Poslanici koji su izglasali Deklaraciju o zaštiti cirilice prevarili su se kao i njeni predlagaci. Prema Tanjugovoj vesti od 26. avgusta, grupa predlagaca je ustanovila današa elektronska i štampana sredstva uglavnom koriste latinicno pismo i da jeizlišno govoriti o ravnopravnosti cirilice i latinice.
Prevarili su se jer latinica ne postoji. Posle raspada SFRJ ono što se u Jugoslaviji zvalo i zove latinicom a bilo nametano od strane države i SKJ, a do pre dve godine i preko JUL-a, jeste danas hrvatsko državno pismo zašticeno hrvatskim ustavom, zakonima, uredbama i drugim propisima te nezavisne države.
Kako god da okrenemo, ko u Srbiji pišelatinicom, piše hrvatskim državnim pismom, zvanicnim sredstvom opštenja jedne strane države. VeCina osoba sa kojima sam o tome pokušao da razgovaram, ovo ne shvata, ponajviše zbog otpora ociglednostima koji krasi naš mentalitet decenijama, a delom i zbogteranja na razmišljanje što kod nas važi za znatan napor, posebno ako svet u kome se živelo ili iluzija u kojoj mnogi još žive, dobiju takvu bubotku.
Ispada da su Srbi narod cija štampa vecinski piše pismom jedne strane države. Neko ce reci da cela Južna Amerika piše i govori španski, a Severna, engleski. Potpuno tacno, tamo govore i pišu španskim, odnosno engleskim ali za razliku od Hrvata, znaju i priznaju od koga su jezik dobili, prisvojili ili uvezli i za razliku od Srba, znaju cijim pismom pišu.
Pitanje cirilice i narecene latinice nije jednostavno u Srbiji uglavnom zbog toga što naše nezainteresovane vlade za razliku od zapadnih, ne znaju da je pismo politicko i državno pitanje. Uz širenje latinice imate i svakojakih cuda kao, recimo, to da jedan od kandidata na predsednickim izborima, covek i obrazovan i obavešten, zahteva da mu se knjiga izda nalatinici, što izdavac i uradi, a on se posle obraca Srbima da ga izglasaju, ali cirilicom.
Secate li se izbacivanja cirilskih knjiga iz Narodne biblioteke Slovenije? Desilo se to 1986, pazite, ne 1996, a tamošnji izvršioci tog naredenja njihove partije i njene države, kao razložni trgovci, shvatili su da je bolje da te knjige prodaju našima nego da ih za male pare šalju u Vevce na preradu. Stavili pecat doticne biblioteke na svaku knjigu pa uz njega još jedan koji kazivašeizloceno i paraf, da se vidi ko je izlucio knjigu pecatanu omrznutim pismom. Naši šverceri prodavahu te knjige na buvljaku u Bubanj potoku, bez odjeka u štampi. Popuštalo se onda prilikom tog nevidenog skandala pred kojim je tadanja zvanicna Srbija zatvorila oci, a danas se popušta u vezi slatinicom.
Ne vidi se nacin na koji bi se Srbi mogli vratiti cirilici. Ona je omrznuta u samoj Srbiji, medu njenim manjinama.
Iskustvo mi kazuje da se mnogi Srbi stide cirilice kao što se stide svojih neuredenih sela, blatnjavih džada i sokaka, zapuštenih grobalja, praznih crkava, neukih popova i zapostavljenih majki, pa kada se zakite hrvatskim državnim pismom, veruju da je to precica do Evrope.
Gde bi bilo rešenje? Ko se krece Mrežom, zna koliko ima problema sa svim pismima drukcijim od engleskog, pocev od francuskog i španskog, do istocnoevropskih i inih. Pokazalo se da nije lako za rukovanje nijedno pismo drukcije od ravnog latinskog. Vidao sam u inostranstvu Srbe koji su se hvalili Vukom i nacelom: jedno slovo – jedan glas, a posle slali svojima razglednicu latinicom.
Verujem da je vreme da se razmisli o reformi pisma, o jednom ravnom pismu za nas, o odricanju od pomenutog nacela i o upokojenju jedne formule koja jeste bila lepa jer su nas ucili da je volimo, ali cirilica je danas prezrena i cak omrznuta.
Sada, kada je cirilica potucena posvuda, trezvenost bi zahtevala reformu pisma. Ne vidim drugi kraj našem unižavanju.
Politika koja teži integraciji Balkana i koja, naravno, nece biti samo privredna, dobila bi time jednu izuzetnu priliku da neku našu formulu nametne drugima, putem dobrovoljnog usvajanja, koji se i dalje muce sa svojim akcentovanim suglasnicima koje Evropa takode popreko gleda. Jedno srpsko ravno latinsko pismo preplavilo bi Balkan.
Ta bi mera bila i dobra za umno zdravlje nacije. Rekoše novine da je Deklaracija o zaštiti cirilice doneta jednoglasno. Znaci, za nju su glasali svi poslanici, pa i oni koji pišu tzv. latinicom.
Nije to dobro ni za Skupštinu, ni za državu, ni za narod ni za bilo koga.
