Published 1 hour ago
By Antonije Kovačević
Sinoć je u Čikagu, pred danima unapred rasprodatom salom Skokie theatre, održana premijera predstave “Nebeski poker” po tekstu i u režiji Milana Andrijanića. Sudeći po licima prisutnih nakon što se zavesa spustila, a glumci, ispraćeni ovacijama napustili scenu, predstava je postigla svoj cilj, iako njena tematika pomalo odstupa od onoga na šta nas je naviklo Srpsko pozorište Čikago.
Jeste li ikada razmišljali o tome šta bi, da Vam se kojim slučajem pruži prilika, pitali srpske vladare, zaslužne i krive za sve ovo što danas živimo i proživljavamo kao narod u poslednjih 500 godina?
Andrijanić je pokušao da odgovori na to pitanje koristeći sudbinu jednog naoko običnog, prizemnog Srbina, seljaka iz okoline Čačka, koji se, što je u pozorištu jakako moguće, nakon smrti vine u nebeske visine i tamo sretne sve one koji su krojili sudbinu njegovu i njegovih predaka. Od cara Dušana, preko kneza Lazara, Karađorđa, Miloša Obrenovića, Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, čiča Draže, koji se baš i nije nešto navladao za života, preko Tita, koji nije bio Srbin ali je prilično uticao na srpske sudbine, naposletku do Slobodana Miloševića, prvog predsednika koga je Srbija izručila drugoj sili da mu sudi.
Grešni Vitomir i negova poslednja želja
Grešan kao i svako od nas taj se seljak, Vitomir, nakon što je tamo gore priznao te svoje nemale grehe Svetom Petru, nađe u prilici da bira između raja i davnašnje želje da dobije priliku da srpske vladare priupita za njihove grehe i greške (kojih je i sam bio žrtva, kao učesnik rata 1990-tih), te izabere ovo drugo.
Tipično srpski, zar ne?
I tu nastaje zaplet koji više liči na američki, jer se sudbina jednog naroda praktično rešava u jednoj partiji pokera, kao na Divljem Zapadu, partiji iz koje Vitomir izlazi kao pobednik, što galeriju srpskih (i jugoslovenskih) vladara primora da sahrane sujete i otvore duše, priznajući sopstvene zablude.
Ta nebeska pokeraška katarza u ovom našem slučaju izaziva lančanu reakciju koja Vitomira vraća na zemlju, ali ne u onu iz koje se vinuo na nebo, već neku drugu, bolju, zdraviju, pametniju, prosperitetniju Srbiju.
Ostaje samo da se nadamo da su ovakva čuda moguća i u realnom životu, a ne samo na “daskama koje život znače”.
Slovo o glumcima
Svaka dobra predstava polazi od dobrog kastinga, a čini se da je Andrijanić napravio dobar posao tako što je za noseću ulogu Vitomira, srpskog seljaka iz okoline Čačka, što se kaže “sa dna kace”, izabrao Branka Aleksića, koji je u postojećoj galeriji glumaca kojima raspolaže Srpsko pozorište Čikago verovatno zadržao najviše Srbije u sebi, tog prepoznatljivog duha koji ponekad izbledi u američkoj svakodnevici, te je samim tim bio i najbolje rešenje za ovu rolu.
Daleko bilo da Aleksića svodim na etnos, jer je on svojom glumom vezivno tkivo i oslonac ove crnohumorne komedije sa naravoučenijem, koje nadilazi prostore Čikaga i srpske dijaspore.
Da ne bude da je jedini zaslužan za aplauze, bilo bi nefer ne pomenuti dame Milicu Spasojević, koja glumi Vitomirovu ženu Grozdanu, Nikolinu Burilo u ulozi ćerke, Zoranu Vukčević, koja briljira u ulozi baba-tašte, te sjajan trio komšinica, koje tumače Ana Mitrić Hopkins, Aleksandar Dabić i Nevena Tutunović.
Sa svojim rolama nimalo nisu zaostajali ni “vladari”, od odličnih Milenka Šišarice kao Tita i Nenada Jelače kao Slobodana Miloševića, preko Vlatka Ždralea (knez Lazar), do onih mlađih glumaca, kojima su ovo prve velike uloge u životu: Radovana Dardića (car Dušan), Kirila Anastasova (Karađorđe), Marka Dimitrijevića (knez Miloš) i Srđana Vasilića (čiča Draža).
Ne smemo svakako zaboraviti ni Tanju Raković koja glumi kelnericu u nebeskoj krčmi, Maju Radovanović kao sekretaricu Svetog Petra, te Milovana Glogovca koji mu (Petru) pozajmljuje glas.
Scenografija je po običaju bila malo remek-delo Milenka Šišarice, a da sve zaista zaliči na nebesku i zemaljsku Srbiju potrudile su se svojim kostimima Jela Jović i Brankica Arsenić. Ton i svetlo je standarno odlično spakovao Dr. Dejan Glišović, kome su kada su svetlosni efekti u pitanju pomagali Vlado Savčić i Stefan Polovina. Oko dizajna se svojski potrudio Vlatko Ždrale, a fotografija je delo Srđana Vasilića.
Andrijanić: Srbija može dočekati hepiend i u realnom životu
Da ne bi nagađali o tome šta je “umetnik hteo da kaže” ovom predstavom, upitali smo ga lično. Milan Andrijanić kaže da je predstavu koncipirao kao komediju sa hepiendom, a da je likove vladara birao prema značaju koji su imali u krucijalnim momentima srpske istorije.
Predstava “Nebeski poker” govori o odnosu i vezi srpskih vladara i malih, obični ljudi iz naroda kroz 500 godina istorije…Koliko je bilo teško sažeti to u jednu predstavu?
-Istorija srpskog naroda je veoma sadržajna i bilo je nemoguće uvrstiti sve ličnosti koje bi se tu mogle naći, s obzirom na karakter predstave. Izabrani su oni koji su živeli i vladali u najsudbonisnijim periodima i koji su možda propustili određene prilike.
Srpski vladari na kraju na nebesima priznaju oni što nisu za života – sopstvene greške i zablude. Koliko je takva spoznaja neophodna kao preduslov za pronalaženje izlaza iz mračnog lavirinta u kome se sada nalazimo?
-Svaki istorijski trenutak nosi svoju odgovornost i lakše ga je sagledavati sa određene vremenske distance nego u aktuelnom trenutku. Posebno zbog uticaja mnogih faktora koji utiču na odluke. Predstava je koncipirana kao komedija i bavi se događajima iz prošlosti. Generalno posmatrajući, svaka spoznaja o sopstvenim greškama pomaže u donošenju pravilnijih odluka.
Predstava ima srećan kraj, hepiend u kome Srbi ispravljaju greske iz prošlosti a Srbija doživljava renesansu. Veruješ li da to može da se desi i u realnom životu?
-Verujem. Mislim da je osnovni preduslov za to postojanje nacionalnog interesa od koga se ne odstupa, i strpljivo građenje naših pozicija u okviru međunarodne zajednice. Iskreno verujem da mi kao narod imamo dovoljno mudrosti i kapaciteta da budemo spremni za takav rasplet događaja. Ja se bavim umetnošću, a ona podrazumeva optimizam, završio je ovaj kratki post-premijerni intervju za Serbian Times Milan Andrijanić, koji je, istina u umetničkoj formi, otvorio temu za razmišljanje i prozor sa koga se vidi neka lepša budućnost, u kojoj bi se budući srpski vladari sa željama sopstvenog naroda susretali na zemlji a ne na nebu, kad je već kasno za popravke.
