U protekle tri godine bili smo svedoci postojanja dve paralelne ambasade u Rimu. Jednu je vodila zvanični ambasador, nedavno smenjena Sanda Rašković Ivić, a drugu ministar-savetnik Ana Hrustanović, upravo postavljena za novog ambasadora u Italiji
Hoćete li povodom odlaska iz Rima da saberete svoje dane u ulozi ambasadora Republike Srbije u Italiji? Ostavljam to za neko kasnije vreme, odgovara ambasador Sanda Rašković Ivić koja je dobila telegram da je osam meseci pre isteka mandata razrešena dužnosti na mestu ambasadora u Italiji još februara meseca 2011. godine (posle procedure postavljanja novog ambasadora usledio je novi telegram da se 12. juna vrati u zemlju). Od naše ambasadorke u Rimu oprostila se srpska zajednica u Rimu, italijanski prijatelji i poštovaoci naše zemlje, i to prigodnim koncertom i toplom ljudskom rečju, zahvalivši joj za lepu i dostojanstvenu sliku koju je naslikala o našoj zemlji i ostavila Italiji.
Dostojanstvo diplomatskog predstavnika i hrabrost da se u teškim trenucima istorijskog obrušavanja odbrani jedan narod, stavilo je Sandu Rašković Ivić u red znamenitih ambasadora naše zemlje poput Rakića, Andrića, Dučića ili Crnjanskog.
Kada već Sanda Rašković Ivić to nije želela, onda ću da napišem ponešto od onoga što sam zapisivala tokom njenog diplomatskog rada ili o događajima kojima sam prisustvovala u ulozi novinara.
DIPLOMATSKI SKANDAL
Jedno je sigurno: ime ambasadorke Republike Srbije Sande Rašković Ivić najviše je pominjano u italijanskoj štampi od imena svih drugih njenih kolega na tom položaju (čak i onih iz doba SFRJ). Kod nas je toliko istorije proizvedeno u poslednjem desetleću i posebno u poslednje tri-četiri godine, a sve protiv interesa srpskog naroda, da je Sanda morala često da odgovara na najneprijatnija pitanja. Budući da njeni sagovornici nisu o tim temama mnogo znali, naša ambasadorka je morala da igra i ulogu edukatora. Uglavnom su to bili neprijatni razgovori. Ali ona je psihijatar; njoj su poznati mehanizmi uspostavljanja mentalnih barijera da bi se ostao razuman, razložan i makar naizgled miran. U tome joj ne poznajemo premca u italijanskoj diplomatiji.
Uskoro u Rim stiže novi ambasador, mlada i lepa dama koja je bila savetnik u ambasadi. Zove se Ana Hrustanović (pre udaje Urošević). Pretpostavljamo da će ona imati dosta drugačiju i mnogo lakšu ulogu na svom diplomatskom zadatku. Uhvaćen je general, krvnik Ratko Mladić (italijanski mediji obožavaju ovu reč), sada će Srbija napred ka EU, kako misle neki posmatrači, naivni ili suviše površni u analizama i osluškivanjima poruka iz Brisela.
No, vratimo se ulozi diplomata i našoj skorašnjoj realnosti: izborima u Srbiji. U Italiji smo i uputno je da podsetimo na značaj Fijata u našoj srpskoj priči. Zašto baš na Fijat? Pa on je odigrao ključnu ulogu u prethodnoj predizbornoj kampanji; zahvaljujući njemu proevropska koalicija i predsednik Tadić dobili su izbore. Ako je neko zaboravio: sporazum sa Fijatom je parafiran na samom početku maja (7. maja 2008. godine), a 11. maja u Srbiji održani su izbori. To je čitavu centralnu Srbiju, a ne samo Kragujevac, preokrenulo u toku jednog dana, jer je na velika zvona u medijima dobovala priča o 700 miliona evra investicija iz Italije, o hiljadama radnih mesta, o automotoindustriji koja neće podrazumevati samo automobile. Rečju, podizanje celokupne industrijske mreže Srbije, zato što jedan auto ima mnogo komponenata koje je trebalo proizvesti i ugraditi.
U toj propagandističkoj priči Sanda Rašković Ivić nije mogla da učestvuje jer je bila povučena u zemlju na pola godine zbog italijanskog priznavanja nezavisnosti Kosova, ali je učestvovala Demokratska stranka – kao da toj stranci Italija nije priznala nezavisnost Kosova. Sećam se kada je italijanski ministar Franko Fratini otišao 29. septembra 2008. godine u Srbiju; tamo ga nije pratila ambasadorka već savetnica Ana Urošević (udajom Hrustanović). Posle sam saznala (naprosto sam se informisala) da je iz Beograda stigla depeša da ministra ne prati ambasadorka. Posle toga Ana, kojoj je mesto savetnika prvo radno mesto u MIP-u, za samo devet meseci iskustva (od kojih je provela gotovo dva meseca u predsedničkoj kampanji u Beogradu, a ne u ambasadi u Rimu) je avanzovala promovisanjem u zvanje ministar-savetnik i tako postala drugi čovek u ambasadi u Rimu. I od tada za sve u vezi sa Fijatom ili velikim ekonomskih projektima stizale su depeše iz zemlje; kada bi predsednik Srbije išao u Torino da ide Ana Urošević, a ne ambasadorka.
