Radnici štrajkuju tražeći svoje plate, država dnevno gubi oko 10 miliona dinara samo zbog blokade pruge kod Lapova, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić traži da vlasnik preduzeća iz svog džepa namiri radnike, dok prozvani Milomir Joksimović zvani Miša Omega planira da rasproda imovinu firme i da odatle isplati radnike. Šta se to sve dešava oko i povodom nekada uspešnog građevinsko-industrijskog kombinata Prvi maj iz Lapova? Da li je moguće da je inače vatreni zagovornik privatizacije po svaku cenu, Mlađan Dinkić, stao na stranu radnika u borbi protiv tajkuna teškog više od sto miliona evra? Naravno da nije, u ovoj zemlji ništa nije onako kao što izgleda na prvi pogled.
Početaka među demokratama
Vlasnik 69 odsto akcija Prvog maja je preduzeće Autovojvodina iz Novog Sada, čiji je većinski vlasnik, po sopstvenom priznanju sa učešćem od 68 odsto u ukupnom kapitalu, Milomir Joksimović. Milomir Joksimović, poreklom iz Bijelog Polja, rođen 26.2.1961. godine, bio bi jedan od retkih multimilionera koji žive u centru Beograda. Zvanično, kao stalno mesto prebivališta naveo je Dalmatinsku 23 u Beogradu. Magistrirao je ekonomske nauke, oženjen je Zoranom (45) i ima dva sina, Milana (23) i Jovana (22). Osnivač je preduzeća za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu Omega komerc d.o.o., u kome je danas većinski vlasnik (suvlasnik je supruga Zorana). Bio je finansijer i, posle petooktobarskog prevrata, član Glavnog odbora Demokratske stranke, ali isto tako je pomagao i Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića. čak i da se ne zna da je Milomir Joksimović bio finansijer Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića, posumnjalo bi se jer ovu dvojicu često viđaju na zajedničkim, privatnim ručkovima.
Kada je KK Crvena zvezda početkom veka tražio državnu podršku radi konsolidovanja, Milomir postaje član Upravnog odbora ovog kluba, zajedno sa Draškom Petrovićem, direktorom PTT-a, Goranom Vesićem, tada specijalnim savetnikom saveznog ministra unutrašnjih poslova, i mnogim drugim tajkunima i istaknutim članovima nomenklature. Tada započinje Joksimovićev neverovatan finansijski uspon, koji mu je omogućilo ne samo poznanstvo sa ljudima na vlasti već i zakon koji je protežirao muvare i lovce u mutnom na uštrb korektnih investitora. Do 2007. kupci privatizovanih preduzeća mogli su da pazare na šest jednakih godišnjih rata i to neograničen broj firmi. Joksimović je to iskoristio da bi kupio Heroj Pinki, novosadsko preduzeće za Hidrogradnju i Hidrotransport, a zatim i Autovojvodinu, Agrovojvodinu i druge. Heroj Pinki se ubrzo proširio kupovinom požarevačkog preduzeća Brodarstvo, da bi se zatim utopio u konglomerat zvani Dunav grupa, u kome je Milomir danas zajedno sa suprugom Zoranom član Upravnog odbora. Dunav grupu, između ostalih, čine: Heroj Pinki, Bagersko-brodarsko preduzeće Beograd, Brodarstvo AD Beograd, Agregati AD Novi Sad, Vojvodinaput Zrenjanin… I to sve sa svojim zavisnim udruženjima, što zajedno tvori konglomerat od dvadesetak firmi.
Kupuje za džabe a onda zaboravlja na radnike
Miša Omega se tu ne zaustavlja. Što lično, što preko članova svoje porodice i zavisnih firmi, kupuje sve što se nudi na tržištu posrnulih giganata realsocijalizma. Tako uzima i Agrovojvodinu iz Novog Sada, ali i turističko preduzeće Palas iz Jagodine. Kupovina na veliko mu nije neki poseban problem zahvaljujući idiotskom zakonu: kao kupac, Miša Omega, na primer, za Autovojvodinu 2007. plaća samo prvu ratu u visini od 39 miliona dinara i polaže bankarske garancije za obavezne investicije. Onda ništa ne investira mesecima, tragajući za solventnim kupcem nekretnina koje preduzeće ima u izobilju. Tek ga je štrajk radnika krajem leta te iste godine naterao da se seti da je kao vlasnik dužan i da deli plate.
