STRIKTNOM primenom novousvojenog (12. april) Zakona o saradnji SRJ sa Medjunarodnim krivicnim sudom za bivsu Jugoslaviju (MKSJ) u nezavidnoj poziciji naci ce se i onaj ko se tome najmanje nadao – aktuelni predsednik Srbije Milan Milutinovic!
Elem, Milutinovic se nije odazvao javnom pozivu federalnog ministarstva pravde za dobrovoljnu predaju i sada, po istom Zakonu, moze samo da ceka da mu policija zakuca na vrata i privede ga u beogradski Okruzni sud, odakle se, posle krace procedure, „viziraju“ karte za amsterdamski ćrodrom Sipol. Tamo se, u takvim prilikama, obicno nadju dva-tri crna BMV-a holandske policije koje VIP(!) putnike voze pravo u Kazneni zavod „Seveningen“, odnosno pritvorsku jedinicu UN.
Milutinovic je, neodazivanjem na javni poziv (javilo se sest lica: Dragoljub Ojdanic, Nikola Sainovic, Milan Martic, Mile Mrksic, Vladimir Kovacevic i Momcilo Gruban), izgubio i pogodnost da se uz garancije Savezne ili republicke Vlade „brani sa slobode“, sto Zakon nudi kao beneficiju – iako Pravila o postupku i dokazima MKSJ tu kategoriju ne poznaju, nego samo privremeno pustanje na slobodu do pocetka procesa (clan 65. Pravila).
Naravno, prethodno vazi uz ono sto bi se moglo zvati „striktna primena zakona“, ali posto je u ovoj zemlji vec odavno apsolvirano uputstvo da se „sudovi ne drze zakona kao pijan plota“ (J. B. Tito, s pocetka sedamdesetih), ni legalni predsednik Srbije ne mora da brine o sumornom scenariju sa pocetka ovog teksta.
Jer, kada je vec sa onim cuvenim smeskom mogao da poruci, par dana uoci bombardovanja, „ke sera – sera“ (sta bude – bice), sto bi sada brinuo kada uziva mnogo vecu – „zastitu“!
Regularni predsednik
Jugoslovenski ministar policije Zoran Zivkovic objasnio je da ce i predsednik Srbije Milan Milutinovic „imati sudbinu kao i svi ostali optuzeni“, ali je dodao da ce imati i „poseban status kao izabrani predsednik Srbije, bez obzira ko sta misli o njemu licno“.
Predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjic izjavio je, takodje, u razgovoru za list „Frankfurter algemajne cajtung“, da iskljucuje mogucnost da bi i predsednik Srbije Milan Milutinovic u narednom periodu mogao da bude izrucen Tribunalu.
– On je regularni predsednik Srbije i bilo bi veoma problematicno i kriticno za samopostovanje drzave i ljudi kada bi aktuelni predsednik bio uhapsen i izrucen Hagu, rekao je Djindjic, dodajuci i da „Milutinovic u potpunosti saradjuje sa novom demokratskom vladom“, te da se ponasa „kao demokratski izabran predsednik“.
Dakle, nije isto kada se u Hag prebacuje izvesno nezaposleno lice po imenu Slobodan Milosevic i „regularni predsednik“. Jer, nije tesko zamisliti kakva bi tek guzva i protesti u Beogradu nastali zbog izrucenja Milutinovica, kada se zbog onog prvopomenutog skupilo – svih pet hiljada demonstranata na Trgu Republike.
Sef beogradske kancelarije Haskog tribunala Matijas Helman kaze, medjutim, da taj sud ne priznaje bilo kakav imunitet koji neki optuzeni uziva u svojoj zemlji, pa tako ni imunitet predsednika Srbije Milana Milutinovica.
– Mi insistiramo na tome da se svi optuzeni sto pre pojave pred sudom. To je vazno, jer optuzeni koji se nalaze na istoj optuznici treba da se pojave istovremeno pred sudom, kako bi bilo moguce pokrenuti zajednicki postupak, sto stedi vreme i resurse svim stranama, kaze Helman.
Interesantno je da je iz Statuta MKSJ (clan 7.) stav o nepriznavanju bilo kakvog imuniteta preuzet i u jugoslovenskom Zakonu o saradnji sa Tribunalom, pa u clanu 18. pise da ce postupak za predaju okrivljenih biti sproveden „bez obzira na prava i privilegije koje proisticu iz njihove drzavne, politicke, javne ili sluzbene duznosti“.
Izborna matematika
Milutinovic se, inace, nalazi na istoj optuznici za ratne zlocine na Kosovu sa Slobodanom Milosevicem, Nikolom Sainovicem i Dragoljubom Ojdanicem, ali su postupci, odlukom nadleznog Sudskog veca, odvojeni kada je Milosevicu pocelo sudjenje 12. februara. Stavove koje je izneo Helman potvrdila je i Karla del Ponte, glavni tuzilac MKSJ, ali su i Djindjic i Zivkovic istrajni u ocenama da „Haski tribunal i zemlje Zapada ne vrse pritisak da i Mulutinovic bude izrucen“, odnosno da „postoji razumevanje iz Haga za Milutinovica, odnosno za odlaganje njegovog slucaja do raspisivanja novih predsednickih izbora i izbora novog predsednika Srbije“.
