Najgore je što će nečiju pohlepu, državnu glupost i politički kukavičluk plaćati naša deca
U najmanje u 27 odsto raskinutih ugovora o prodaji društvenog kapitala u preduzećima, privatizacija je izneverila očekivanja, a iz objavljenih tekstova u našoj seriji o njenom licu i naličju, videlo se da su posledice teške. Osnovni cilj sprovođenja privatizacije, tako bar piše u zakonu, bio je ,,stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Javnost je očekivala preporod srpske ekonomije, ubrzani rast društvenog bogatstva i rast zaposlenosti. Branko Pavlović, direktor Agencije za privatizaciju od aprila do jula 2004. godine, advokat i konsultant malih akcionara u više privatizovanih preduzeća, u razgovoru za naš list kaže da su mnoga obećanja i očekivanja od privatizacije sprovedene na srpski način, najblaže rečeno, bila nerealna.
Pre svega, kaže Pavlović, privatizacija nije smišljena da bi se društvo razvijalo, pa je bespredmetno razgovarati o rastu društvenog proizvoda.
U datim uslovima privatizacije, dodatna greška političara bila je u tome što su odlagali nužne rezove u privredi. Iz njihovog ugla, čerupanje ostataka vrednosti u tim preduzećima i opstajanje na vlasti kratkoročno je bilo dobro. Za sve nas ostale to je značilo čisti gubitak koji prevazilazi, na primer, jednogodišnji budžet Beograda.
Kome je Zakon išao naruku?
Privatizacija u Srbiji je počela 1989, a Zakon o privatizaciji iz 2001. je predstavljao potpuno drugačiji koncept i mnogo lošiji od onoga koji smo imali u prethodnoj deceniji. Umesto da se uredi makroekonomski okvir, zakon je prevashodno išao naruku krupnom stranom kapitalu, zatim kapitalu stečenom kriminalnim aktivnostima, pa zatim domaćim političarima i, tek na kraju, domaćim takozvanim tajkunima. Ovi poslednji su najviše medijski eksploatisani upravo zato da bi se zamaglile prve tri kategorije.
A šteta?
Šteta nikada neće biti nadoknađena, pošto po različitim osnovama, i najčešće sasvim mimo privatizacije, ona iznosi više desetina milijardi evra, ali bi promenom vlasti bila stvorena mogućnost da se znatan novac oduzme.
Ko je platio najveći ceh privatizacije i zašto?
Ceh uvek plaćaju građani. Pitanje je samo da li će krivci platiti makar manji deo ceha svom svojom imovinom i da li će biti lišeni slobode na veoma dugo vreme. Prvi deo računa u znatnoj meri su uspeli da izbegnu da plate zaposleni u javnom sektoru, ali sada se dug polako svaljuje i na njih. Najgore je što će nečiju pohlepu, državnu glupost i politički kukavičluk plaćati naša deca.
Isisavanje kapitala
Primenjivani mehanizmi isisavanja kapitala iz kupljenih preduzeća su jednostavni, kaže Branko Pavlović.
– Kupci preduzeće prezaduže, a novac od kredita ili robe izvuku na neko drugo preduzeće u svom vlasništvu ili povezanih lica – opisuje Pavlović ovu operaciju, koja nije nepoznata. – Ako je reč o dobrim preduzećima, izmisli se posrednik za prodaju robe kupljenog preduzeća, koji je, gle čuda, takođe u vlasništvu istog vlasnika. Tako se onda roba posredniku prodaje po niskoj ceni, a posrednik tu robu zatim po višoj ceni prodaje kupcu.
Na taj način, objašnjava naš sagovornik, celokupna dobit ostaje izvan privatizovanog preduzeća i često se koristi za izvršenje investicionih obaveza ili plaćanje narednih rata prodajne cene i slično.
– Tako kupac privatizovanog preduzeća, u stvari, parama tog preduzeća izvršava svoju obavezu da investira u njega ili obavezu iz socijalnog programa. Poznati su slučajevi u kojima se jedno preduzeće zaduži za dizel, drugo za seme i đubrivo, a i taj dizel i to seme i đubrivo odu besplatno trećem privatizovanom preduzeću. Prva dva, naravno, propadnu, a treće proda svoju robu preko posrednika, na već opisani način i sva se ta vrednost iz sva tri preduzeća slije u praktično fiktivnu firmu trgovca sa jednim ili dvoje zaposlenih.
Šteta je nenadoknadiva
Na pitanje kako najbrže i najjeftinije otkloniti posledice neuspelih privatizacija, direktor Centra za ekonomska istraživanja u Institutu ekonomskih nauka dr Danilo Šuković kaže da je to nemoguće.
– Šteta od loše vođenih i korupcijom i kriminalom ispunjenih privatizacija je neprocenjiva. Posledice se mogu samo delimično ublažiti, pod uslovom da vlada dosledno primeni preporuke EU o preispitivanju spornih privatizacija. No, za to su potrebne jake i nezavisne institucije, što mi nažalost nemamo – kaže Šuković.
