Zamak Šenonso, u francuskom originalu “Château de Chenonceau”, nalazi se u blizini istoimenog seoceta u departmanu Endr i Loara u centralnoj Francuskoj, u dolini reke Loare, i smešten je doslovno iznad njene pritoke – reke Šer. Posle Versaja, ovo je najposećeniji dvorac u domovini galskih petlova, te ga tako godišnje poseti oko 800.000 turista.
U arhitektonskom smislu, mešavina je kasnogotičkog stila i rane renesanse, i otvoren je za javnost zajedno sa svojim baštama. Klasifikovan je od strane tamošnjeg ministarstva kulture kao istorijski spomenik već skoro 200 godina.
Njegova istorija počinje u 13. stoleću, ali je prvobitna građevina spaljena 1412. godine zbog pobune plemićke porodice Markes koja je bila njegov vlasnik. Žan Markes ga je obnovio par decenija kasnije, ali ga je njegov naslednik prodao Tomasu Bojeru, dvorskom nadstojniku kralja Šarla VIII početkom 16. veka. On je srušio zamak i sagradio potpuno novi za šest godina, a radove je mahom nadgledala njegova supruga Katrin Brisone.
Zbog neplaćenih dugova kruni, kralj Fransoa I Valoa je konfiskovao zamak 1535. godine, a desetak godina kasnije kralj Anri II ga je ponudio na dar svojoj ljubavnici Dijani de Poatje. Ona je 1555. godine naložila da se sagradi lučni most koji će zamak spojiti sa drugom obalom reke Šer, a nadgledala i gradnju vrtova.
Nakon smrti kralja Anrija II 1559. godine, njegova udovica i regentica Katarina Mediči je naterala Dijanu de Poatje da zamak zameni za onaj u Šomonu, nakon čega je od Šenonsoa napravila svoju omiljenu rezidenciju, dodajući nekoliko vrtova.
Tokom svoje vlasti potrošila je bogatstvo na ovaj zamak, i na spektakularne noćne zabave koje je u njemu održavala. 1560. godine ovo mesto je bilo svedok prvog vatrometa ikada u Francuskoj, tokom proslave uspona njenog sina Fransoe II na presto. 1577. godine dodala je veliku galeriju preko postojećeg mosta, kao i sobe između kapele i biblioteke, te deo za poslugu.
Kada je Katarina preminula 1589. godine, zamak je otišao u posed njene snaje Luize de Loren-Vodemon, žene kralja Anrija III (trećeg sina Katarine Mediči na tronu). Kada su je obavestili da joj je muž ubijen pala je depresiju i ostatak života provela lutajući po hodnicima zamka obučena u crninu.
Potom je Anri IV poklonio zamak svojoj ljubavnici Gabrijeli d’Estri, koji je potom nasledio vojvoda od Vendoma, sin Gabrijele i kralja. Dinastija Burbona nije pokazivala preveliko interesovanje za zamak, pa je tako Luj XIV bio poslednji kralj starog režima koji ga je posetio, 1650. godine. Vojvoda od Burbona ga je međutim kupio 1720. godine i deo po deo sadržaja rasprodao, tako da su mnoge statue na kraju završile u Versaju.
1733. godine imanje je prodato bogatom plemiću Klodu Duponu čija je supruga Luiza ponovo preporodila dvorac, bivajući “inteligentna, lepa i visoko kultivisana žena koja je pozorište imala u krvi”; naime, i majka i baka su joj je bile glumice. Njen salon u Šenonsou je privlačio sve najveće mislioce tog vremena, poput Voltera, Monteskjea i Fontenela, prirodnjaka Bufona, dramaturga Marivoa, filozofa Kondijaka, i konačno Žan-Žaka Rusoa koji je bio njen sekretar i tutor njenom sinu.
Luiza Dupon, sada udovica, jedva je zamak za vreme Francuske revolucije spasila od uništenja, ubedivši Revolucionarnu gardu da je njegov opstanak neophodan jer je ključan za putovanje i trgovinu, pošto je u pitanju jedini most preko ove reke na mnogo kilometara unaokolo.
1864. godine u posed zamka je došla Margerita Peluz, bogata naslednica, koja je naložila njegovu obnovu. Potom je krajem 19. stoleća kubanski milioner Žoze-Emilio Teri kupio celo imanje, ali ga je nekoliko godina kasnije prodao svom rođaku Fransisku. 1913. godine ga je kupio Anri Menije, iz porodice čuvene po proizvodnji čokolade, koja je i dalje u vlasništvu zamka.
Tokom Prvog svetskog rata zamak je služio kao bolnica, a tokom Drugog je bio bombardovan i od strane Nemaca i od strane saveznika. Služio je kao ruta za bekstvo iz nemačke okupacione zone na drugu obalu na kojoj je bila kvislinška vlast, malo labavija. Posle rata je ponovo restaurisan.
Zbog toga što su žene odigrale ključnu ulogu u njegovom nastanku i razvitku, i u njegovoj istoriji uopšte, često se naziva i “damskim dvorcem”.
Njegova magična lepota i činjenica da se nalazi iznad reke, nije jedini razlog zbog koga ga danas spominjemo. Naime, ispred sobe Katarine Mediči na prvom spratu nalazi se flamanska tapiserija džinovskih proporcija na kojoj je prikazan Kosovski boj.
Naš istoričar dr Boško Bojović – profesor vizantologije na Sorboni i član Evropskog društva kulture – pri poseti ovom zamku nije krio svoje oduševljenje kada je naleteo na za našu javnost, kako običnu tako i stručnu, praktično nepoznato umetničko delo koje se tiče direktno nas i koji pokazuje duboke kulturne i psihološke veze Srba i Evrope.
– Srbi su od 15. veka u toj priči, između dve vatre, u kojoj se nekada potone, a nekad ispliva, ali to nije razlog da potcenjujemo sami sebe. To sam shvatio kada sam video ogromnu tapiseriju iz 16. veka sa predstavom Kosovskog boja u francuskom kraljevskom dvorcu Šenonso. Pitao sam kustosa zašto je francuska kraljevska kuća naručila basnoslovno skupu tapiseriju sa srpskim motivom, a on je odgovorio da se na Kosovu odigrala najvažnija bitka u srednjem veku u Evropi. To u priličnoj meri demantuje našu istoriografiju, koja u svom “pozitivizmu” Kosovsku bitku stalno nastoji da demistifikuje, bacajući tako i dete sa prljavom vodom – rekao je on nedavno za Novosti.
Izvor: Telegraf, Foto: Pixabay/chenonceau.com
