Dok novi koncept zakonom propisane privatizacije, zasnovan na podržavljenju, a potom i akcijskoj, odnosno tenderskoj prodaji 70 odsto društvenog kapitala, ne stimuliše razvoj domaceg finansijskog tržišta, promet obveznica emitovanih po osnovu stare devizne štednje, mogao bi podsticajno da deluje na razvoj berzanske trgovine, ocenio je za „Politiku“ direktor Centra za hartije od vrednosti Ekonomskog fakulteta prof. dr Dejan Eric.
Naglasivši da je privatizacija najvažnija karika u tranziciji iz socijalisticke samoupravne ekonomije, sa snažnim administrativnim polugama, ka tržišnoj ekonomiji, dr Eric je pozitivno ocenio dosad izraženu rešenost vlade da se u taj neizbežni proces ude brzo i bez oklevanja.
Propisana obaveznost i orocenost procesa vlasnicke transformacije jugoslovenske privrede, kao i ukidanje ogranicenja u prometu dosad stecenim akcijama, najvažniji je pozitivni obrt u novom, u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, ocena je dr Erica.
Problematicne odredbe novog zakona
Medutim, neke odredbe novog Zakona mogle bi da budu problematicne, upozorava on, i precizira da se to posebno odnosi na velika ocekivanja da bi država mogla da pronade strateške kupce za cak 70 odsto društvenog kapitala!
Iluzija je da je moguce strateškim partnerima udomiti toliki društveni kapital, jer nijednoj zemlji u tranziciji to nije uspelo. Pribalticke zemlje, koje su medu najuspešnijim u tom pogledu, uspele su da nadu strateške kupce za manje od polovine ponudenih firmi, tvrdi dr Eric.
Drugi problem koji bi mogao nastati jeste u procentu – kupac 70 odsto kapitala firme više nema motiv, niti interes da na berzi kupuje ostatak akcija, koje ce biti u posedu gradana i zaposlenih, jer ima apsolutnu kontrolu nad preduzecem. A to znaci da nema ni berzanske trgovine, niti razvoja tržišta kapitala, izricit je Eric.
U tom kontekstu, prethodni koncept privatizacije, koji je nudio širok izbor modela vlasnicke transformacije, bio je više u funkciji razvoja finansijskog tržišta i uz uvodenje klauzule o obaveznosti, orocenosti i što da ne – u snažnu državnu inicijativu, mogao je da bude uspešan, tvrdi dr Eric.
Medu razlozima, zbog kojih je prethodni koncept propao, dr Eric navodi blokadu i sankcije, nepovoljan opšti ambijent za reforme, pre svega, ali i nespremnost i neiskrenost tadašnjih politickih struktura da se odreknu znacajne poluge vlasti – društvene svojine.
To je, možda, i presudan razlog što nije izgradena neophodna infrastruktura da bi citav proces vlasnicke reforme dobio na zamahu. I pored zakonske obaveze nije formiran akcijski fond, niti Centralni registar hartija od vrednosti što je ukocilo proces, ukazuje dr Eric.
Sada je ambijent za strukturne reforme znatno povoljniji zbog ukidanja brojnih unutrašnjih i spoljnih ogranicenja, ali ce se tek videti koliko je stvarno nova vlast spremna da do kraja demontira Miloševicev sistem pritiska na privredu. Najbolji lakmus za to jeste formiranje neophodne infrastrukture, bez cijeg postojanja bi i ovaj Zakon mogao ostati papir bez vrednosti, kaže dr Eric.
Samoupravno akcionarstvo
Ukazujuci da ne ocekuje vece socijalne potrese zbog privatizacije društvenih formi i njihove prodaje strateškim partnerima, jer su ljudi svesni da je rec o bolnoj neminovnosti, dr Eric, ipak, podseca i na to da je, neposredno posle oktobarskih izbora, nova vlast podržavala formiranje kriznih štabova i pozivala na povratak samoupravljanja u preduzeca, da bi nekoliko meseci docnije Zakonom prepolovila mogucnost ucešca radnika i gradana u vlasništvu nad društvenim kapitalom – sa 60 na 30 odsto.
Pri tom je prenebregnuta cinjenica da je u savremenom evropskom akcionarstvu jedan od dominantnih modela restrukturisanja javnih kompanija da zaposleni i menadžment imaju prednost i povlašcene uslove za kupovinu akcija, jer na taj nacin preuzimaju i vecu odgovornost za sudbinu firme u kojoj rade. Rec je o samoupravljanju koje je u simbiotickoj vezi sa vlasništvom, dok je kod nas ono bilo deklarativno pravo, kaže dr Eric.
Naglasivši da emisije obveznica „stare devizne štednje“ omogucava da ti dužnicki papiri postanu atraktivna roba na domacem i stranom finansijskom tržištu, dr Eric ukazuje i na to da bi to moglo da bude dobar znak da se država, umesto finansiranja deficita i obaveza inflatorno, na teret buduceg dohotka, korišcenjem primarne emisije, konacno okrenula tržišnom modelu prikupljanja sredstava.
Stoga je veoma važno da se oprezno poverenje gradana i potencijalnih investitora nikako ne prokocka, jer bi to moglo da ima dugorocno katastrofalne posledice. Sudbina ovih obveznica ne bi smela da zavisi od toga ko je na celu NBJ, savezne države ili vlade, pa cak ni od toga koliko ce i kako ce biti uredena država, jer bi, u protivnom, bili zemlja u kojoj je jedino stabilna – nestabilnost i nesigurnost, a dužnicka cast ne postoji.
Imajuci u vidu da je rec o prvoj dugorocnoj državnoj hartiji koja ce se, posle mnogo godina, prometati na tržištu, neophodno je da mehanizam prometa bude jasan, javan i jednostavan, naglašava dr Eric.
U protivnom donosioci i investitori bi se mogli, s razlogom, osetiti prevareni, što bi ceo sistem vratilo u zonu nepoverenja iz koje smo tek poceli da se izvlacimo, ukazuje dr Eric u razgovoru za „Politiku“.
