Matica i iseljeništvo pred sobom imaju težak zadatak da okončaju Građanski rat, tako što će srušiti Revoluciju dok ih ona nije dotukla
Posledice simbioze Revolucije i Geopolitike po odnose između Srbije i iseljeništva nisu u prvom planu domaćih političkih analiza, mada se srpska dijaspora meri milionima. (Revolucija je politički i ideološki diskurs lokalnih aktera modernizacije, dok je Geopolitika diskurs imperijalnih i globalističkih elita. Detaljnije: Lekić, S. 2011. Revolucija kao pokoravanje Srba.
No, značaj i uloga našeg iseljeništva u periodu pre i posle Drugog svetskog rata, te nakon 2000. godine zavređuje pažnju antropologa, etnopsihologa, istoričara, ali i geopolitičara, budući da je brojno iseljeništvo, kad manje kad više, uticalo na ekonomske, političke i kulturne prilike u matici.
Ako se međutim sameri broj iseljenika, njihovo obrazovanje i ekonomska te politička moć u rasejanju, čini se da je njihov upliv na život i put Srpstva sasvim skroman.
EMIGRACIJA ILI DIJASPORA Ljudi koji napuste zemlju u kojoj su ponikli različito se nazivaju: emigranti, iseljenici, rasejanje, dijaspora. Emigrant je onaj koji je napustio otadžbinu, iseljenik, izbeglica koji je otišao u stranu zemlju dok dijaspora (grčki diaspora) označava rasejanje, raseljenje, raseljavanje naroda, rasap, deo nekog naroda koji živi u drugim zemljama, ekonomsku i političku emigraciju. (Videti odrednice: emigrant, emigracija, dijaspora u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika, Matica srpska i Matica hrvatska, Novi Sad, Zagreb, 1967, i u Velikom rečniku stranih reči i izraza, Klajn, I, Šipka, M, Prometej, četvrto izdanje, Novi Sad 2008.)
Posle Drugog svetskog rata Revolucija je u politički diskurs uvela negativne odrednice – neprijateljska emigracija i ekstremna emigracija. Njima su obuhvaćeni četnici, ljotićevci, nedićevci i drugi protivnici komunističke vlasti u Jugoslaviji, zajedno sa ustašama. Potonje su srpski emigranti pre smatrali zlikovcima nego političkim protivnicima. Sintagma „neprijateljska emigracija“ lebdela je takođe iznad glave svakog drugog iseljenika, pa i njihovih rođaka.
Ako je Revolucija jasno odredila neprijateljsku emigraciju nameće se pitanje: koga je svrstavala u prijateljsku emigraciju? Da li je među srpskim seobarima bilo prijatelja Revolucije? Strogo uzev, prijateljska emigracija nije postojala jer nije imenovana, budući da je Revolucija bila sumnjičava prema svim iseljenicima. Naime, taktičkim izdvajanjem manjine iz skupine proteranih, prikrivane su prave namere Revolucije, da bi „neprijateljska emigracija“ bila lakše podeljena a potom savladana.
Zato je Revolucija naš svet koji je privremeno otišao iz zemlje sa „cenjenim“ crvenim pasošem u ruci, koji je radio i zarađivao, slao viškove i podmazivao sistem, smatrala prijateljskom emigracijom. Ovaj status ljudi na privremenom radu uvek je bio izražen u kondicionalu i podložan reviziji, u slučaju da se uključe u politički život na štetu komunističke vlasti. Dakle, privremeno odsutni građani nisu bili emigracija, a svi koji su napustili zavičaj pre Revolucije smatrani su iseljenicima.
