Za ime Predraga Markovica, izdavaca i knjizevnika, vezuje se nastanak i etabliranje jedne veoma vazne generacije u srpskoj knjizevnosti, generacije kojoj pripadaju, izmedju ostalih, Svetislav Basara i Radoslav Petkovic. Poslednjih godina, kao covek koji je stajao iza „Vremena knjige“, kasnije „Stubova kulture“, smisljenim urednickim i makretinskim potezima, uspeo je da promovise citav niz domacih autora, i to ne samo u Srbiji. Krug knjizevnika koji se danas okuplja oko „Stubova kulture“ jesu knjizevnici koji su, mahom, otpocetka dizali glas protiv ratnohuskacke i sovinisticke politike rezima Slobodana Milosevica. Nas sagovornik danas je clan upravnog odbora ekspertske mreze „G17 plus“ zaduzen za nacionalni i kulturni preporod Srbije. Sa njim razgovaramo o srpskim intelektualcima, zloupotrebi kulturnih institucija, politickom teroru…
* Tvrdnja da je velika vecina srpskih intelektualaca aktivno ucestvovala u stvaranju nacionalisticke euforije koja je ustolicila Milosevicev rezim i atmosferu koja je dovela do svega ovoga sto se desavalo i desava u Srbiji – postala je skoro opste mesto. Sta vi, kao covek koji godinama aktivno ucestvuje u javnom zivotu Beograda i Srbije, mislite o tome?
– Veoma cesta konstatacija da su srpski intelektualci bili neka vrsta podrske ili plodnog tla za definisanje i profilisanje ideja koje su u sluzbi rezima i rezimske politike, pociva na cudnom pristupu da se pod intelektualnom elitom podrazumeva onaj sloj intelektualaca koje je isti taj rezim proglasio elitom. To je svojevrsni apsurd jer je cinjenica, koja je bila jasna jos 1990. i 1991, da su u medijskom iskoriscavanju i propagiranju rata ucestvovali oni intelektualci koji su bili stvoreni disidenti, pazljivo negovani proteklih decenija, ljudi koji su se nalazili na funkcijama u institucijama kulture, ljudi koje je rezim napravio. Zbilja vodecim intelektualcima, onim intelektualcima koji su, kao sto se vidi i danas, predstavljali srz nase kulture – od ljudi starije generacije, odnosno tada vodece generacije, kakvi su bili recimo Pekic i Kis, ili pisci kakvi su Radoslav Petkovic, David Albahari, Dusan Kovacevic, Svetlana Velmar Jankovic ili Vida Ognjenovic (da ne govorimo o mladjim piscima kakav je Dragan Velikic) – koji su bili centralno kvalitetno vecinsko i kvantitativno vecinsko intelektualno telo – glas je bio zaprecen. I to upravo svojatanjem insititucija od strane onih intelektualaca koji su imali cudnu poziciju da su s jedne strane bili velike zrtve rezima, a o kojim je rezim vrlo pazljivo vodio racuna, vodio racuna da se njihove price i pesme nadju u citankama, knjige u lektiri, da imaju stalne prihode, da budu stambeno obezbedjeni, da imaju sinekure, itd. Takva vrsta lazne slike je sa mnogih strana koriscena. Ja sam, recimo, svojevremeno pitao Alesa Debeljaka zasto on pise otvoreno pismo, ispred Drustva knjizevnika Slovenije, Matiji Beckovicu. Da li on veruje da Matija Beckovic predstavlja srpske intelektualce. Zasto ne pise Mihajlu Panticu, koji je u tom trenutku imao slicnu poziciju kao Debeljak u Sloveniji, koji je bio covek oko koga su okupljeni skoro svi vazni srpski autori. Medjutim, ima tu jos jedna stvar. Ispostavilo se pocetkom devedesetih da je i veliki deo opozicione politicke scene u Srbiji zarazen istim virusom kao i vlast. U pojedinim segmentima vlast i opozicija su delile iste intelektualce. Svi politicari su poticali iz istog ili slicnog informativnog miljea, pa niko od njih nije trazio usluge intelektualaca koji nisu pripadali rezimskim institucijama. Uvek se setim knjige Milete Prodanovica „Pas sa slomljenom kicmom“, objavljene 1990. godine, koja je namerno bila stavljana u stranu, od strane opozicionara isto koliko od strane vlasti, a koja je bila jedan intelektualni, knjizevno ubedljiv kriticki pristup narastajucem nacionalizmu. On jednostavno nije mogao da bude primecen.