Da tu postoji „nesto“, vidljivo je, naravno, i „golim okom“, ali je srpskoj strani – kad vec insistira – izgleda zapalo i da arbitrira oko toga kada ce ko biti isporucen, od cega su ovde, inace, svi bezali. Karakteristicno je da se i „legalisti“ iz Demokratske stranke Srbije nesto ne pretrzu u insistiranju na striktnoj primeni Zakona, jer bi prevremeni(!) odlazak Milutinovica u Hag poremetio (pred)izbornu dinamiku (mandat predsedniku Srbije istice 29. decembra ove godine), pa bi Kostunica bio doveden u neugodnu poziciju da se sa mesta federalnog predsednika kandiduje za republickog – ako ima takve namere!
Naravno, sve ovo ne znaci da prvaci DSS nece, kada zatreba, optuziti republicke vlasti da su, iz politickih razloga, (de)privilegovali haske opuzenike, pri cemu ce „najgrbaviji“ sigurno ispasti beogradski Okruzni sud, jer on formalno odlucuje da se (ne) pokrene procedura izrucenja Milutinovica.
Komandna odgovornost
Kosovska optuznica protiv „Milosevica i drugih“ (sada je naslovljena: Milutinovic i drugi), podignuta je 22. maja 1999. godine, od strane tadasnjeg glavnog tuzioca Luiz Arbur, i dva puta je dopunjavana, 29. juna i 16. oktobra 2001. godine od strane tuzilackog tima Delponteove. MKSJ tereti Milutinovica, po osnovu individulane krivicne odgovornosti, za zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona i obicaja ratovanja.
Tuzilastvo tvrdi da je Milutinovic, „pored svojih de jure ovlascenja, sve vreme na koje se odnosi optuznica, vrsio znacajan de fakto uticaj ili kontrolu nad brojnim institucijama koje su bile od sustinskog znacaja ili su ucestvovale u vrsenju zlocina koji se navode“.
I dalje: „Milan Milutinovic je vrsio de fakto uticaj ili kontrolu nad funkcijama i institucijama koje su nominalno u nadleznosti Vlade Srbije i Skupstine Srbije i njenih autonomnih pokrajina, ukljucujuci, medju ostalim, i policijske snage MUP-a“.
Na kraju poglavlja koje se bavi predsednikom Srbije u tuzbi pise i ovo:
„Kao predsednik Srbije i clan Vrhovnog saveta odbrane, Milan Milutinovic je takodje, ili alternativno, krivicno odgovoran za dela svojih podredjenih, u skladu sa clanom 7(3) Statuta Medjunarodnog suda, ukljucujuci, medju ostalim, pripadnike VJ i gorepomenute pripadnike drugih snaga SRJ i Srbije, za zlocine koji se navode u tackama od jedan do pet ove optuznice“.
Milutinovic je, dakle, optuzen po tzv. komandnoj odgovornosti, ali je u ovdasnjem javnom mnenju uvek vladalo uverenje da se „regularni predsednik“ nije bas preterano mesao u svoj posao. Bilo i cinicnih komentara da bi on najpre trebalo da ode u Hag jer ce najlakse dokazati svoju nevinost – posto ima na stotine hiljada svedoka da „nista nije odlucivao“.
(Ne)uspesan dil
U zapadnim medijima je u vreme nakon izrucenja Milosevica – kada se postavljalo pitanje ko je sledeci – bilo i spekulacija da Milutinovic pokazuje znake kooperativnosti prema Tribunalu. Pravnica iz organizacije Hjuman rajts Voc Dzoan Mariner u jednom clanku tvrdila je da je Milutinovic spreman da svedoci protv Milosevica u zamenu za „privilegovan tretman“ od strane Tribunala.
Marinerova je, istina, takve interpretacije nazvala „glasinama“, ali prica o „prevodjenju“ Milutinovica na „drugu stranu“ i nije tako nova.
Prema verziji, u ciju autenticnost NS nema razloga da sumnja, na jednom od sastanaka 1999. godine, u dijalogu celnika tadasnje srpske opozicije i americkog izaslanika za Balkan Roberta Gelbarda, pokrenuto je i pitanje Milutinovicevog statusa. Jedan od lidera DOS-a pokusao je naime da se raspita kod predstavnika SAD administracije da li bi u zamenu za Milutinovicev „prelazak na drugu obalu“ mogla da bude povucena haska optuznica protiv njega. Gelbard je, kaze nas izvor, to odmah presekao recima: „Sve dolazi u obzir, samo oko Haga nema nagodbi“. I tu je, bar sto se tice saznanja ove novine, ta prica prekinuta.
Cinjenica je, medjutim, da je od 5. oktobra 2000. godine pa nadalje, Milutinovic bio i te kako „kooperativan“ prema novim vlastima. I otuda verovatno potice i Djindjiceva racunica da Milutinovicevo izrucenje moze pricekati. Krajem decembra prosle godine srpski premijer cak nije iskljucivao mogucnost „da Milutinovic svojom kooperativnoscu i aktivnostima izdejstvuje da bude skinut sa liste optuzenih“.
Sam Milutinovic je, u retkim prilikama kada je davao izjave o Hagu, tvrdio da mu je „savest cista“.
– Ja sam, uslovno receno, bio izvan svega toga, jer sam se svojim punim radnim vremenom i ukupnim kapacitetima ’98 i ’99. godine bavio sasvim drugim pitanjima, izjavljivao je, ali je, kako se iz sasvim pouzdanih izvora moze saznati, sve vreme i „radio“ sa advokatima spremajuci odbranu pred Tribunalom.
Dakle, srpska javnost ce izgleda jos morati da saceka da vidi sta je „regularni predsednik“ radio citavih pet godina, posto on sam tvrdi da se nije bavio pitanjima iz svoje nadleznosti.