REVOLUCIJA PROTIV NEPRIJATELJSKE EMIGRACIJE Za vreme Drugog svetskog rata naša emigracija privlačila je pažnju odgovornih ljudi vlade SAD zaduženih da prate njen rad. Mnogi iseljenici časno su digle glas protiv zločina nad Srbima u NDH. SNO je izdala proglas i osudila strahovite pokolje stotina hiljada Srba „u zemlji naših otaca“. (Kalabić, R, Srpska emigracija. Prilozi za istoriju srpskog iseljeništva (1830-1992). četvrto, dopunjeno izdanje, 2004, str. 81-82)
Jovan Dučić, naš pesnik i diplomata, koji se obreo u SAD, zajedno sa SNO i Srpskim narodnim savezom, suprotstavljao se radu Ujedinjenog odbora južnoslovenskih Amerikanaca, osnovanom sredinom 1943, u kome su bili Hrvati, Slovenci, Srbi, Makedonci i Bugari, sa središtem u Njujorku a u čijem su upravnom odboru sedeli Luj Adamič, Zlatko Baloković, Strahinja Miletić, Frane Petrinović, Sava Kosanović.
Ured za ratne informacije u Vašingtonu, povodom pisanja Amerikanskog Srbobrana uperenog protiv Srba koji se izjašnjavaju za Jugoslaviju, ali i američkih državljana koji su bili pobornici sveslovenskog jedinstva, 10. 6. 1943. poslao je pismo Simi Vrliniću, predsedniku Srpskog narodnog saveza u Pitsburgu. U njemu se apostrofira pisanje i nepodobnost Amerikanskog Srbobrana: „Njegovi žestoki napadi na sav narod hrvatskog porekla, kao i njegovi uvijeni pokušaji da brani kvislinga Nedića, koji podupire nacistički režim u Srbiji često imaju posledicu koja se može opisati kao pomaganje nacističke kampanje nesnošljivosti, rasne mržnje, pa zato deluje štetno na ratne napore Amerike… Sve što vi, kao predsednik Srpskog narodnog saveza, možete učiniti, kako bi došao kraj dosadašnjem razdoru između Amerikanaca srpskog i hvatskog porekla – razdoru koji sada dobrim delom raspiruje Amerikanski Srbobran – biće stvaran doprinos ratnim naporima.“ (Lopušina, M., Lopušina, D, Srbi u Americi 1815-2010, Prometej, Novi Sad 2010, str. 145/6)
Dve grupe iseljenika koji su se odselili iz naših krajeva u vreme Brozovog režima – politička emigracija i radnici na privremenom radu u inostranstvu – nisu smele ostati izvan političke kontrole Revolucije. (O aktivnosti diplomatije komunističke Jugoslavije u vezi emigracije videti: Subotić, D, Srpska politička emigracija u analimajugoslovenske diplomatije (1945-1971): prilozi za diplomatiju i diplomatsku istoriju, Knj. 1 i 2, Institut za političke studije, Beograd 2004.)
Nadzirala ih je Imperija u saradnji sa Revolucijom koja nije imala nedoumicu: politička emigracija neprijateljski je element. Stoga je prema srpskom iseljeništvu ustalila dželatski odnos. O tome svedoče ubistva istaknutih emigranata Andre Lončarića, Dragiše Kašikovića, Borisava Vasiljevića, Borivoja Manića i drugih. (Devetogodišnja Ivanka Milošević, poćerka Dragiše Kašikovića, iskasapljena je jer se slučajno našla u istoj kući sa Kašikovićem kada je ubijen. Prim. Uredništva Srpskog lista.) Izvedena na zverski način od tajne službe komunističke Jugoslavije imala su cilj da zastraše i odvrate naše iseljenike od otpora komunizmu. U stvari, likvidacije uglednih emigranata bile su nastavak Građanskog rata 1941-1945 – bez kojeg bi Revolucija izgubila bitku s vremenom ali i Smisao – no, izvan Jugoslavije.
