Treci april 2002. godine sigurno ce uci u anale jugoslovenske privatizacije kao važan datum, posle koga ništa više nece biti isto. Tog dana je, kupoprodajom tri preduzeca ( DSP „Ornament“ iz Subotice, AD „Autoservis“ iz Priboja i IPP „Elga – kop“ d.o.o. iz Ljiga) probijena višedecenijska ideološka blokada i otvorena nova etapa u ekonomskom životu Srbije. Suma za koja su pomenuta tri preduzeca prodata novim vlasnicima – rec je o ukupnoj svoti od oko 22,7 miliona dinara – je simbolicna. Znacaj ove transakcije je u cinjenici da je rec o prvoj aukcijskoj prodaji domacih preduzeca, cime je ozvanicen pocetak najobimnijeg posla u privatizaciji privrede Srbije.
Da se na ovdašnjem trnovitom putu u kapitalizam nešto znacajno dešava, moglo se naslutiti i dva dana kasnije, 5. aprila, na okruglom stolu o prvim iskustvima funkcionisanja domaceg tržišta kapitala koji je u saradnji sa Ekonomist magazinom organizovala Beogradska berza. Detaljni izveštaj sa ove, blago receno dinamicne rasprave, EM ce objaviti naknadno. Aleksandar Vlahovic, srpski ministar za privredu i privatizaciju, na pomenutom skupu bio je u dvostrukoj ulozi: kao uvodnicar – otvarajuci nacelne dileme, ali i kao oficijelni predstavnik establišmenta, najavljujuci kakvi ce konkretni potezi biti povuceni povodom tih otvorenih nacelnih dilema. Ovo „dvojstvo“ ucinilo je da njegovo izlaganje bude neuobicajeno medijski „vruce“ i indikativno. Dakle, šta je najodgovorniji covek za sprovodenje procesa privatizacije u Srbiji porucio javnosti?
Šta se sprema
Novi model privatizacije, uslovljen neodložnom potrebom za radikalnom promenom privredne strukture, okrenut je prevashodno strateškim partnerima i privatnim investitorima, te kao takav ne doprinosi razvoju finansijskog tržišta. Ali, napomenuo je Vlahovic, više od hiljadu preduzeca je privatizovano po starom konceptu koji je podrazumevao široku disperziju akcija kroz sistem besplatne podele.
Logicno je bilo pretpostaviti da ce se tim akcijama trgovati preko berze u sekundarnom prometu. Kako je rec o grupi od hiljadu preduzeca koja predstavljaju najrazvijeniji deo srpske privrede, smatralo se da ce to predstavljati dovoljan podstrek za razvoj finansijskog tržišta. S druge strane, zvanicno „smeštanje“ aukcijske prodaje preduzeca na Beogradsku berzu, kao najmasovnijeg modela privatizacije u novom konceptu, trebalo bi da doprinese razmahu finansijskog tržišta. „Ono što smo uradili na samom pocetku bilo je uklanjanje prepreka za trgovanje akcijama koje su emitovane na osnovu prethodnih privatizacionih koncepata, ali to nije bilo dovoljno da bi se kvalitetno trgovalo na berzi. Bilo je neophodna izgradnja i odgovarajucih institucija.
Pre svega, mislim na instituciju Centralnog registra, odnosno Privremenog registra, kako smo ga nazvali u novom Zakonu o privatizaciji“. Bez ove institucije, gde bi se na jednom mestu skupili svi podaci o vlasnickoj strukturi u svim preduzecima koja su zapocela proces privatizacije po prethodnom konceptu, berzansko trgovanje bi se svelo na kupoprodaju „magle“, primetio je Vlahovic. Tu je, medutim, zapelo: preduzeca se nisu odazvala (sem casnih 200 izuzetaka) višestrukim apelima nadležnih da ažuriraju vlasnicku strukturu u Privremenom registru (tzv. up date) kao preduslovu za izlazak na berzu.
Zašto je do toga došlo? Verovatno zbog cinjenice da i pored zakonske obaveze, trgovanje akcijama koje su bile slobodne za sekundarni promet nije obavljano na berzi, vec uglavnom u – sivoj zoni. Ali, strah od legalizacije je samo delimicno opravdan. „Naša namera nije da poništimo legalne trgovine, gde god da su se one desile – ako su se zaista desile. Gde postoje pisani tragovi koji mogu da garantuju da je promena vlasnicke strukture ostvarena slobodnom voljom kupaca i prodavaca, prihvaticemo takve promene i ukljuciti taj novi podatak u Privremeni registar“. U onim drugim slucajevima, gde prodavci, na primer, nisu ni znali da poseduju akcije, gde ne postoji nikakvi pisani dokazi o transakciji, nece biti moguca zvanicna „overa“ izmenjene vlasnicke strukture kroz Privremeni registar.