* Medjutim, mnogi od intelektualaca koji se danas protive nacionalistickoj i ksenofobnoj drzavotvornoj politici, koji cak tvrde da u oduvek i bili protiv sadasnjeg rezima, cesto su pravili izvesne kompromise sa njim…
– Svaki rezim koji sebe predstavlja uspesnim na izvestan nacin je darezljiv prema intelektualcima okupljenim oko institucija. Takvi rezimi privlace veliki broj ljudi iz intelektualne elite, i najprirodnije je bilo da mnogi od njih sa rezimom sklapaju kompromise. To je iskustvo iz svih totalitarnih rezima. Ne zelim da upadnem u zamku da poredim fasizam sa ovim sto se desava na ovim prostorima, ali je cinjenica da je fasizam na pocetku, kao ideologija, okupljao prevashodno intelektualce. Ako se setite Hamiltona, videcete da je izuzetno veliki broj intelektualaca bio okupljen oko te ideologije, ali mnogi od njih su kasnije postali veliki borci protiv fasizma.
* Neki nasi intelektualci, kao i opozicija, tvrdili su jos u septembru da je Milosevicev rezim „lisica saterana u zamku“, i da je pitanje dana kada ce pasti. I vi iz „G17 plus“ ste tvrdili nesto slicno…
– Ovog puta je rec o intelektualcima koji govore sa stanovista svoje struke, a to nije definicija intelektualaca. Oni imaju toliku kolicinu informacija iz jedne oblasti da njome lako manipulisu, a kada udju u politicku sferu, oni imaju obicaj da kazu: „Ja o tome ne znam nista. O polozaju Srba u Krajini nemam nikakve informacije, ali s obzirom na svoje znanje istorije ili s obzirom na svoje shvatanje jezika u poeziji imam da izjavim…“ I posle toga izjavi nesto sto je sasvim budalasto jer ne odgovara cinjenicama ili pribegne nekoj blesavoj metafori, blesavoj jer je upucena pogresnom miljeu. I onda dobijate jos vecu medijsku zloupotrebu nekog stava, koji bi mozda kao intelektualni stav bio benigan, ali kao javan on postaje izuzetno opasan. Mi smo probali kao „G17 plus“ da razdvojimo grupacije eksperata po njihovim strukama i da dobijamo odgovore na politicka pitanja samo u onoj sferi gde se politika preklapa sa strukom. Kada je rec o rezimu Slobodana Milosevica, racionalan odgovor je da se taj rezim nalazi u zamci. To je potpuno jasno, ali je to samo racionalan odgovor. Ali u politici ima mnogo iracionalnog, ma koliko se ona svodila na nesto racionalno, na novac i interes. U okviru tog iracionalnog postoji veliki broj poteza koji mogu da opovrgavaju ovakvu racionalnu tezu i mogu da proizvedu veliko zlo. Racionalno gledano, Srbija je zemlja koja je saobracajno i geostrateski veoma bitna, koja je po stanovnistvu i njegovoj obrazovnoj strukturi i njegovoj socioekenomskoj moci veoma vazna, i ona ne moze da bude „crna rupa“. A to su zakoni koje se ne ticu samo ekonomije i ne ticu se samo saobracaja. I oni nuzno moraju imati reperkusiju na vladajuci rezim, koji cini, svejedno sa kojim opravdanjem, da ta zemlja bude „crna rupa“. Dakle, tom rezimu je svakako odzvonilo, ali je pitanje vremena kada ce pasti. Sa stanovista licnih zivota odlaganje moze da bude katastrofalno.
* Susrecemo se sa vise nego zabrinjavajucim politickim terororom koji sprovodi rezim, ucestalim pozivima na upotrebu sile. Mnogima se cini da sve sto se desava neizbezno vodi u krvoprolice.
– Rezim reaguje kao citavo drustvo. Vi imate samo jednu konstantu u ispitivanju javnog mnjenja u poslednjih devet meseci, a to je da neprestano raste broj ljudi koji ne samo da prizeljkuju vec su odlucni da se stanje u zemlji resi silom. Taj broj ljudi danas iznosi neverovatnih 36 odsto, a po anketama, po zavrsetku kampanje NATO bombardovanja, iznosio je samo osam posto. To je pitanje interakcije, nije to samo pitanje odgovora na neke postupke rezima, ili preovladjujuce nacine resavanja konflikta u poslednjih deset godina. Ako se sila namece kao resenje, onda je prirodno da opredeljenje za silu ili gola upotreba sile postaje praksa svih. I u porodici, pitajte psihologe, i na ulici, procitajte crne hronike. Naravno da onaj koji ima vecu silu pod sobom vise terora cini, a najopasnije u svemu tome je sto ljudi po tom pitanju postaju ravnodusni. Rezim se, prirodno, opredelio za sredstva koja su mu preostala. Nasao se u situaciji u kojoj nema odstupnicu, a pritom je nacin na koji se neki konflikti resavaju, sudeci prema opisu politickih akcija, isti i u poziciji i opoziciji. Rezimu je u toj situaciji vrlo jednostavno da proglasava odredjen nacin ponasanja, jer opozicija koristi potpuno isti politicki jezik kao i vlast. Rezim ne odstupa vec se jezicka ravoteza koja postoji samo usijava, ali ostaje ravnoteza i dalje. Pritom uspeva da prikaze, na sta skoro svi pristaju, da je raspolozenje stanovnistva (koje je negde 80 prema 20 posto u korist drugacijih resenja od onih za koje se zalaze rezim) podeljeno 50 naprema 50 odsto. U takvoj situaciji, posto je to pat pozicija, neko mora uciniti potez vise, a taj potez mora biti potez silom. I na to, sto je strasno, pristaju skoro svi.
