ZAŠTITA REGRUTA U CIVILNOJ SLUŽBI
Prigovarači savesti
Roditelji se žale da njihova deca skupljaju prljav bolesnički veš, rade u vešeraju i kotlarnici bez obuke i zaštitne odeće
Majka vojnika koji je na 13-mesečnoj civilnoj službi u pančevačkoj bolnici Ljubica Vinkić tražila je da inspekcija rada ispita slučaj navodne zloupotrebe vojnika na civilnom služenju vojnog roka u medicinskom centru „Južni Banat”. Ona je navela da ih je direktorka ove ustanove rasporedila na radna mesta po odeljenjima bolnice i to na prijemno, hirurško, interno, ortopedsko, gerijatriju, ušno, zarazno i odeljenje TBC.
četrdeset momaka na tim odeljenjima obavlja fizičke poslove oko bolesnika, a niko nema stručnu spremu zdravstvenih radnika. Rade u civilnoj odeći i obući, bez bilo kakvog oblika higijenske zaštite. I poslove čišćenja bolničkog kruga i iznošenja otpada rade bez bilo kakve zaštite. Nose i skupljaju prljav bolesnički veš po celoj bolnici i rade u vešeraju i kotlarnici, takođe bez obuke i zaštitne odeće.
Postoji velika verovatnoća, uveren je ovaj roditelj, da ovim mladim ljudima bude ugroženo zdravlje, što fizičkim povredama, što biološkim agensima. Zabrinuta majka se pismom obratila predsedniku Srbije, ministru odbrane i na još nekoliko adresa.
U pančevačkoj bolnici demantuju njene navode, tvrdeći da mladići nisu izloženi opasnosti. Kažu da nose bele mantile i rukavice i da je ceo slučaj preuveličan, pošto regruti samo pomažu medicinskim sestrama i rade pod njihovim nadzorom. Ako bi oni bili ugroženi, onda bi bilo ugroženo i medicinsko osoblje, čistačice i svi zaposleni u medicinskom centru.
Prebukirane ustanove
Ipak, neke majke se ne bi složile s tim, a i u nevladinom organizacijama napominju da se po zakonu vojniku na služenju vojnog roka u civilnoj službi u organizaciji ili ustanovi mora obezbediti zaštita zdravlja na radu, zaštita ličnog integriteta, bezbednost i drugi oblici zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktima organizacije ili ustanove kojima se uređene mere zaštite zaposlenih.
Inače, i u Kliničko-bolničkom centru u Beogradu civili rade iste poslove i tu takođe tvrde da su mladići bezbedni, jer ne obavljaju poslove medicinskih radnika već samo ispomažu.
Od naših institucija u kojima se služi civilni vojni rok su i psihijatrijske ustanove, bolnice za plućne bolesti i zaštitu od tuberkuloze, onkologiju i radiologiju, za kožne i venerične bolesti instituti za serume, virusologiju i vakcine.
U medicinskom centru „Južni Banat” kažu da zbog velikog interesovanja za civilnu službu nije bilo moguće sve vojnike rasporediti na poslove za koje su kvalifikovani, jer takvih radnih mesta nema dovoljno, posebno za one s fakultetskom diplomom, kao ni za one koji su pred završetkom studija. Sada se dešava da, recimo, neko ko je završio astronomiju bude raspoređen na Interno odeljenje gde pomaže pri transportu težih bolesnika, nosi istorije bolesti ili nekog od bolesnika prevozi na snimanje. Informatičari takođe imaju manje posla, kao i pravnici i ekonomisti – neki od njih sada čiste krug što se u zdravstvenim centrima ubraja u humanitarni rad.
I sami šefovi odeljenja odbrane i zaštite u ovim ustanovama priznaju da brojnim radnicima nisu produženi ugovori, jer su na njihova mesta postavljeni civilni vojnici. Neki regruti smatraju da je nelogično da ako su završili srednju ekonomsku školu ne rade u svojoj struci u ustanovi gde služe civilni vojni rok. Oni, na primer, rade sa zidarima, stolarima kao pomoćni radnici. Vojnici nose svoju odeću, nemaju besplatnu hranu, mada je prema uredbi vojnik u civilnoj službi po pravima i obavezama izjednačen sa vojnim obveznicima koji vojni rok služe u vojsci.
„Nisi hteo u vojsku”
Takođe, prema uredbi regrut koji želi da vojnu obavezu vrši u civilnoj službi vojni rok služi u organizaciji ili ustanovi koja se bavi delatnošću od opšteg interesa, a koju je odredio ministar odbrane, i to na poslovima koji odgovaraju njegovom obrazovanju, sklonosti i opredeljenju. Međutim, za Ministarstvo odbrane ta odredba je sporna, jer prigovor savesti podrazumeva humanitarni rad što znači da bi težište trebalo da bude na dobrovoljnom pomaganju bolesnima, hendikepiranima, invalidima, a ne da regruti u civilnoj službi rade u struci i tako „uzimaju hleb” zaposlenima ili pripravnicima ugrožavajući tržište rada. To onda omogućava tim ustanovama da zapošljavaju prigovarače savesti koji rade besplatno i da pri tome još ne plaćaju poreze i doprinose.
Petar Milićević iz nevladine organizacije Evropski biro za prigovor savesti za Balkan ističe da porast zainteresovanih za civilnu službu od 30 odsto za samo godinu dana govori da smo mi antimilitaristički narod, uprkos predstavama drugih, a posebno su to pripadnici mlade generacije koji se u velikom broju odlučuju za nenošenje vojne uniforme i obuku sa oružjem. Taj korpus od 12-13 hiljada ljudi može mnogo da pomogne u humanitarnim aktivnostima, ali dobrovoljni humanitarni rad treba bolje osmisliti u ustanovama koje primaju civile, uz obaveznu prethodnu obuku.
U nekim zemljama u okruženju, recimo, mladi stručnjaci su radili na kompjuterskim programima za slepe koji su bili od velike pomoći hendikepiranim licima. Kod nas s obzirom na to da je prošlo malo vremena od uvođenja civilne službe edukacija nije na potrebnom nivou, kako kad je reč o regrutima koji nisu dobro upoznati sa suštinom civilne službe, tako i organizacijama i ustanovama koje nemaju razvojne programe za humanitarni rad i u kojima se ponekad prigovarači savesti dočekuju rečima: „Nisi hteo u vojsku, `ajde sad da rintaš”.
U nevladinim organizacijama imaju dosta primedbi na Ministarstvo odbrane, i obrnuto, ali se ipak i jedni i drugi slažu u jednom – civilnu službu treba prepustiti civilnom ministarstvu, recimo, za rad ili socijalnu politiku koje bi bolje znalo šta su najurgentnije humanitarne potrebe u društvu i kako iskoristiti armiju prigovarača savesti koja je već narasla na trinćst hiljada.
