Приступна беседа Епископа мохачког Дамаскина (Грабежа)
19. Септембар 2021 – 12:11
Беседа Епископа мохачког г. Дамаскина, викара Епископа бачког, изговорена на хиротонији 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару
Ваша Светости,
Ваше Блаженство,
Ваша Преосвештенства,
Поштовани представници Римокатоличке Цркве,
Господо великодостојници државе и друштва,
часно свештенство и преподобно монаштво,
драга браћо и сестре,
Стојећи данас пред пуноћом Цркве и лицем Господа и Бога и Спаса нашега, са стрепњом да избором мене недостојног који „нити зна полазити ни долазити“ (1. Цар. 3, 7) не бих нарушио вољу Божју, или да бих „не распознавајући добро и зло“ (1. Цар. 3, 9) учинио неправду ма коме, усуђујем се да, као некада премудри Соломон, који је молио Господа за „срце разумно“ да „може судити народу“, узнесем своје скромне молитве за срце милостиво – да бих био помилован, за срце чисто – да бих Бога видео, за дух кротак – јер ће такви наследити земљу, за сузе покајања – да би ме Господ утешио. Велики је дар и неисказива милост примање сваке службе у Цркви, сваке па и најмање жртве за изградњу „велике тајне побожности“ (1.Тим. 3, 25), Тела Христовог које, по речима Светог Јована Златоустог, „још треба да се испуни“.
Драга браћо Архијереји, благодаран сам Богу Оцу и Сину и Духу Светоме што ме је, вашом пажњом и љубављу удостојио највеће службе коју смртни човек може да добије, службе која својим назначењем превазилази сваку могућност да је мисаоно обухватимо или да јој морално дорастемо. Знајући „да сам овде тек један у следу и да ми глас је зуј пчела у роју“, понизно се и шапатом, као Свети Јован Дамаскин у песми Ивана В. Лалића, обраћам Пресветој Богородици, „купини несагоривој“ и сасуду „велике Тајне благочешћа“ (1.Тим. 3.16) , да исцели и „опрости преступ моје пролазности“. Само је Пресвета Богородица, од свих оних који су „носили кожну одећу смртности“, послужила предвечном плану Божијем и садејствовала у „радионици нашег спасења“ (Свети Јован Дамаскин) будући, по речима Светог Марка Ефеског, двојако богоносна: по благодати да би „тело њено било освећено и да би могло носити спасоносни пород“ и по „присутности саме Ипостаси Сина Божјег, тако да се та Ипостас и оваплотила и очовечила“. Непојамно је људском уму схватити ову велику тајну и божански наум за свако створено биће: Ипостас Сина је, не силом или енергијом, већ читавом пуноћом Божанства, била присутна у Пресветој, док је у „апостолима и свима осталима присутна енергија и сила, или чак део енергије“ (Свети Марко Ефески). А сила је та она која освећује, али и сажиже, исцељује али и суди…
Апостол Павле сведочи да се „свакоме даје пројава Духа на корист“ (1. Кор. 12, 7), те каже да се једнима даје реч мудрости, другима реч знања, једнима дар вере, а другима дар исцељења… „А све ово даје један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће“ (1. Кор. 12, 11). Свети Јован Дамаскин нас поучава да Бог свима „даје од своје силе према способности и пријемчивости свакога, тј, сходно чистоти физичкој и моралној свакога од нас, тако да свакоме који изабира добро, Бог садејствује, помаже, у достизању тог добра“.
Нада је моја у Господа да ме неће оставити на „путу који води у живот“, те да ћу молитвама и заступништвом Светога Саве, првог Архијереја наше Свете Цркве, под сводовима чијег храма се данас налазимо, укорењен бити „као дрва маслинова у мисаоном рају“, и да ће ме посвећеност и истрајност његова надахњивати и руководити као што је и до сада. Од времена мога крштења, и примања у заједницу верних у цркви посвећеној управо Светоме Сави, која је због лепоте своје била спасена уништења у Другом светском рату и која је својом јединственом архитектуром била „стуб од огња“ (Изл. 13,21) у једном тешком времену безверја, увек сам се трудио да сачувам достојанство и углед наше Цркве, достојанство хришћанина светосавске лозе.
