U Irak sam otišao vođen više avanturističkim instinktom i potrebom za ratovanjem, a manje zbog novca koji, istina, nije bio za bacanje. Posle svega mogu da kažem da je sve bilo velika greška i da sam zahvalan Bogu što me je ostavio živog. Mislim da je sa mojom ratničkom karijerom gotovo za sva vremena.
Ovako svoju životnu priču pripoveda Kosta S. (39), diplomirani profesor književnosti, koji, međutim, nijedan dan nije proveo ispred đaka u učionici.
– Irački pakao je noćna mora za svakog borca, pa i mene koji sam prošao sva ratišta na Balkanu – od Krajine, Posavine i Podrinja do Kosova, Metohije i Makedonije. Mislio sam da sam sve video i da me ništa više ne može iznenaditi, ali užareni pesak Iraka, svakodnevne zasede pobunjenika, monstruozna i ritualna ubistva islamskih fanatika, kao i opšti otpor iračkih civila su me ubedili da nema tih para zbog kojih bih dalje ostao – kaže Kosta.
Zajedno bivši neprijatelji
– Dok su nas vakcinisali protiv raznih opasnih bolesti, koje još vladaju na Bliskom i Srednjem istoku, video sam puno ljudi sa prostora bivše Juge. Gledali smo se popreko, što je razumljivo kad se zna da smo do juče nišanili jedni druge. Bilo nas je svakakvih – Srba, među kojima dvojica „crvenih beretki“ iz JSO-a, Hrvata, Šiptara, čak i jedan Slovenac. Tamo sam našao i jednog Makedonaca sa kojim sam ratovao kod Kumanova. Prava JNA u malom. Uz bivše „jugose“, na ceni su bili i nekadašnji Sovjeti, Rusi, Jermeni i kojekakva kavkaska plemena. Svi sa bogatim ratnim iskustvom.
On dodaje da je oduvek voleo oružje i da je porodično sklon ratničkoj tradiciji i dodaje da je tokom oružanih sukoba u bivšoj SFRJ stekao zavidno ratničko iskustvo zbog čega je posle rata 1999. angažovan u rezervni sastav specijalnih policijskih jedinica. Na svoju ruku je, kaže, otišao u severnu Makedoniju gde je sa desetinama srpskih dobrovoljaca ratovao u sastavu makedonskih policijskih formacija protiv albanskih pobunjenika u selima oko Kumanova.
– Poziv da idem u Irak dobio sam preko kuma, koji živi i radi u Nemačkoj. On je već stupio u kontakt sa jednom tamošnjom „agencijom za konstalting“, što je u stvari bila klasična plaćenička kompanija. Po dolasku u Nemačku i razgovora sa njihovim predstavnikom shvatio sam da se od nas traži da budemo oružana pratnja konvojima šlepera koje u Iraku angažuje američka vojska za potrebe snabdevanja.
Kosta kaže da je posao u Iraku „bio naizgled jednostavan i najviše je ličio na film „Pobesneli Maks'“.
Za pogibiju 150.000 evra
Kosta ne želi da pominje novac koji je dobio posle potpisivanja ugovora, ali tvrdi da nije u pitanju naročito velika brojka.
– Recimo da je plata bila između četiri i sedam hiljada evra. To je, verujte mi, smešno, u poređenju sa onim što nas je u Iraku čekalo. U slučaju pogibije, našim familijima bilo bi isplaćeno po 150.000 evra.
– Konvoj od tridesetak kamiona imao je zadatak da što pre prebaci tovar iz tačke A u tačku B. Na tom putu napadali su nas pobunjenici na kolima, improvizovanim kamionima, motociklima, s ručnim bacačima, „kalašnjikovima“, protivavionskim mitraljezima. Minska polja, civili koji leže nasred puta, unakaženi leševi američkih vojnika – sve su to uobičajene slike na iračkim putevima. Glavno je bilo ne stati i ne dozvoliti da kolona bude presečena. Ako bi do toga došlo, bio bi to kraj za sve nas. Sigurno bismo ostali bez glave.
Naš sagovornik ističe da su upravo zato plaćenici vrlo nervozni na obaraču zbog čega se, bez upozorenja, odmah otvara vatra na nenajavljeno vozilo u susretu.
– Nikad neću zaboraviti kada smo naišli na jednu uništenu kolonu od 15 američkih vozila. Leševi su se još dimili, polovina bez glava. Mada je „eskort“ bio naoružan do zuba, ništa im nije pomoglo kada se jedan pobunjenički „golf“ krcat eksplozivom ubacio između dva kamiona i razneo odmah nekoliko šlepera. Zbog pustinjske oluje američki borbeni helikopteri nisu mogli da reaguju, jedan „apač“ je srušen tako da su samo mogli putem radio-stanica da slušaju krike, zapomaganja žrtava i jurišne pokliče iračkih gerilaca.
Zbog nužde ode glava
– Jedino mesto gde se može mirno i spokojno živeti u Iraku su utvrđene američke baze. One podsećaju na utvrđenja iz kaubojskih filmova o Divljem zapadu. Tamo postoje prodavnice gde se bez bojazni da je piće otrovano može kupiti viski, kao i čokolada, cigarete… To su i jedini troškovi, jer tokom pratnje konvoja niko ne sme da izlazi iz vozila. čak ni za nuždu. Svako zaustavljanje znači – ode glava!
Posle samo dva meseca, Kosta S. je pobegao iz Iraka glavom bez obzira.
– U vreme američke opsade Faludže, transporterima smo dolazili do rubova ovog grada čiji žitelji su trpeli biblijsku agoniju. Bombarderi su svakodnevno napalmom zasipali centar grada, a haubice iznad naših glava su naročito noću rušile zgradu po zgradu. Što su američki napadi bili žešći, to su protivnapadi pobunjenika na konvoje bili češći i svirepiji. Kada je neposredno pored mene snajperom pogođen jedan Holanđanin, shvatio sam da je vreme za odlazak kući. Ne ponosim se svojom pričom. Želim da ohladim usijane glave koje misle da na lak i brz način mogu doći do para – zaključuje svoje svedočenje sagovornik „Vesti“.
