Ona je mlada, pametna, hrabra i lepa. Zove se Julijana Pandurević. Književnica je sa diplomom Univerziteta Toronto i student novinarstva u Kanadi. Ona je mlada Srpkinja koja je zadala udarac pravde listu “The Los Angeles Times”. Ovo je njena ispovest na srpskom jeziku sa kanadskim primesama:
“Radila sam na svojoj knjizi o srpskom narodu, kada je pušten film “Dara iz Jasenovca”. Bila sam tako ponosna što sam videla film na globalnoj sceni, koji prikazuje to stravično i tragično poglavlje istorije čovečanstva. Naišla sam na kritiku filma u listu “The Los Angeles Times”, koju je napisao Robert Abele. U recenziji on optužuje film da istorijski nije tačan. Poriče da su u NDH postojali kampovi za decu i optužuje direktora filma da ima skrivene, nacionalističke motive. Bila sam van sebe.
Nisam mogla da verujem da će “Los Angeles Times” imati potrebu da pljuje na naše mrtve mališane. Borila sam se za “Daru iz Jasenovca”, jer je Dara naše srpstvo i naš narod. Napisala sam tekst peticije protiv Roberta Abela, uz pomoć profesora dr Jovana Milojeviča, tražeći da “LA Times” povuče svoj članak istorijskog revizionizma i poricanja genocida. Za dve nedelje, peticija je prikupila skoro 30.000 potpisa. Bila sam šokirana. Bila sam toliko uzbuđena da je veliki kolektivni napor postao zaštita i odbrana naše istorije”.
Odakle ovoj mladoj dami iz tuđine srpstvo u karakteru. Otkriva nam tu zagonetku:
“Rođena sam i odrasla u Torontu. Za to je bila “kriva” moja majka, (devojački Mrđa) rođena u Vršcu. Njena majka (devojački Kljukovnica) bila je iz sela Radonja, nadomak Vojnića. Njen otac je bio iz sela Rašinovac, nadomak Bosanskog Petrovca. Njegov otac, moj pradeda, Vid, preselio se u Vojvodinu nakon što je tamo dobio zemlju za doprinos u Prvom svetskom ratu.
Moja majka je u Kanadu došla kao devojčica sedamdesetih godina. Kada je izbio rat u SFRJ 1990. godine, odletela je u Bosnu i dobrovoljno se prijavila na Palama na prvim linijama kao prevodilac. Tamo je upoznala mog oca, koji je radio kao novinar za agencije “Associated Press”. Moj otac je rođen u Sarajevu. Porodica mu je iz Trebevića. Oboje su se vratili u Kanadu da odgajaju mog brata Nikolu i mene. Vratili bismo se u zavičaj mog oca da posetimo porodicu. Roditelji su me krstili u crkvi na Palama.
U Kanadi smo mi Prodanovići živeli sa ocem moje majke, dedom Milanom Mrđa, koji je radio kao mehaničar i stolar. Deda i ja smo bili nerazdvojni. Zajedno bismo slušali Toronto srpski radio programa, šetali psa i kuvali sarme, valjuške i pravili palačinke. Deda Milan me je čak naučio kako da pletem kosu za folklorne nastupe. Uvek bi mi pričao priče iz detinjstva, kako su on i njegove sestre bili gladni tokom rata i kako su mu oca ubili nacisti.
Deda Milan Mrđa je živeo veoma teško i njegove priče su imale veliki uticaj na mene. Uvek je bio most koji me je držao povezanim sa majčinim zavičajem i mojim korenima. Kada su 2014. godine bile poplave u Bosni i Srbiji, bila sam deo tima koji je organizovao centar za pomoć (lokacija je bilo All Saints Serbian Orthodox Church u Misisagi.) Prikupili smo oko 20 tona pomoći (voda, pelene, ćebad) za slanje porodicama pogođenim poplavama.
Posle naših 12 dugih radnih dana, dolazila bih kući i pokazivala dedi slike ekipe i svega što je velikodušno donirano. Bio je ponosan i srećan što je svedok naše inicijative. Toliko je uzbuđen kada sam izabrana za predsednika Srpskog saveta studenata Univerziteta Toronto.
Nakon dedine smrti pre 4 godine, u meni se nastanio težak osećaj odgovornosti da sačuvam njegovo i naše srpsko nasleđe. Pitanje je bilo kako. Kroz razgovore s bliskim prijateljima shvatila sam da svi delimo isto – ljubav prema našim bakama i dekama. I da imamo želju da podelimo priče iz njihovih života.