У овом светом тренутку, када се благодат Божја, преко полагања ваших руку, изобилно излила на моју смерност, надам се и верујем, да ћу, уз Божју помоћ, испунити, колико је до мене, свој удео у великој и одговорној служби која ми је поверена, служби Епископа Цркве Христове. Служба Епископа је служба Христова, а то значи служба Кста Христовог и Његовог славног Васкрсења, служба састрадавања са сваком душом која му је поверена на старање и васкрсења са свима њима у Телу Христовом. Колики је подвиг ума и срца и свецелог бића потребан, да свештенослужитељ ушавши у олтар, заједно са Мојсијем изиђе на Гору, „уђе унутра у облак, нађе се заједно са Богом и колико је могуће да се у себе поврати и сабере“, како нас поучава Свети Григорије Богослов, и да са страхом и трепетом приступа, тајанственим у себе примањем, самога Христа, Господа и Бога нашега! Велика је одговорност пред Богом примање чина епископа, и ја, стојећи пред свима вама „у слабости и у страху и у великом дрхтању“ (1. Кор. 2.3) исповедам, да ћу се трудити да „добар одговор дам на страшном суду Христовом“ за службу која ми је данас поверена.
Нада је наша и молитва у освећујућу силу Духа Светога, који је свуда и све испуњава, да ће, очистивши нас од сваке нечистоте, доћи и уселити се у нас „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега у човека савршeна, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13).
Чување јединства Цркве и богопознање, сведочење вере и „усавршавање верних у делу служења“ (Еф. 4, 12) велики је задатак у сваком времену, а поготово у нашем, када је сваки проблем и изазов једног човека или једне државе, проблем и изазов свих људи и целе васељене, јер смо развојем модерне технологије приближени једни другима више него икада пре, а начином живота, својеврсном дистанцом, отуђени као никада до сада. Зато су речи апостола Павла, које нас тако снажно упућују „да побеђујемо кроз Онога који нас је заволеo“ (Рим. 8,37) једини одговор на сва искушења нашег „глобалног“ времена, јер, и заиста:
„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач“? У Бога се надам да ћемо и ми, „деца овог века“, моћи да, заједно са апостолом, будемо уверени, у сваком дану живота свога, „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39).
На данашњи дан, када се молитвено прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, молимо се саборно да Господ, заступништвом Светог Архистратига, сачува Цркву своју неповређеном до истека времена и нас сабране у светој тајни Литургије сачува од искушења које нисмо кадри изнети на спасење, сопствено али и народа у целини.
Осећам потребу да се на овај свети дан захвалим многим дивним пријатељима, присутнима и онима који данас нису могли да буду с нама, свима које због оскудности времена нећу поменути, за сву љубав и помоћ којом су ме снажили на мом животном путу. Пре свих, благодарим мојим дивним родитељима, оцу Влајку и мајци Драгици, чијим молитвама и свесрдним трудом око васпитања и образовања смо моја сестра и ја започели свој пут ка Христу. Нека их Господ награди!
Благодаран сам Господу Богу што ме je призвао на пут богопознања и што сам у пресудном моменту мога сазревања, у свом породичном дому, поводом освећења цркве Светог Саве у Дрвару, упознао многе епископе, међу њима тада Епископа банатског, г. Амфилохија, јеромонаха Атанасија и у то време, изабраног Епископа моравичког г. Иринеја. Недорастао богословљу и разумевању свега онога што су говорили, било ми је, као некада монаху који је ишао преподобном ави Антонију, довољно само да их гледам.
Отворивши духовне очи и одбацивши оно што је детињско, затечен тајном Христовом, своју љубав ка природним наукама, пре свега математици и њеним вечним и савршеним доказима, неприметно сам, за чула дата човеку, преусмерио ка Створитељу свега вечног и савршеног. Боравећи у манастиру Ковиљу, са благословом нашег Патријарха, тада игумана и духовника оца Порфирија, осетио сам сву пуноћу Предања наше Цркве, све сабрано за вечност благо богослужбеног и општежитељног поретка, светогорског типика и подвига, сву радост успињања на гору Преображења, радост која превазилази земаљско искуство пуноће живљења. Драга браћо у Христу! Нека би Господ дао да наш будући заједнички пут у Емаус, буде у истинској љубави и препознавању Христа који је увек тамо где су два или три сакупљена у име Његово!
Неизмерно сам захвалан свим професорима нашег Богословског факултета што су, свако на свој начин, надахњивали моје бављење богословљем и више од тога, пробудили су у мени жељу да се посветим монашком животу. Благодаран сам Господу што ме је удостојио ангелског образа и што сам, када се за то испунило време, примио монашки постриг и значајно и обавезујуће име Дамаскин руком блаженопочившег Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког. Блаженопочившем Патријарху, нимало случајно у храму за који се толико залагао и у коме почива, моја породица и ја изражавамо многоструку благодарност за сва дела доброте и љубав коју је увек имао за нас. Нека му је вечан спомен!
