Војници су се враћали. Долазили су раскаљаним друмовима, који су их некада одвели у туђину. Промицала је група за гупом. Људи су се здравили, распитивали једне за друге, радовали се. И стара Сока Лолић изишла је да сачека ратнике. Са њима ће доћи и њен првенац, њен Живадин и братић Јанко.
Мајка Сока; фото: Ј. Губелић
— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.
Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.
— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.
Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајући неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.
— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?
И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало. Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:
— Помаже Бог, најо.
— Добро нам дошао, сине…
И настао је мучан тајац.
— А мој Живадин?
— Остао је тамо, на Кајмакчалану…
Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.
— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.
Дани су пролазили, људи престали да помињу рат. Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али је она свакога јутра провиривала кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин…
— Нема га, ни данас га нема…
А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:
„Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године“. Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.
Милан Шантић, „Витези слободе“, Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије | Београд 1938.
Извор: Дан ветерана
