovljivi uzlet ka onostranom, ka eshatonu, kakav će se teško moći ponoviti. Njena osnovna odlika bila je sklad (simfonija) Carstva i Crkve, što je za posledicu imalo, pre svega, bogoslovlje Vaseljenskih sabora i Svetih Otaca, zatim iz njega proisteklog crkvenog graditeljstva, ikonografije i ostalih umetnosti, kao i polet zakonodavstva, književnosti, trgovine, misionarstva, itd. Nakon pada Vizantije pod Turke, kao i Rusije pod Mongole, došlo je do formiranja nacionalnih kultura pravoslavnih naroda. Njihova osnovna svojstva jesu na jednoj strani sećanje i žal za izgubljenim Carstvom, a na drugoj nada u oslobađanje ispod ropskog iga, odnosno, nada u dolazeće Hristovo Carstvo. Lišene carskog toržestva i sjaja one su svedočanstvo smirenja i dugotrpeljivosti, kao i epskog duha naroda koji se bori za svoju slobodu.
Prilikom oslobađanja od Turaka i vaspostavljanja državnosti, tokom XIX stoleća, pravoslavni su se uklopili u maticu zapadnog nacional-romantizma, koji je bio nepodesna osnova za obnovu pravoslavnih kultura. Takođe je i Rusija od doba Petra Velikog bila pod jakim i neposrednim uticajem zapadnjaka. Spoj i prožimanje dvaju raznorodnih kultura ostao je tom prilikom bez većih dometa. Konačno, XX vek je bio koban za pravoslavne narode: pod komunizmom Crkva i njena kultura bivaju zatvoreni u geto, izloženi surovom progonu i golom preživljavanju. Međutim, pošto je krv mučenika uvek bila seme nove vere, možemo se nadati da tek predstoji rast i ubiranje plodova novovekovnog stradanja pravoslavnih. Grčka je bila pošteđena od komunizma, i nakon obnove izvornog bogoslovlja, monaštva i ikonografije, takođe sledi verom zakvašavanje sekularizovanih oblasti njenog društva. Treba navesti i veoma bitnu činjenicu da se sa preseljavanjem ruske emigracije na Zapad i pravoslavlje „presadilo“, najpre na evropsko, a potom i američko tlo, čime se umnogome promenila „duhovna mapa“ savremenog sveta. Nakon svih ovih istorijskih događanja imamo situaciju da se na jednoj strani pravoslavlja oporavlja od komunizma, a na drugoj njegovo rasejanje kao realnost Evrope i Amerike.
Posledice komunističkih diktatura po pravoslavne narode su gotovo katastrofalne. Skoro da je izgubljen nacionalni, pravoslavni identitet. Jedini čuvar samosvesti bila je Crkva. U slučaju našeg naroda znamo da Crkva, zatvorena u izolaciju, nije bila u mogućnosti da čini ono što je činila vekovima: da bude matica ili žila kucavica bića, a time i kulture svoga naroda. U prazan prostor su uletale matrice drugih kultura i religija. Najkarakterističniji primer je muzika, gde su se izukrštali tursko-arapski (islamski), hrvatsko-mediteranski (rimokatolički) i zapadnorokerski (anglosaksonskoprotestanski) zvuci. Bez unutrašnje snage da te modele prilagode i preobraze Srbi su ih slepo prihvatali kao svoje. Završna faza tog procesa je hibridni turbo-folk spoj američke Barbike i istočne plesačice trbušnog plesa, kao „umetnički“ izraz novourbanizovanih slojeva.
Ono sa čime raspolažemo kada je odnos pravoslavne kulture i Zapada u pitanju jesu dve činjenice: da je Pravoslavlje i na Istoku i na Zapadu, i spolja i iznutra okruženo i prožeto zapadnom kulturom, kao i to da pravoslavna kultura kao živi organizam, jednostavno ne postoji, i da tek predstoji njeno obnavljanje. Na kapitulaciju i „kulturno ropstvo“ hrišćanstva na Zapadu naročito je upozoravao o. A. Šmeman. Po njemu, „vikend pravoslavlje“ pokušava da se pravljenjem veštačkih nacionalnih, grčkih, ruskih ili srpskih ostrva brani od utapanja u more zapadne kulture, i dodaje: „Ono što ti „super-Pravoslavci“, naravno, ne znaju jeste da takav njihov stav odražava, upravo, njihovu potpunu kapitulaciju pred istim tim Zapadom koga se gnušaju: da su u svojoj ideologiji „super-pravoslavnosti“ pretvorili Pravoslavlje u ono što ono nikada nije bilo, u sektu, koja je po definiciji negiranje katoličanskog prizvanja Crkve“ (Šmeman 1997: 245). Nažalost, možemo reći da ovo sve više postaje i postkomunistička stvarnost pravoslavnih matica.
Za razliku od kulture Zapada, koja postoji i koja ne uliva nadu u bolje sutra, pravoslavna kultura institucionalno i kao celina ne postoji. U njenom biću je, međutim, kao što smo rekli, neuništivo i živo Predanje Crkve, zbog čije se životvorne i obnavljajuće moći Sv. Duha na kojoj ono počiva, možemo nadati u njeno oživljavanje. Pritom, tokom obnavljanja pravoslavne kulture moramo istovremeno voditi računa o misiji Crkve upućenoj pravoslavnim narodima, kao i o misiji usmerenoj ka spolja, ka Zapadu. S obzirom da se radi o procesu koji teorijski nije razmatran, primorani smo da se zadržimo samo na uopštenom skiciranju.
U situaciji kada čovek ne zna kojim putem dalje da krene, ne preostaje mu ništa drugo do da se vrati na početak. Tako se i mi moramo vratiti na izvore bistre vode. Budući da je Bog u koga verujemo, Hristos sa Svojim Ocem i Svetim Duhom, neuništiv, to je naša Crkva ponovo u situaciji da razmišlja o obnavljanju autentične pravoslavne kulture. Tokom XX stoleća, i naročito u njegovoj drugoj polovini dolazi do obnove pravoslavnog bogoslovlja, zatim bogoslužbenog života, monaštva, graditeljstva, što je povoljna osnova sa naznačeni proces. Svakodnevno povećavanje vernih koji dolaze u hramove na to upućuje i obavezuje. Model te obnove je vrlo jednostavan: deca i mladi koji se u Crkvi rađaju i odrastaju, sutra će svoje darove od Boga dobijene ohristoviti, tako da ćemo imati (a već ih i sada imamo) pravoslavne lekare, naučnike, policajce, književnike, umetnike svih vrsta, vojnike, sportiste itd, itd. Za stvaranje samosvojne kulture potreban je neophodni minimum stvaralaca, kao i organizacija koja ih objedinjuje na lokalnom i opštem planu. Već u ovom trenutku imamo veliki broj umetnika, pesnika, slikara, muzičara, koji se okupljaju na sve većem bro