Посебну захвалност са овог места упућујем о. Дионисију, духовнику манастира Липовац, који је духовно руководио мојим корацима и одлукама свих ових година, сестринству манастира Ђунис, у коме сам неколико година обављао дужност духовника и свом монаштву Епархије нишке и околних епархија са којима је братство повереног ми манастира Светог Романа благодатно узрастало. Благодарим Господу што ме је упутио у ову древну светињу, у којој сам, током протеклих девет година, заједно са братством, богољубивим верницима и поклоницима из околине и расејања, уз молитвено заступништво Светог Романа и благослов епископа нишких, успео да обновим део манастира и духовног живота надахнутог подвигом светог угодника.
Захвалност дугујем и тадашњем ректору Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, оцу Милутину Тимотијевићу, и свим колегама са којима сам се заједно трудио у делу васпитања и образовања будућих свештенослужитеља наше Свете Цркве. Не могу да не поменем и дивно свештенство и вернике нишке Саборне цркве и Црквено-певачку дружину „Бранко“ који су годинама чинили и чине црквени живот у Нишу посебним.
Од срца и све душе благодарим Руској Православној Цркви и Московској духовној академији где сам боравио на усавршавању и где сам, осим напретка у степену образовања, стекао искуство предањског живота и промишљања, отвореност за духовни простор упознавањем језика и пријатељску помоћ многих професора и ментора, међу којима посебно издвајам ректора, тада епископа Евгенија, ментора Владимира Кирилина и игумана Дионисија (Шљонова).
Свесрдно благодарим и братској Грчкој Православној Цркви и манастиру Свете Теодоре у Солуну, у коме сам започео изучавање грчког језика и стекао дивне пријатеље. Благодарим, овде присутним игуманима великих српских светиња, високопреподобном архимандриту Методију и високопреподобном архимандриту Тихону на братској љубави и молитвама. И заиста, без помоћи многих, који су, вођени Христовим речима да од људи начинимо себи пријатеље, постали ангели на мом путу, и који су, без обзира на сву, људским мерилима непревазиђену различитост, остали на њему, данас не бих, са изобиљем дарова, стајао пред свима вама.
Благодарим Вама, Ваша Светости, и свим члановима Светог Архијерејског Сабора што сте ме увели у ред Архијереја Српске Православне Цркве. Примајући данас од Вас свети жезал, знак епископског достојанства и службе, са пуним сазнањем одговорности коју преузимам и уз сву благодарност коју осећам, молим се и надам да Ваша пажња и љубав ничим неће бити умањене и да ћете ме увек имати у својим светим молитвама.
Захваљујем Вама, Преосвећени Епископе нишки г. Арсеније, што сте ме предложили за ову свету службу и што сте се, од свог доласка на чело Епархије нишке, увек посебно старали о мени лично и о манастирској обитељи Светог Романа.
Благодарим Вама, Преосвећени Епископе бачки г. Иринеју, што сте ми указали велику част и поверење узевши ме за свог викарног Епископа и што сте, дозволивши ми да будем у Вашој близини, очински пружили драгоцени бисер свог изузетног знања и искуства препознатог међу свим хришћанским црквама и тиме ми задали велики задатак на почетку моје епископске службе. Надам се да ћу, учећи од Вас, без обзира на све своје недостатке, успети да духовно и интелектуално узрастем и тако оправдам указано ми поверење.
Захваљујући још једном свима на молитвеном учешћу у овом светом чину, своје скромно обраћање завршавам речима великог Јерарха и Литурга Цркве, Светог Симеона Солунског, који говорећи о светим хиротонијама и познавању суштинских разлога божанских служби које вршимо, уз молитвени усклик, каже:
„Нека нам буде милостив Бог, и живи Син Божји, који је постао Син човечији, једини велики Архијереј Исус, Спаситељ света Христос, Пречисти, Свети и Незлобиви, Мироначалник и Миротворац, Кротки срцем и Смирени, Пастир добри који је душу своју положио за овце; и да нам Он да да га свецело љубимо, и да у Њему и како је Њему мило напасамо стадо Његово, и да сваки од нас, према своме припадајућем степену, изврши и испуни Његова божанска свештенства, како Он то жели, и угодивши Њему, да се сјединимо с Њиме, и са божанским стадом Његовим спасемо се у Њему“. Амин.