Od 1945. do 2000. Revolucija je svoju aktivnost vodila na više frontova. Pre svega, među iseljenike je infiltrirala svoje poverenike da bi stekla uvid u njihov verski i politički život. Potom je, korak po korak, razdvajala iseljenike na više grupa (često suprotstavljenih) kako po političkoj tako i po verskoj osnovi. Time je olakšana pacifikacija slabijih delova emigracije i likvidacija najistaknutijih „ekstremnih“ emigranata. Josip Broz je u razgovoru sa Karterom 1977, zatražio likvidaciju političke emigracije što je ovaj primio k znanju. (Kalabić, R. 2004. Isto, str. 348)
četiri meseca nakon ovog razgovora ubijen je Dragiša Kašiković. Ričard Felman, predsednik Udruženja američkih ratnih pilota, spasenih u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, tvrdio je da su američke tajne službe, pa i FBI, antisrpski raspoložene i danas. (Lopušina, M., Lopušina, D. 2010. Isto, str. 184)
Zato ne treba da čudi što je orden kojim je američki predsednik Truman 1948. odlikovao generala Dražu Mihailovića tek u maju 2005. uručen njegovoj ćerki Gordani, kao vruć krompir koga se nekako valja otarasiti. Predaja odlikovanja obavljena je u diskreciji, u rezidenciji američkog vojnog atašea u Beogradu, dok su Hrvatska i BiH protestovale. (Isto, str. 193) Da je o tome odlučivala postbipolarna nomenklatura Imperije malo je verovatno da bi orden i bio dodeljen. Otuda je razumljivo što je vlada u Beogradu učinila sve da svečanost ostane u drugom planu i izvan pažnje javnih glasila.
Osim „pripitomljavanja“ političke emigracije matica je, korak po korak, propagandom odvajana od rasejanja i konačno, između njih podignut je zid koji ni do danas nije srušen. Ali u času klonuća Revolucije, u vreme dolaska Slobodana Miloševića na vlast, sintagme „ekstremna“ i „neprijateljska“ emigracija bezmalo nestaju iz javnog diskursa, a naš svet koji se u različitim seobama premeštao kojekude postaje „dijaspora“ (srpska reč je rasejanje, a dijaspora, mimo svog grčkog porekla, opštesvetski termin za jevrejsko rasejanje. Prim. SL).
Ova promena, gotovo neprimetna, nije međutim posledica samo ideološkog zaokreta u Srbiji, već i činjenice da su „najekstremniji emigranti“ pobijeni ili umrli prirodnom smrću. Uprkos početnim uspesima, nehatni i benevolentni rušitelj Revolucije* Milošević nije uspeo da uspostavi dublje odnose sa dijasporom, možda zato što se našao u vrtlogu događaja, što je više hteo za sebe nego za Srpstvo ili pak što je shvatio da je najuticajniji deo dijaspore podjednako daleko od matice i od njega. Ipak, u vreme njegove vladavine odnosi matice i dijaspore bili su sadržajniji nego od 1945. do 1985. i, što je još važnije, nego u prvoj deceniji 21. veka.
No, „pročišćena“ i podmlađena srpska emigracija bila je, krajem dvadesetog veka, spremna da uđe u novu igru u kojoj će Revolucija povratiti snagu a Imperija steći željene pozicije na Balkanu. Simbioza Revolucije i Geopolitike bila je delotvorna i smislena, što je pokazala restauracija izvršena 2000. Igra se završila tako što se dijaspora pretvorila u mrežu uticaja SAD na Srbe a ne Srba na američke vlasti, uprkos časnih namera naših ljudi iz rasejanja. Milionsko srpsko iseljeništvo, osim retkih izuzetaka koji su bili bliski vrhovništvu Imperije, nije učestvovalo u restauraciji Revolucije 2000. Ostalo je nemoćni posmatrač propasti Srbije i pošiljalac novčanih obroka vremešnim roditeljima i rođacima, kojima su se obnovitelji Revolucije i Građanskog rata poslužili da podupru svoj tranzicioni finansijski sistem.