Misle ozbiljno
Kako bi prekratile situaciju „hocu-necu“, ekonomske vlasti su izgleda rešile da odigraju oštrije. „Naš plan je da izmenama Zakona o privatizaciji svim preduzecima koja su u prethodnom periodu zapocela proces privatizacije damo odgovarajuci rok za ažuriranje vlasnicke strukture. Ukoliko ni posle protoka sasvim razumnog roka ne dode do registracije, moracemo, na žalost, da te neregistrovane akcije prebacimo u Akcijski fond“, kaže ministar za privatizaciju.
Inace, Vlahovic je najavio i da ce do kraja meseca Akcijski fond izaci na berzu sa akcijama onih preduzeca koje su kod Privremenog registra ažurirale stanje u vlasnickim knjigama, ali ne svih. Da li ce deo kapitala konkretnog preduzeca koji se nalazi u Akcijskom fondu ici na berzu ili ce biti ponuden zainteresovanim finansijskim investitorima, odlucivace se pojedinacno, od slucaja do slucaja.
„Sve što Akcijski fond bude radio bice u interesu do sada privatizovanih preduzeca, nijedna trgovina akcijama bez obzira da li ide preko berze ili ne, ne sme da ugrozi realizaciju dugorocnih planova preduzeca“, porucio je Vlahovic.
U svakom slucaju, evidentno nadiranje „tržišnog materijala“ na Beogradsku berzu nije uplašilo njenog direktora Zorana Jeremica koji procenjuje da ce se pored oko 200 aukcijskih prodaja preduzeca po novom privatizacionom modelu, tokom ove godine na ovdašnjoj Berzi trgovati i sa oko 100 manjinskih paketa akcija u posedu Akcijskog fonda, preostalih iz privatizacije po prethodnim zakonima. Ocekuje se da ce samo do kraja maja, u prometu biti preko cetrdeset ovakvih paketa. Potencijalni „tržišni materijal“ su i akcije koje budu dobili zaposleni u procesu aukcijske, odnosno tenderske privatizacije. „Dolazak tih krupnih paketa ce omoguciti onima koji hoce da udu u preuzimanje firmi ili borbu za kontrolne pakete da otvore finansijsko tržište“, smatra Jeremic. Nova situacija ce zahtevati odgovarajuca pravila ponašanja i adekvatnu infrastrukturu koju ce u buducnosti „prepoznavati“ i strani investitori. Bitno je da na Beogradskoj berzi ne sme biti prodata nijedna akcija za koju se pouzdano ne zna njen vlasnik.
Potraga za kupcima
Izvesno je, dakle, da ce u bliskoj buducnosti na Beogradskoj Berzi biti mnogo življe, što ce zahtevati odredene tehnološke inovacije u vidu elektronskog i kontinuiranog trgovanja.
Uz razumnu pretpostavku da se sa ovim izazovima relativno lako može izaci na kraj, kako je to nagovestio Jeremic, ostaje da se razreši komplikovaniji problem uskladivanja ponude tržišnog materijala sa realnom tražnjom. Analiza dosadašnjeg trgovanja – rec je o akcijama 12 domacih preduzeca privatizovanih po starim zakonima – pokazuje da su na tržištu ponudene akcije u proseku dostigle svega 0,36 odsto knjigovodstvene vrednosti, s tim što koeficijent ide u rasponu od 0,11 odsto do 0,76 odsto. Više je razloga za ovako niske cene, ali je izgleda dominantan – nedostatak tražnje. Drugim recima, valja ocekivati da ce na Beogradskoj berzi biti sve više „tržišnog materijala“, ali je veliko pitanje koliko ce biti kupaca. Uostalom, kako je primetio Boško Živkovic, pomocnik srpskog ministra za privredu i privatizaciju, opšte je mesto da su finansijska tržišta u tranzicionim zemljama neefikasna, nije to samo naša specificnost.
Posebno i, sudeci barem po diskusiji na okruglom stolu, kontroverzno pitanje je ko bi u ovoj, prvoj fazi disperzovanog vlasništva („Hemofarm“, na primer, ima 11 hiljada akcionara, Apatinska pivara osam hiljada, „Sintelon“ više od pet hiljada…) trebalo da bude kupac akcija domacih firmi? Da li menadžment samih preduzeca, kako je to blago sugerisao Nikola Pavicic, direktor „Sintelona“? Ili investicioni fondovi pa i brokerske kuce, kao jedini logicni zaštitnici prava malih akcionara, kako smatra Milko Štimac, direktor Instituta G 17?
