Kada je, u vreme bombardovanja Srbije, Marica Dubajić odlučila da se vrati u svoje Zalužje zajedno sa sinom od šest godina, zatekla je, kaže, samo ruševine i pustoš. Znala je da novi početak neće biti lak, ali upornost i želja da sve ponovo krene graditi na temelju nekadašnjeg doma nisu ostavljali prostora za dileme i neodlučnost. Svaki put počinje onim najtežim, prvim korakom, tako je bilo i u njenom slučaju.
– Sin i ja smo se prvi vratili, posle toga suprug. Odmah smo se prijavili kao povratnici i od jedne organizacije, koja je tada bila aktivna u ovim krajevima, za novi početak dobili kravu. Uz kravu je kasnije stiglo i tele i nama je to bilo sasvim dovoljno da imamo ono najosnovnije. Ovaj kraj je specifičan, pogodan isključivo za bavljenje stočarstvom i bilo je sasvim logično da se time nastavimo baviti. U situaciji kada posla nema čovek nema ni dilema, pa se odlučuje za ono što je najizvesnije. Mi smo tako počeli i evo, danas sin i suprug imaju registrovana porodična poljoprivredna gazdinstva na svoje ime, bavimo se uzgojem stoke i proizvodnjom kravljeg sira – ukratko objašnjava Marica.
Počeli sa jednom kravom, a sada imaju 26
Od jedne krave Dubajići su, uz puno uloženog rada i truda, oformili sadašnje krdo od dvadeset i šest krava, desetak teladi i stado od oko stotinu i četrdeset ovaca. Sve to je, uz ostale obaveze u domaćinstvu, posao kojim se bave Marica i Jovo, te njihov sin koji se, nakon završenog fakulteta u Rijeci, ponovo vratio u Zalužje.
– Kada smo se vratili sin je imao šest godina. Osnovnu školu završio je u Donjem Lapcu, srednju u Korenici, a potom i fakultet u Rijeci. Teško je do posla i sa fakultetom, a mi smo ovde počeli da se bavimo stočarstvom, pa je i on odlučio da se vrati i zajedno sa nama nastavi porodični posao. Proširili smo koliko smo bili u mogućnosti i sada imamo krave, telad, ovce. Puno je posla ali se ne žalimo jer od svog posla možemo pristojno živeti – iskreno će Marica.
Ni jednog trenutka ne žaleći se na obaveze u domaćinstvu iako smo je, toga dana, zatekli kako se nakon krečenja kuće posvetila poslu oko pravljenja sira, sa osmehom nam je objasnila čitav proces proizvodnje sira, ali i same početke koji su, u odnosu na danas, bili neuporedivo teži.
– U početku je bilo dosta primitivnije i teže. Prvo smo davali mleko na otkup, dolazili su ljudi ovde i isporuka mleka je bila gotovo na vratima. Nakon toga, zbog cena otkupa mleka, okrenula sam se ka pravljenju sira. Svakodnevno sam morala siriti jer se krave muzu dva puta dnevno i mleko ne može dugo da stoji. To je bilo naporno i zahtevalo je mnogo vremena. Na nagovor jednog čoveka, koji nam je redovni kupac za sir, odlučila sam da promenim način pravljenja sira i kupim laktofriz za mleko, i tako sam sebi znatno olakšala posao – priča Marica.
A to što je za nju, kako kaže, znatno olakšan posao, svaki drugi dan izgleda ovako:
– Krave muzemo svako jutro i veče, ali sirim svaki drugi dan. Od dve stotine litara mleka dobije se oko dvadeset kilograma sira. Mleko se ne kuva ali je pasterizovano u pasterizatoru. Stavlja se u plastične kalupe i povremeno okreće, zatim osoli, ostavlja da odstoji i primi sol, a potom vadi iz kalupa na sušenje. Posla oko sira imam četiri sata, ali se na gotov proizvod i proces zrenja čeka oko mesec dana – ukratko objašnjava Marica.
Za plasman sira se, kaže, ne brine, jedino što bi im dodatno olakšalo i život i posao je rekonstrukcija lošeg puta do kuće.
– Svakih mesec dana dolazi čovek iz Splita koji otkupljuje sir. Dolaze nam i ljudi kući, pa se sve može prodati. Još kada bi nam popravili ovaj loš put na koji se godinama žalimo, sve bi nam bilo lakše. Čovek u selu može pristojno živeti i biti svoj gazda, sigurno lepše nego u tuđini, ali treba nešto uraditi i da bi se ljudima olakšao povratak u selo – zaključuje Marica.
Ona se, kao ni njena porodica, zbog svoje odluke o povratku nikada nije pokajala. Žive tamo gde vole, rade ono što najbolje znaju i ne traže mnogo, samo komadić asfalta kojim bi im se lakše dolazilo, kojim bi nesmetano dovozili hranu za stoku. A ako je bilo kome u interesu da sela ožive, onda je jedini način taj da čuju glas ljudi koji su na selu voljni da žive.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
The post Pristojan život od ličkog sira appeared first on srbi hr.