Da li je obnova Revolucije posledica udaljavanja matice od dijaspore može se raspravljati. Ali nije teško dokučiti dalekosežnost operacija jugoslovenske tajne službe u zapadnoevropskoj i severnoameričkoj emigraciji, prećutno ili tajno odobrenih od zemalja domaćina u doba vladavine Broza. Valja se samo zapitati da li bi ljudi koji upravljaju Srbijom poslednjih tridesetak godina, čas sa vlasti čas iz opozicije, pred licem Srpstva bili uverljivi da su se u maticu vratili poštovaoci Jovana Dučića, Laze M. Kostića, Slobodana Draškovića, Dragiše Kašikovića ili Andre Lončarića? (Neke od ideja naše političke emigracije dočarane su u knjizi: Stefanovski, M, Srpska politička emigracija o preuređenju Jugoslavije 1941-1943, Narodna knjiga, Beograd 1988.)
Naime, upravo da bi se predupredila nelagodna poređenja bilo je nužno da se na istaknute političke emigrante baci ljaga za izdaju, uprkos njihovog iskrenog rodoljublja i slobodarstva! Odsecanjem jednog dela Srpstva od matice olakšan je slom Srbije, ostavljene na milost stranaka organizovanih i nadziranih od strane obaveštajnog aparata Revolucije, koji su posle 2000. razbili* i izvrgli ruglu upravo izvršioci restauracije.
Krug je, tako, zatvoren.
POMIRENJE REVOLUCIJE SA DIJASPOROM I POLITIčKI ŽIVOT U SRBIJI Da bi se izmirila sa iseljenicima Revolucija je morala uništiti „ekstremnu emigraciju“, tvrdoglave i zadrte srpske rodoljube lišene „osećaja za realnost“, sačekati smrt većine političkih emigranata da bi dijasporu, nakon pacifikacije i ideološkog „razblaživanja“, vratila u javni život kao potporu „demokratizaciji“. (Upravo je ciničan predlog da po imenu oficira tajne službe, „novinara“ Slavka ćuruvije, jedna ulica u Beogradu dobije ime jedan od trijumfa Revolucije nad Srpstvom.)
Nakon restauracije 2000. godine matica nije ni pokušala da ispravi grešku prema „neprijateljskoj emigraciji“, to jest prema političkim prognanicima koji su zajedno sa ranijim iseljenicima podizali Novu Srbiju u novom svetu i obeležavali je manastirima. Ali kako rehabilitovati političku emigraciju ako još uvek nisu poznati grobovi ikona srpskih emigranata i domaćih „kolaboranata“, poput Draže Mihailovića, pogubljenog u Beogradu?
Uprkos bezazlenom pripovedanju o povratku dijaspore poslednjih godina, ostaju nedoumice oko motiva i ciljeva njenog uključivanja u politički i javni život Srbije. Posebno što je sasvim jasno da su prilike u Srbiji danas teže nego pre 20-30 godina kada su odlazili oni koji se spremaju na povratak. Ovde valja napomenuti da se misli na desetak hiljada ljudi koji su nepoznatim mehnizmima probrani i određeni kao ispomoć matici, a ne na milionsko iseljeničko telo udaljeno od elitnih političkih krugova. Pre svega, uočljivo je da je odabir ljudi iz dijaspore nedemokratski (bez slobodnih izbora), što podupire sumnju da je ova uska grupa srpskih iseljenika i njihovih potomaka pretpostavljena Srpstvu. To bi se možda moglo razumeti da je reč o humanitarnim radnicima ili pak dobrovoljnim davaocima krvi, pošto takvi prolaze izvesnu proveru, ali ne može se prihvatiti da je pripadnost našoj dijaspori, sama po sebi, dovoljna preporuka za obavljanje najodgovornih poslova u vrhu državnog aparata i upliv na najdelikatnije političke odluke.
Isto tako, valja napomenuti da do danas nije raspravljano pitanje: da li je deo Srpstva koji je utekao pred nedaćama 1980-1999. istinski spreman da preuzme na sebe obaveze i pomogne narodu koji danas živi na zgarištu jedne propale države? Da li će nesporna stručnost pojedinaca iz dijaspore, koji žele da uđu u javni život matice, biti ključna prednost nad svakim od onih koji su pritisnuti bedom ubrzano starili u SFRJ i Srbiji i uporno odbijali ultimatume Revolucije (naročito neostaljinističkih i neotrockističkih stranaka i organizacija u poslednjoj deceniji 20. veka), i preteće teritorijalne zahteve Geopolitike?