Ministra Vlahovica ocigledno ne muce te dileme. „Zaista nemam ništa protiv da preduzetnici, direktori preduzeca uzimaju kredite od banaka i ucestvuju, na primer, u aukcijskoj privatizaciji. To je više nego dobro došlo. Realno je ocekivati da ce preduzeca koja ulaze u privatizaciju biti kupljena upravo od privatnog investitora koji dolazi iz istog regiona. Nerealno je da ce investitor iz Nemacke doci ovde da investira svoj kapital, vreme i infrastrukturu da bi kupio neko malo ili srednje preduzece“. Za Vlahovica je mnogo veci problem loša atmosfera za investiranje. „Mislim da je krajnje vreme da pricu o ekstra profitu prepustimo zakonu, da pricu o privrednom kriminalu prepustimo nadležnim institucijama i da se zaustavi „lov na veštice“. Opšti stav da svako ko je uspešan mora biti lopov, a neuspešan pošten, nece doprineti angažovanju domaceg investicionog kapitala.
Poziv na akciju
„Potrebna nam je opšta kampanja ohrabrenja privatnih investitora, jer se mi od drugih zemalja u tranziciji razlikujemo upravo u cinjenici da vec imamo izgraden privatni sektor, da ne krecemo od nule. Privatni sektor stvara više od 35 odsto bruto domaceg proizvoda pa hajde da ohrabrimo privatnike da ucestvuju u transparentnim, javnim procesima, a ne da „cerupaju“ društvena preduzeca kroz komercijalne transakcije“, apelovao je Vlahovic za pomoc pošto smatra da se danas težina politicke reci ne nalazi samo na nivou Vlade, vec i kod svih institucionalnih subjekata. Srpski ministar za privredu i privatizaciju ne plaši se da ce bilo koji investitor kupiti neku firmu – bilo u procesu aukcijske privatizacije, bilo u sekundarnom prometu akcija na Berzi – bez elementarnog profitnog motiva, da bi preduzece „stavio u ormar“. „Ako se u aukcijskoj privatizaciji dogodi da privatni investitor iz korena promeni poslovne linije, to ce biti sasvim normalna reakcija ukoliko postojece poslovne linije nemaju mesto na tržištu. Takode, ne verujem da ce iko kupiti akcije u sekundarnom prometu a da to ne bude iz dva elementarna razloga: štednje i investicija.
Prema tome, strah od nepoželjnih kupaca akcija u sekundarnom prometu je nepotreban. Važno je da samo da procesi budu javni i transparentni, da nema skrivenih trgovina“. Da bi se obezbedile kvalitetne transakcije na Berzi, da bi takva bila i aukcijska privatizacija, neophodan je kvalitetan nivo informisanja. „Godinu dana pokušavam da ubedim nacionalnu televiziju da je njena najvažnija misija u ovom trenutku da pruži informaciju o procesu tranzicije, odnosno restrukturiranja“, požalio se Vlahovic. „Hocete li da mi pomognete da umesto nekih emisija koje niko ne gleda bude ustanovljena emisija u kojoj cemo slikati preduzeca i vizuelno pokazati, na primer, koje to poslovne linije i kada ulaze u prodaju akcija preko berze u sekundarni promet… Ako to budemo imali, bicemo sigurni da su transakcije potpuno javne. Bez toga, opet ce relevantne poslovne informacije biti u zatvorenom krug, ne našom željom i namerom, nego zato što još nije izgradena akcionarska kultura. Hajde da svi zajedno javno zatražimo kanal gde ce se saopštavati biznis informacije“, pozvao je na „združenu“ akciju Aleksandar Vlahovic.
Dobra vest je da ce posle donošenja sporazuma o odnosima izmešu Srbije i Crne Gore institucionalnog zaokruživanje za razvoj berzanskog poslovanja – donošenje Zakona o investicionim fondovima, Zakona o hartijama od vrednosti, izmene Zakona o finansijskim tržištima, izmene Zakona o preduzecima – biti prebacene sa saveznog na republicki nivo. Želja Ministarstva za privredu i privatizaciju je da se sa usvajanjem pomenutih zakonskih projekata, koji su odavno završeni, ne ceka do donošenja konacnog ustavnog rešenja.
