Mimo najavljenog dnevnog reda većina je odlučila da se ukinu direktni televizijski prenosi skupštinskih sednica. Predsednik Narodne skupštine to je obrazložio rečima: Nećemo da trpimo nasilje u ovoj skupštini. Zbog direktnog TV-prenosa zloupotrebljava se govornica.
Poslaničke grupe opozicije saopštile su da neće učestvovati u radu skupštine ukoliko se ne poništi odluka doneta nasiljem skupštinske većine. Jedanod lidera opozicije rekao je: Ovo je simbolično ukidanje opozicije u Srbiji. Podneta je tužba Ustavnom sudu za ocenjivanje ustavnostiodluke o ukidanju prenosa.
Na početku redovnog jesenjeg zasedanja odlučeno je da TV-prenosa nema. U znak protesta opozicija je napustila salu. Predsednik skupštine je ocenio da bojkotom sednice poslanici koji to rade uskraćuju pravo i obavezu da zastupaju interese svojih birača.
Sedam dana potom,predsednik je ocenio da skupština radi efikasno, jer nije bilo televizijskih prenosa. Predsednici opozicije počeli su pregovore o formiranju alternativnog parlamenta. Pregovori su propali, jer je jedna stranka ocenila tu ideju kao suviše revolucionarnu i opasnu.
Dva meseca potom skupština je bez prisustva opozicije tokom dvodnevnog zasedanja usvojila 23 zakona!
A pet godina posle, o istom trošku u istom danu, zapaljeni su i zgrada skupštine i zgrada televizije.
Naime, opis s početka ovog teksta pripada istoriji sukoba politike i televizije, a dugujem ga Dragoslavu Grujiću, dokumentaristi Vremena, čoveku koji svakodnevno u sobi dva sa tri pamti ono što jureći za novim vestima lako zaboravljamo.
Godina je 1995. Poslaničku većinu čine SPS i Nova demokratija Dušana Mihajlovića. Ukidanje prenosa predložio je Zoran Anđelković, predsednik skupštine bio je Dragan Tomić. Poslaničke grupe opozicionih stranaka bile su Srpski pokret obnove, Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka vojvođanskih Mađara.
Zoran đinđić je izneo ocenu o besprimernom nasilju kojim se ukida opozicija, a, inače, iz njegove stranke došlo je i upozorenje da je osnivanje alternativnog parlamenta suviše revolucionarno i opasno.
Izlazak opozicije iz parlamenta u julu 1995. najavio je istorijsko najduže odsustvovanje opozicije iz rada skupštine. Kada su se konačno vratili u klupe u decembru 1997. parlament je doneo odluku da se direktni TV-prenosi podrazumevaju.
Dobro,nije danas, 2009. sve isto, ali kao u onoj reklami o bakinom kolaču – liči! Vladajuća koalicija isturila je ovog puta u prvi plan Aleksandra Tijanića, koji, zbilja gigantski i tvrdoglavo, u skladu s oba nadimka, brani pravo javnog servisa, finansiranog iz džepa građana, da ne bude zagađen političkom sapunicom. On, dodigitalizacije televizije, nudi skupštini različite, evropske, modele praćenja rada skupštine i iza sebe ima zakon kojim je javni servis nedodirljiv u svojoj uređivačkoj politici. Televizija je 1995. bila direktno u državnim rukama, a sada, barem po zakonu, nije.
To oslobađa većinu, okupljenu oko koalicije Za evropsku Srbiju, da se direktno konfrontira opoziciji, mada navija za Tijanića, očekujući kao Dragan Tomić onomad da bi i ona mogla u dva dana da usvoji 23 zakona, ako se opozicija ne bi utrkivala u slikanju pred kamerama.
S druge strane, priprema se novi poslovnik koji, takođe, treba da poveća efikasnost rada skupštine. Opozicija se podjednako buni, kao kada se radi o TV-prenosima.
Rekao bih da se, barem površno gledano, svi kreću po tananoj liniji, kao artisti na razapetoj žici.I ako pogled bude uprt samo u efikasnost mogao bi ih sačekati ambis u koji se upada kada se krše neka običajna prava, te da srpskom parlamentu, ali i političkom životu i društvu, kao što se dogodilo u nekim drugim državama koje se utrkuju u prihvatanju poželjne evropske zakonske prakse, preti diktatura efikasnosti.
To se, naime, nalazi na drugom polu od torture opstrukcijom i traganje za pravom merom jeste izuzetno važan politički posao.