Nastojanje obnovitelja Revolucije da dijaspora ponovo zauzme važno mesto u političkom životu matice oživljava sećanje na istaknute iseljenike koji su igrali zapaženu ulogu u prvoj fazi preuređenja jugoistoka Evrope (1980-1992). Bili su to ugledni i uspešni ljudi iz oblasti nauke i biznisa nastanjeni u SAD, svaki na svoj način povezan sa američkom vladajućom elitom. Najistaknutiji među njima su Bogdan Maglić, Milan Panić, Radmila Milentijević i Majkl đorđević. Gde su oni sada? Da li ih je zaboravila matica ili su oni zaboravili nju? Danas izgleda da je jedan deo rasejanja ustvari ispomoć utemeljivačima Jugosfere, budući da je probrana srpska dijaspora preuzela ulogu Siton Votsona. Dok je dijaspora pre 100 godina slala dobrovoljce u maticu da ratuju na strani Srbije i Srba, danas, u epohi restauracije, iz inostranstva, uglavnom, dolazi druga vrsta dobrovoljaca – mladi savetnici, konsultanti, poznavaoci EU i NATO pakta, te stručnjaci za srpsko-američke odnose, još nepotvrđeni i u matici i u iseljeništvu.
BANKETSKI PATRIOTIZAM Ljudi iz našeg rasejanja suprotstavljali su se Revoluciji na različite načine. Najdalekovidiji među njima bili su srpske orijentacije, drugi jugoslovenske. Posle duge borbe ipak je pobedila jugoslovenska struja i olakšala restauraciju Revolucije 2000. Jedan od predstavnika srpske struje Slobodan Drašković (sin ministra Milorada Draškovića, koga je 1921. u Delnicama ubio komunistički aktivista Alija Alijagić), svoju političku ideologiju zasnivao je na ubeđenju da je najveći neprijatelj Srpskog naroda komunizam na spoljašnjem planu, a na unutrašnjem jugoslovenstvo. (Kalabić, R. 2004. Isto, str. 204)
Drašković je smatrao da je lako tražiti i dobiti Jugoslaviju, bilo prvu, bilo drugu, koja uništava Srpski narod i da je „lako tražiti i dobiti krnje Srbijice, kakve su nam davali Hitler, Staljin i Broz jer za to rešenje ne treba ni borbe ni napora ni žrtve. Dovoljna je kapitulacija i dovoljne su parade, banketski patriotizam i dirljive recitacije. Naša je misija da obezbedimo srpsku slobodu i srpsku celinu, celu Srbiju, jer je to jedina prava Srbija“ tvrdio je Drašković. (Lopušina, M., Lopušina, D. 2010. Isto, str. 178)
Banketski patriotizam i dirljive recitacije o kojim govori Drašković ukazuje na političku i ideološku evoluciju dela našeg iseljeništva. čuveni srpski vojvoda iz Drugog svetskog rata, poznat po borbi protiv ustaških koljača, Momčilo đujić, poslao je iz SAD, krajem dvadesetog veka, poruku i obećanje zabrinutim Srbima u RSK da će ponovo doći na Dinaru, ali obećanje nije ispunio*. (Isto, str. 172/3)
Stoga ima nečeg oporog i neprijatnog u Draškovićevom opisu naših političkih iseljenika: „Nesreća je srpske emigracije u tome što suviše mnogo pojedinaca želi da se zove i smatra borcem protiv komunizma. A da se nipošto ne izloži opasnosti, da što rade bude bezbedno, da ne ugrozi ni dolar u banci, ni ‘džob’, ni kuću, ni penziju, ni ‘sošal sekjuriti’, ništa. Zamislite da su naši očevi i dedovi išli u oslobodilačke ratove 1912, 1913, 1914, s tim da niko ne pogine, da svi sačuvaju sve što imaju i da se zdravi vrate kućama! To je tačno ono što hoće velika većina naših emigranata. A to ne biva. Tako se velike i sudbonosne borbe i ratovi ne vode!“ (Isto, str. 177)
Savez Revolucije i Geopolitike ostavio je bezmalo iste posledice po naše iseljeništvo i po maticu. Najuticajniji i najbogatiji Srbi iz dijaspore nisu smeli da ospore ovaj savez, jer su svoj uspeh uglavnom zasnivali na gostoprimstvu SAD. Zato uticajni predstavnici srpske dijaspore nikada nisu podržavali nacionalne snage koje se zalažu za stvaranje čvrste i slobodne Srbije već zagovornike uspostavljanja demokratske i moderne Srbije, uvereni da je američki model demokratije jednako dobar za Imperiju i za malu provinciju – za društvo koje osvaja, i za ono koje se brani. Ali rasejanje u Evropi bilo je bliže (i sada jeste) snažnoj Srbiji, nego uticajni predstavnici srpske dijaspore iz Amerike.
