I pre zvanicnog otvaranja Prve beogradske berze, na Arandelovdan, 21. novembra 1894. godine, u Beogradu je polovinom prošlog veka postojao rudimentirani vid berzanskog poslovanja i to na neuobicajenom mestu “ u Citalištu, usred najživlje caršije.
U tome kao istoricar amater svedoci Branislav Nušic, u tekstu „Prva berza“ objavljenom 1935. godine u Sabranim delima Nušica (knjiga 22) u izdanju Gece Kona.
„Ta berza u Citalištu bila je primitivna, onakva kakva je mogla biti tada, ali je tek za svoje vreme to isto što je današnja Berza za nas“, piše Nušic. „U Citalište su dolazile sve novine iz kojih je caršija razabirala o kursu novca. Jer, valja znati da je zbog raznolikih moneta koje su tada bile u tecaju, tadašnjem trgovcu teško bilo snaci se, ako ne bi svaki cas razabirao o kursu“.
Kursevi na crnoj tabli
„Stoga su, dakle, trgovci iz caršije svaki cas trckarali u Citalište, ili slali svoje mladice da vide kurs ovog ili onog novca“, pisao je Nušic.
„To je moralo dosadivati starim penzionerima i™ucevnjacima, koji su hteli u miru da citaju novine. Na njihov protest valjda, negde krajem 1851. godine, Uprava Citališta pronade modus kako ce ugoditi penzionerima i™ucevnjacima, a ne uskratiti uslugu trgovcima“.
„Uprava kupi jednu crnu tablu, obesi je u hodniku Citališta i sekretar na njoj pocne svakoga dana ispisivati kredom kurs iz novina. Uprava je, kako što sama veli, to ucinila da trgovci ovdašnji ne moraju u sobe ulaziti, vec odmah kako spolja dodu stanje recenih kurseva uvide i brzo se opet u svoje ducane i pisanice vratiti mogu.
Uprava Citališta uvidajuci da je ustanovom ove table za kurseve jako obavezala i pridobila trgovacki svet, pocne i dalje razmišljavati kakvu bi olakšicu još mogla trgovcima uciniti“.
Ponuda i tražnja u tefteru na astalu
„U toj brizi, na sednici svojoj od 11. septembra 1852. godine, Uprava Citališta donela je jedno važno rešenje. Vec sutradan Uprava se obraca jednim aktom Popeciteljstvu prosvešcenija u kome veli:™Upraviteljstvo Citališta beogradskog želeci i dalje ovdašnjem staležu trgovackom olakšice po struci trgovanja pribaviti, a tim samom Citalištu vecu važnost u Otecestvu našem pridobiti, pa tako i prihode njegove “ Citališta “ umnožiti, rešilo u jucerašnjem svom zasedanju da se izvan soba u kojima je Citalište smešteno, a ispod table, na kojoj se svakidašnji novcani i menicni kursevi beleže, namesti jedan astal i na ovom jedan tefter u koji svaki koji espap kakav prodati ili kupiti želi, da upiše sam pred momkom za to odredenim ili preko istog momka: kakvog espapa, koliko i na kom mestu na prodaju ili za kupovanje ima.
Popeciteljstvo prosvešcenija na saslušanju Popeciteljstva finansija odobrava ovu molbu Citalištu rešenjem svojim od 9. septembra 1852. godine. No 1170. Cim se to odobrenje dobilo, namešten je u hodniku pod crnom tablom što i na njemu tefter i to je objavljeno oglasom preko™Srbskih novina. Svako ko je hteo što da kupi, ili proda preko teftera, placao je pola cvancika u korist Citališta koje je iz te sume placalo momka, koji je stalno ovaj tefter cuvao“, pisao je Nušic o predistoriji Beogradske berze.
„Šarenilo moneta“
Nušic u tekstu „Beogradski hanovi“ piše: „A valja znati da je tada bila silna kubura sa raznim monetama. Pristizale su kiridžije s raznih strana sveta, donosile svakojaki novac, te je kroz našu caršiju tada cirkulisalo sve što se novcem moglo nazvati.
Da napomenem samo monete koje su meni poznate da su polovinom prošlog veka cirkulisale kroz našu caršiju: austrijski dukat, austrijska banka od pet forinti, austrijska banka od jedne forinte, austrijski bakar (ploca), austrijski talir, turska rubija, fairlija (turska srebrna rubija od 20 groša), mamudije, bešeluci, cvancike (na đurmuku je važno samo dukat i cvancik), pola cvancika, groševi, ruske rublje i još vazda moneta znanih i neznanih koje su donosile ili odnosile kiridžije, a valja znati da su se tada u Beogradu sticale kiridžije iz Velesa i Pazardžika, iz Bitolja, Sereza, Drame, Soluna, iz Uzundžove, Jedrena“.