DP Palas iz Jagodine (kupljeno za 72.982.000 dinara) imalo je mnogo goru sudbinu. Tamo je neplaćanje dovelo do toga da je hotelu u centru Jagodine bila isključena i struja, a radnici su se bukvalno razbežali tražeći neki plaćeni posao. Od početka 2008. hotel je zatvoren. Prvo se pričalo kako će tu da bude otvorena najmodernija i najveća kockarnica na ovim prostorima, zatim da će u okviru hotela biti napravljen džinovski tržni centar (deo je, navodno, već bezecovala Ikea), pa je krajem prošle godine najavljeno da će za potrebe boravka fudbalera državne reprezentacije hotel biti preuređen u zdanje sa pet umesto sa dotadašnje dve zvezdice… Na kraju, hotel Jagodina zvrji prazan i predstavlja ruglo istoimenog grada.
Kod svih ovih privatizacija imamo istovetne modele ponašanja: kupuje se na rate sa problematičnim otplatama, nema nikakve obnove osnovne delatnosti i na kraju se sve svodi na rasprodaju nekretnina na atraktivnim lokacijama (centar nekog grada ili duž autoputa). Da su nekretnine odnosno njihova prodaja pravi cilj kupovine posrnulih preduzeća u postupku privatizacije, pokazuje nam i siva eminencija koja se krije iza Miše Omege – Nikola đivanović.
Bioskopi kao nekretnine
Nikola đivanović, rođen 20.12.1961, rano je napustio tadašnju Jugoslaviju i skrasio se u Velikoj Britaniji. U Londonu je osnovao preduzeće JKR, koje se bavi prometom nekretnina, a koje je vlasnik JKR Natural Resource Exploitation B.V. registrovanog u Roterdamu, koje je sa svoje strane jedini vlasnik Dunav grupe. U vremenu kaubojske privatizacije Nikola đivanović je bio savetnik guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića, a to će ostati i u vremenu kada Dinkić bude bio ministar finansija. Sa svoje savetničke pozicije đivanović će kreirati Zakon o tržištu kapitala, po kome će zatim i on sam da krene u kupovinu srpskih firmi.
Da bi iskoristio mogućnost da preduzeća kupuje na rate, a kako je bilo nezgodno da kreator zakona javno nastupi i kao njegov glavni uživalac, đivanović se poslužio Mišom Omegom i članovima njegove porodice kako bi preko Srbije oprao novac sumnjivog porekla koji se u njegovu holandsku firmu slivao sa računa iz raznih egzotičnih ostrva. Šta sve danas grupa đivanović-Joksimović poseduju u Srbiji mogla bi da utvrdi tek opsežna istraga UBPOK-a, ali je već sada sigurno da u svom posedu ne drže manje od pola milijarde evra. Pre će biti da je ukupna svota daleko viša.
Nikola đivanović će se kao privatizacioni kupac lično pojaviti tek prilikom spektakularne kupovine Beogradfilma koji je u to vreme imao 14 bioskopa na atraktivnim beogradskim lokacijama. Iako je odmah dobio dozvolu da neke od tih bioskopa proda kako bi u ostalima obnovio delatnost, Beogradfilm pod Nikolinom dirigentskom palicom nikada više nije proradio. Danas se i preostali bioskopi prodaju, neki uprkos sudskoj zabrani koju su izdejstvovali prevareni mali akcionari. đivanović je i vlasnik preduzeća za izradu ortopedskih pomagala Rudo, koje samo u Srbiji ima oko 8.000 kvadrata poslovnog prostora. Firmu je kupio 2007. za samo 1,9 miliona evra i to na šest godišnjih rata, iako je samo zgrada koje preduzeće ima u Podgorici procenjena na 1,7 miliona evra. Isto tako je đivanović i glavni akcionar beogradskog ugostiteljskog preduzeća Tri grozda (član UO je Milan Joksimović), koje ima lokale na najatraktivnijim prestoničkim lokacijama.