Bila sam pripovedač kao dete. Moji roditelji su me ohrabrivali da čitam i pišem. Veliki uticaj na mene su ostavila dela Jovana Dučića, Mikhaila Bugakova, a ponajvise memoari Holokausta “Noć” od Eli Vizela. Ćitajuci memoare uvidela sam snagu i moć pisane reči u očuvanju istorije i istine.
Prošle godine, dok sam razmišljala o dedinom životu, ukazala mi se je vizija knjige – skup priča iz našeg naroda širom sveta o stradanjima, patnjama, otporu naših predaka u ratu. Prilika da počnem ozbiljan rad pojavila se sa dolaskom pandemije”.
Na pitanje zašto želi da piše o svom narodu, iako je dosta toga već napisano, Julijana Pamdurović iskreno nam priznaje:
“ Znam da je naš narod lako podeliti, ali verujem da smo svi Srbi složni u želji i dužnosti da zajedno delimo naš neverovatni put kroz istoriju kao jedna nacija. U tome je cilj moje knjige. Nadam se jednog dana i dostignuti cilj karijeri. Verujem da naši ljudi, naročito veterani, zaslužuju da im se glas čuje. To bi bio još jedan korak ka zeceljenju dubokih rana, koje stariji se prenose iz generacije na generaciju.
Prikupila sam stotine priča naših ljudi širom sveta. Provela sam poslednju godinu dana intervjuirajući porodice kroz Zoom platformu, snimajući njihove priče, njihove fotografije, u nadi da ću ih sve zajedno sastaviti da bih ih jednog dana objavila kao antologiju srpskih priča sa radnim naslovom “Srpska Golgota”.
Zvezdana Stojanović Scott iz Tesline naučne fondacije (Tesla Science Founation/Teslin Narod) kontaktirala me i pozvala me da govorim o mojom peticiji na konferencij i“Matica i Dijaspora na zajedničkom putu”. Bila mi je čast da se predstavim ljudima kao što su, Nikola Lončara ili Radomir Jovanović. Po završetku konferencije, bila sam duboko dirnuta odlukom predsednika TSF Nikole Lončara da me nagradi Medaljom Teslin Narod. I da mi ponudi mesto direktora za omladinu i odnose sa dijasporom (Youth and Diaspora Relations) u Teslinoj naučnoj fondaciji, to sam rado prihvatila”.
Njena mladost i njen patriotizam daju joj za pravo da sanja:
“Moj san je da pomognem u stvaranju modernog sveta u kome se granice Srbije ne završavaju na reci Dunav. Verujem da bi se granice Srbije trebale proširiti tamo gde žive svi naši ljudi: od brda Novog Zelanda i pustinja Australije preko Azije, Afrike, tri Amerike do planina na Alaski.
Ja sam kao srpsko dete u Kanadi, ali i kao i svi drugi Srbi na Zapadu, bila zbog svog imena, porekla i nasleđa, podvrgnuta velikoj mržnji i diskriminaciji. Iskreno verujem da moj deda Milan Mrđa nije rizikovao sve da dođe u ovu zemlju. I nije lomio telu radeći 70 sati nedeljno samo da bih ja mogla da živim lagodnim životom. Verujem da je svo njegove žrtvovanje i svo žrtvovanje mojih roditelja bilo da bih ja mogla da poštujem njihove živote i njihove tradicije privilegijom koju sam blagoslovila.
Srpkinja sam isto koliko i neko ko je rođen u Srbiji. Ja sam neko ko je Srbin treće generacije u Severnoj Americi, ko se trudi da kuva naša hrana. I da lobira da spomenike Nikole Tesle postave širom zemlje, koji je kao ja podednako bio Srbin kao i neko ko je rođen u Srbiji.
Duboko poštujem i volim naš narod i nadam se da ćemo tokom svog života ostavriti ujedinjenje dijaspore i matice, kako bismo mogli da zajedno osnažimo glas i prisustvo naših ljudi u širom sveta”, otkrila nam je Julijana Pandurević, koja će da nastavi da podržava film “Dara u Jasenovcu” da svetu pokaže lice srpskog naroda.
Marko Lopušina
Izvor
Naši u svetu Original Article