Buduća ambasadorka Ana Hrustanović je apsolutno uvek bila u pratnji predsednika Tadića. Ambasadorka Rašković Ivić, koliko nam je poznato, nikada. Da li je to u pitanju bila neka lična netrpeljivost predsednika prema pomenutoj ambasadorki?
Diplomatsko pravilo nalaže da ambasador prati predsednika. Ali pamtim više situacija u kojima je delovalo da ministar-savetnik Ana Hrustanović igra ulogu ambasadorke, dok prava ambasadorka Rašković Ivić ponižena stoji, sklonjena u nekom ćošku sa ostalim članovima ambasade. Te slike ostaće mi zauvek u pamćenju, ali one govore više o predsedniku države nego o ambasadoru. Ana Urošević, ministar-savetnik, svuda i uvek stajala je uz predsednika Srbije: u Rimu, Torinu, Milanu ili na privatnom ručku, u poseti bilo koje vrste kod premijera Silvija Berluskonija ili predsednika Republike đorđa Napolitana.
Od bilo koga drugog iz Vlade Sanda Rašković Ivić nije doživljavala tako nešto, koliko nam je poznato. Znači, reč je o klasičnoj zloupotrebi jedne funkcije. Da li je to država Srbija u privatnim rukama jednog čoveka koji ima funkciju predsednika te države?
VEć VIđENO
I da li se to sada pred nove izbore ponavlja scenario Fijata? Da li će Italija opet da odigra ulogu zamajavanja naroda? Hoće li Fijat odigrati neku istinsku rolu ili će se narodu servirati ista predizborna porcija?
Koliko nam je poznato Fijat do sada nije uplatio bilo kakav novac, a Srbija je dala svojih 25 posto.
Janura 2009. godine u ambasadi Republike Srbije u Rimu organizovan je skup Italija-Srbija povodom 130 godina italijansko-srpskih diplomatskih odnosa. Tada smo čuli da će 2010. godine početi proizvodnja automobila u Kragujevcu. Evo dokle smo stigli, čitamo i gledamo ovde u Italiji da Fijat investira, proizvodi u svetu, dok se Srbija pominje samo u situacijama kada štrajkuju u Italiji Fijatovi radnici koji ni sami ne znaju istinu, ali se onako štrajkački ostrve na srpske radnike za koje veruju da uživaju blagodeti Fijatovog novca. Bila je to dakle jedna prevara. Ili se to zove upotreba države radi ostvarivanja partijskih ili privatnih interesa.
Povlačenje Sande Rašković Ivić usledilo je sedam meseci ranije, a moglo je da usledi i pre toga: telegram od 10. februara 2011. godine glasi: Ana Hrustanović promovisana je u ambasadora i time se Sanda Rašković Ivić razrešava dužnosti i daje se nalog ambasadi da zatraži agreman za Anu Hrustanović. Bili smo na pomenu Dana državnosti, mi građani Srbije u Rimu, kada nam je osoblje iz ambasade (ne ambasadorka!) reklo da se ona vraća u zemlju.
Tako smo u protekle tri godine bili svedoci postojanja dve paralelne ambasade u Rimu. Jednu je vodila zvanični ambasador Sanda Rašković Ivić, a drugu ministar-savetnik Ana Hrustanović. Ambasadorka je svojim primerom pokazivala kako treba raditi i poštovati radna pravila. I u tome su zaposleni, sa pomenutim izuzetkom, bili dosledni, jer bi im valjda i bilo neprijatno pred takvim uzorom. Ali Ana je imala podršku u MIP-u, u predsedniku Srbije, i znala je očigledno da niko ništa ne sme da joj prigovori ili da je na nešto upozori.
Dakle, Sanda Rašković Ivić koja je imenovana za ambasadora u Rimu, sa mandatom od četiri godine, uračunavajući i onih šest meseci kada je morala da napusti Italiju zbog priznavanja nezavisnosti Kosova, vraćena je u zemlju posle manje od tri i po godine. Sada stiže nova ambasadorka, nekadašnji ministar-savetnik. To je valjda jedinstven slučaj da se posle samo tri godine službovanja u MIP-u postavlja za ambasadora u Italiji neko ko nema niti političkog, niti bilo kakvog drugog dela iza sebe koje bi ga kvalifikovalo za tako značajno mesto – da predstavlja našu zemlju posle pobrojanih velikana s početka teksta.
Ostaje samo nada da će promeniti radne navike i da će raditi nešto korisno za svoju zemlju, a ne samo za lične interese njenog predsednika. Italija je inače zemlja veoma značajna za lobiranje u predizbornoj kampanji. Ako to bude ambasadorka zdušno radila, Italija će, možda opet zamajavajući srpski narod, odigrati još jednu od svojih uloga (možda i ne znajući da je u predstavi) za račun jednog čoveka ili jedne partije. Da se razumemo, nije ništa čudno ako jedna zemlja podržava jednu stranku u drugoj zemlji, ali na način da to donosi dobro čitavoj zemlji, a ne samo vladajućoj oligarhiji.
Da li ćemo, dakle, gledati isti film iz predizborne kampanje 2008. godine ili reprizu nekog drugog Fijata? Mi smo narod sa kratkim pamćenjem, možda se i ne setimo da smo taj film već gledali…