* Postoji teza da srpski narod mora da prodje svojevrsnu katarzu, da se suoci sa svim onim sto se desavalo proteklih godina, sa svim onim sto je rezim cinio u njegovo ime. Cesto se spominje i neophodnost denacifikacije na ovim prostorima. Kakav je vas stav o tome?
– Ovaj narod je prosao katarzu tokom bombardovanja. Potpuno je jasno iz ponasanja ljudi neposredno posle bombardovanja pa do danas, da je on spreman da se suoci sa posledicama sopstvene ravnodusnosti i internosti u poslednjih deset godina. Ali, treba biti posten pa reci da ce do potpunog suocavanja sa cinjenicama doci tek kada se ovde desi ono sto se dogodilo u Hrvatskoj, sto se sada dogodilo u BiH, dakle, tek kada bude postojala spremnost svih da se u jednoj drugacijoj atmosferi, jednim drugacijim jezikom razgovara o proslosti i sadasnjosti. Neko ce tada izneti podatak da je, vec pod oruzjem, nekoliko garnizona u Srbiji svojevremeno odbilo da ide u rat u Hrvatsku, sto je tada bilo veoma rizicno i u cemu nisu ucestvovale nikakve politicke partije ili intelektualci. Takva vrsta punktova sigurno je postojala na svim stranama. Mislim da cemo, u toj drugacijoj atmosferi, dobiti i takvih podataka isto toliko koliko cemo dobiti podataka i o neodgovornosti, o koristoljubivosti, o korupciji, o ljudskom zlu koje narasta neverovatnom brzinom onoga trenutka kada mu se to omoguci, kada se napravi kontekst u kojem ono moze nekaznjeno da deluje.
* Vi ste u „G17 plus“ zaduzeni za nacionalni i kulturni preporod. Kako zamisljate kulturni preporod u Srbiji posle promene rezima? Sta bi trebalo prvo uraditi?
– Ne treba biti optimista i verovati da kultura ima direktne veze sa promenom rezima, odnosno da ce se i u oblasti kulture odmah desiti neke sustinske promene. One ce doci na kraju zbog toga sto je stanje u kulturi visestruko kontaminirano, velikim uplitanjem politike, nedefinisanjem onoga sto pripada pojedincima i onoga sto pripada institucijama. Zbog toga je kod nas nacionalni i kulturni preporod povezan, jer se mora prvo obaviti redefinisanje i izgradjivanje osnovnih kriterijuma nacionalnog identiteta i mogucnosti da se taj identitet ocuva. Potrebno je prvo poceti sa resavanjem problema u privredi, u pravosudju, u obrazovanju, a onda ce ti novostvoreni kriterijumi imati dejstvujuci cinilac i u samoj kulturi, koja se postavlja kao posledica te makro slike. Ono sto ce se prvo, sasvim sigurno, desiti jeste da ce neki monopoli nestati i da ce doci do prestrukturiranja kulture, pocevsi od samog ministarstva kulture pa do svih institucija kulture. Medjutim, veliko je pitanje kako ce u jednoj siromasnoj zemlji kao sto je nasa, koja ce neminovno postati jos siromasnija u prvom trenutku posle ekonomskih reformi, uopste opstati nacionalne institucije, a potom i sve velike institucije kulture. Nedim SEJDINOVIC Izvod 1: Ne zelim da upadnem u zamku da poredim fasizam sa ovim sto se desava na ovim prostorima, ali je cinjenica da je fasizam na pocetku, kao ideologija, okupljao prevashodno intelektualce. Ako se setite Hamiltona, videcete da je izuzetno veliki broj intelektualaca bio okupljen oko te ideologije, ali mnogi od njih su kasnije postali veliki borci protiv fasizma. Izvod 2: Ovaj narod je prosao katarzu tokom bombardovanja. Potpuno je jasno iz ponasanja ljudi neposredno posle bombardovanja pa do danas, da je on spreman da se suoci sa posledicama sopstvene ravnodusnosti i internosti u poslednjih deset godina.
Ali, treba biti posten pa reci da ce do potpunog suocavanja sa cinjenicama doci tek kada se ovde desi ono sto se dogodilo u Hrvatskoj, sto se sada dogodilo u BiH, dakle, tek kada bude postojala spremnost svih da se u jednoj drugacijoj atmosferi, jednim drugacijim jezikom razgovara o proslosti i sadasnjosti.