G17 i kontraverzni biznismen
Kao dobar prijatelj Miše Omege, đivanović je i član Upravnog odbora Autovojvodine, Mišine firme koja je za prvu polovinu ove godine planirala prihod od 1,5 miliona dinara. Zauzvrat su Joksimovići, kao što smo videli, članovi Upravnog odbora u đivanovićevim kompanijama. Već iz ovog kolopleta je jasno da je Miša Omega, Milomir Joksimović, bio samo eksponent Nikole đivanovića, savetnika Mlađana Dinkića, preko koga su srpski političari, posebno oni iz okruženja G17 plus i Demokratske stranke, prali pare. U jednom trenutku je Miša Omega pomislio da je dovoljno jak i pametan da mu G17 više ne treba i krenuo u samostalno investiranje. Taj trenutak se, po našoj proceni, dogodio kada je osnažio drugi izvor investicionog kapitala kojim je Miša Omega raspolagao. A taj drugi izvor potiče od onih koje u našem svakodnevnom žargonu nazivamo „kontroverznim biznismenima“.
Još u vremenu kada je planirano da u hotelu Jagodina nikne velika kockarnica, kao Joksimovićev kompanjon u ovoj akciji je navođen Sreten Jocić, Joca Amsterdam. Dobro obavešteni krugovi su još onda, znači pre više godina, otvoreno sumnjali da iza Miše Omege stoji kapital Joce Amsterdama i sličnih kontroverznih biznismena. Potvrda ove sumnje je stigla već krajem oktobra 2007, dakle po stupanju na snagu izmena zakona kojima je osuđivanim osobama, kao i onima protiv kojih se vodi krivični postupak, zabranjeno učešće u privatizaciji srpskih preduzeća. U beogradskom lokalu MG Sreten Jocić je 27.10.2007. slavio svoj 45. rođendan, a među gostima je bio i Milomir Joksimović, što je potvrđeno i zapisnikom sa saslušanja pred istražnim sudijom Drugog opštinskog suda u Beogradu od 19.5.2009. godine.
Zbog toga nikoga ne treba da čudi hitra intervencija Mlađana Dinkića, poznatog po tome što radnike koji dođu da protestuju ispred Vlade Srbije ne želi ni da sasluša, a kamoli da pozove na rešavanje njihovih problema. Njegova reakcija nije ništa drugo do pokušaj iznuđene amputacije jedne veze koja bi mogla da kompromituje ne samo njegove najbliže saradnike već i njega samog.
Poreklo nadimka
Postoje dve priče o tome kako je Milomir-Miša Joksimović stekao nadimak Omega. Po jednoj, devedesetih je trgovao uvoznim automobilima, pretežno Opelovim modelom omega, po kome je dobio ovaj nadimak. Prema drugoj priči, nadimak je dobio tek pošto je osnovao istoimeno preduzeće koje se, između ostalog, bavilo uvozom i distribucijom švajcarskih satova ovog naziva.
Preduzeća kao šporeti
U oktobru 2007. država je na „samo“ dva ograničila broj preduzeća koja privatna lica mogu da kupe na rate. Do tada, prema nebuloznom rešenju po kome svaki čovek može ceo jedan kombinat da kupi na otplatu koju će da finansira kasnijom prodajom nekretnina samog kupljenog preduzeća, čak 1.119 preduzeća od ukupno 1.731 privatizovano je po istom principu po kome se kupuje, recimo, nameštaj ili bela tehnika. Najpoznatiji tajkuni pri tome se po pravilu nisu prijavljivali pod sopstvenim imenom, već su rado koristili svoje ljude od poverenja. Cela ujdurma je postala javnom kada je nepoznata Ljubica Jovičić kupila nekadašnji tržni centar Merkator (danas Jugocentar na Novom Beogradu), da bi kao vlasnik u Centralnom registru bio upisan Houm art, preduzeće u vlasništvu Filipa Ceptera. Malo ozbiljnija istraživanja su ubrzo otkrila da iza privatizacione kupovine Jugometala (500.000 evra), Hidrotehnike (1,12 miliona evra) i ćićevca (248.000 evra) stoji izvesni Mirko Rašić, inače zaposlen kod Filipa Ceptera.
