Pravi praznik za sve one koji vole kamernu muziku priredila je proteklog vikenda u Torontu Milica Jelača-Jovanović, mlada pijanistkinja iz Beograda koja trenutno sprema doktorat u Mičigenu. Izvodila je kompozicije Šumana, Prokofjeva i MekKonela i, zapravo, bila gost i 367. izvođač u seriji koncerata koje organizuje „Les Amis“,, najavljujući tako njihovu 21. sezonu.
Od samog rođenja u svetu muzike (majka i otac su profesori klavira i harmonike), u osmoj godini je počela sa nastupima pred publikom. Ipak, da je muzika zaista njen život otkrila je u Moskvi, gde je i magistrirala. Nakon tri godine rada na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, Milica se zaputila u Ameriku, na usavršavanje na muzičkoj školi Univerziteta u Mičigenu, u „Ann Arbor“–u.
– Bio je to izazov, posle Moskve doći na Zapad, gde je sve toliko drugačije: zahtevi, pristup, način razmišljanja o muzici… Zadovoljna sam napretkom koji sam u Mičigenu ostvarila i nadam se da ću svoj doktorat privesti kraju u roku od trigodine, koliko sam sama sebi zacrtala. Bitno je da napredujem u karijeri i da sam na mestu gde imam prostora za lično i profesionalno usavršavanje.
Doktorat se sastoji od četiri preliminarna rada (ispita) i tri recitala. Obično se za pripremu jednog recitala utroši oko godinu dana. Milica je planirala da za osam meseci uradi sva tri. Jedan je već odradila, i to dovoljno govori o ambicijama i vrednoći ove mlade žene.
Pred koncert naše pijanistkinje, u Generalnom konzulatu Srbije i Crne Gore u Torontu održan je prijem na kojem je osnivač i umetnički direktor „Les Amis“ Marinko Pepa prisutnima predstavio Milicu Jelaču-Jovanović. On je kazao da njen nastup ima i simbolični značaj, jer „Les Amis““ u svoju 21. godinu rada ulazi sa novom finansijskom i organizacionom potporom koju je ovaj serijal dobio od poznatog kanadskog milijardera makedonskog porekla Stiva Stavre.
Milica Jelača-Jovanović prisutnima je odsvirala nekoliko taktova Šuberta na klaviru koji je ovih dana poklonjen generalnom konzulatu u Torontu. Naime, svih ovih godina, dok su ugošćavali umetnike raznih profila, zaposleni u konzulatu samo su beznadežno vrteli glavom i komentarisali kako bi prijemi bili mnogo lepši i sadržajniji uz ovaj instrument. Bivši torontski operski pevač, naše gore list, Blagoje Grahovac, čiji je nastup u gradskom holu NJujorka 1962. godine zabeležio i čuveni „NJujork tajms“, poklonio je Savi Mariću, u znak prijateljstva, klavir iz svog doma, napravljen 1949. godine. Savo Marić se nakon četiri godine provedene u službi u konzulatu u Torontu ovih dana vraća u domovinu, a klavir, koji je dobio na poklon, darovao je konzulatu, kako operske dive, poput Jadranke Jovanović, ne bi morale da pevaju uz male harmonike.
Generalni konzul Zoran Pavlović uručio je plaketu-zahvalnicu Blagoju Grahovcu, koji je u ime i spomen svoje supruge Hristine Dimov-Grahovac učinio ovaj lepi gest. Milica Jelača-Jovanović je, tako, prva umetnica koja je svirala na ovom dvostruko darovanom klaviru.
Istok – zapad
Na naše pitanje – u čemu je najveća razlika između dve škole, ruske i američke, kada je reč o klavirskom izvođenju, mlada pijanistkinja, koja je prošle godine pobedila na međunarodnom takmičenju u Virdžiniji, odgovara:
– U Rusiji se prvo polazi od jednog tona, od kojeg se kasnije u saglasju sa drugim tonovima gradi muzičko delo. Ton treba da bude lep i obao, prosto – da ima pevačke kvalitete. U Americi je sve jako tehnologizovano, traži se tehničko savršenstvo, nazvala bih to tehničko-hirurškim načinom, a samom tonu i njegovoj lepoti ne pridaje se neki značaj.