Danas, pošto je cilj ostvaren i stvorena demokratska Srbija, srpska dijaspora više nema zašta da se zalaže, osim da podržava „demokratizaciju“ iako matica propada. I dijaspora i matica nadigrane su od Revolucije i Geopolitike, od svake na poseban način. Uprkos svemu, ovo ortačko društvo nije bilo ni složno ni postojano kako na prvi pogled izgleda ali je opstalo, i danas pretrajava, zahvaljajući slabosti i neslozi i matice i dijaspore. Revolucija i dalje manipuliše maticom i dijasporom, ali i Geopolitikom, i tera je da sa njom ostane u ortakluku. Nekada je to činila grubo i brutalno a danas zakulisno i lukavo. Geopolitika joj se pridružuje jer nema izbora, a ni ciljevi im se ne isključuju.
Ipak, utisak je da je čak i slabije iseljeništvo moglo više učiniti za maticu, pre svega pri rušenju Revolucije i jačanju rodoljubivih snaga, a da pri tom ne ugrozi svoj biznis ili „soušal netvrk“. Zapanjuje što je kapitulacija iseljeništva i matice pred Revolucijom prikazana kao borba za demokratizaciju. Ružan oblik ovog kapitulantstva, dijaspore i matice, jeste i učešće bogatih Srba iz rasejanja, u poslednjih 20 godina, u sumnjivim privatizacijama u Srbiji (ICN Galenika, Putnik i slične). Neki od njih godinama su se sudili sa državom Srbijom, čak vodili sporove pred međunarodnim arbitražnim sudovima ne bi li zaradili na srpskoj privatizaciji.
Zbog nesporazuma i nerazumevanja, često zabašurivanih, i matica i srpsko iseljeništvo pred sobom imaju težak zadatak da okončaju Građanski rat, tako što će srušiti Revoluciju dok ih ona nije dotukla. Tek će potom moći da se predano pozabave Geopolitikom i njenim glavnim izvršiocima – diplomatskim u Londonu i vojnim u Vašingtonu. Ovo posebno važi za maticu koja nema izbora niti drugu otadžbinu, a ni korist od samozavaravanja.
Pre svega, međutim, valjalo bi započeti otvoren razgovor između uglednih predstavnika rasejanja i matice o važnim političkim, ekonomskim i kulturnim pitanjima. Ako se nastavi sa dosadašnjom praksom biće sve više nesuglasica i štete kako po slabašne odnose između Srba u Srbiji i izvan nje, tako i po celokupnu nacionalnu politiku i Srpstvo.
Među braćom ne može biti tajni niti „osetljivih“ tema ako su namere iskrene.
Napomena: Objavljeno u Književnim novinama, br. 1191-1192, jul-avgust 2011. str. 7-8. Novi Standard je preuzeo tekst sa sajta Srpskog lista