Od velikih sa liste prvih deset srpskih tajkuna, jedino se Vojin Lazarević usudio da na svoje ime kupi Apatinsko brodogradilište. Od onih nešto manje poznatih, pored već pomenutih Joksimovića i đivanovića, nailazimo na Nenada Popovića, koji je kupio čak pet preduzeća Minela za skromnih 6,3 miliona evra, zatim je tu i suvlasnik Univerzal holdinga, bivši načelnik beogradskog DB-a Dušan Stupar, koji je direktno na svoje ime pazario četiri preduzeća: zemunski ribnjak za 802.000 evra u leto 2005, a onda koji mesec posle trgovinsko preduzeće u Novom Pazaru Jošanica za 816.000 evra, pa Somborske novine za 257.000 evra i Zrenjaninske novine za 678.000 evra. Koristeći pravo da na svoje ime i na rate kupi preduzeća, niški biznismen i lice sa Interpolove poternice Jovica Stefanović Nini pazario je dva preduzeća, Tomako i Um pak, i ostao bez oba – jer nije plaćao obaveze. Nenadmašan je, međutim, ostao Mile Jerković koji je što na svoje, što na ime svoje ćerke Višnje Jerković na poček kupio desetak preduzeća, ukupne vrednosti preko 30 miliona evra.
Porodična posla
Milan i Jovan Joksimović, koji od obrazovanja imaju završene srednje škole, već su viđeniji biznismeni. Obojica su u Upravnom odboru Prvog maja iz Lapova, kao i u UO Autovojvodine iz Novog Sada. Milan je i član UO Tri grozda i Vojvodinaputa iz Zrenjanina, a zajedno sa bratom Jovanom ima 50 odsto kapitala Kon Tiki travela iz Beograda (osnivač Slobodan Mićić poseduje još samo 20 odsto udela u ovom turističkom preduzeću). Milomirova supruga Zorana se pominje kao suvlasnik Omega komerca (manje od 10 odsto vlasništva) i kao član UO Dunav grupe. Po svemu sudeći ona je najmanje zahtevni član ove porodice.
Pozovi EBRD radi pranja para
Zanimljivo je da u istraživanjima gotovo svih opskurnih finansijskih transakcija nailazimo na Evropsku banku za obnovu i razvoj EBRD (The European Bank for Reconstruction and Development London) iz Londona. Ona se pojavljuje ne samo kao suvlasnik Viktoria grupe o kojoj smo već pisali, već i kao značajan finansijer đivanovićeve Dunav grupe. U nama susednoj Hrvatskoj nedavno je izbila afera zbog ugovora o finansiranju kupovine 36 autobusa ukupne vrednosti 100 miliona kuna (oko 13,7 miliona evra). Nekadašnji gradonačelnik Velike Gorice Tonino Picula zarad dobijanja kredita za kupovinu kod EBRD-a založio je kompletnu gradsku imovinu, računajući tu i škole i vrtiće. Hrvatskoj Službi za borbu protiv organizovanog kriminala (USKOK) ovaj ugovor je bio toliko čudan da je na informativni razgovor pozvan jedan od službenika EBRD-a, inače hrvatski državljanin Davor Inđić, koji se u policiji pozvao na imunitet.
Kako je istraživanje ovog čudnog događaja pokazalo, EBRD je 1993. sa hrvatskom vladom sklopila sporazum po kome se svi njeni službenici u Hrvatskoj izuzimaju od krivičnog gonjenja i istrage lokalnih službi za sva dela koja su počinili u okviru vršenja svoje funkcije. Iz londonske centrale je potvrđeno da je ovo u skladu sa praksom poslovanja banke u Istočnoj Evropi. Postavlja se pitanje zašto je imunitet, koji nije nikakva zaštita od terorizma ili kriminala, potreban službenicima jedne banke. Da li je to znak da poslovodstvo EBRD-a odlično zna čime se njeni službenici na terenu bave, ali i iz kojih sve izvora pristiže novac koji se kasnije plasira u Istočnoj Evropi?
Vidi razlike!
Ako još postoje oni koji veruju da je Mlađan Dinkić u slučaju Prvog maja i Miše Omege umesto zloduha privatizacije preko noći postao dobra vila radnika, neka pročitaju sledeću izjavu Ilije Nenadovića, direktora Mineralnih đubriva iz sastava nekadašnje Zorke Šabac: „čitave protekle sedmice pokušavao sam da ugovorim sastanak u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, ali su termini iz dana u dan odlagani.“ Razlika između Prvog maja i Mineralnih đubriva je u tome što ovu potonju upravo preuzima Victoria Group, druga velika perilica para o kojoj smo već pisali i što je država Viktoriji već obećala da neće morati da plaća zaostale zarade radnicima.
