Poznati srpski reditelj Želimir Žilnik odlučio je da snimi film o borbi radnika zrenjaninskih preduzeća „Šinvoz“ i „Bek“, čiji se nedavni štrajk zbog promašenih privatizacija završio tragično. Na protestu u Beogradu je popustilo srce radnika „Šinvoza“ Radislava Stojanova, a od kada je stigao novi vlasnik, trojica njegovih kolega su izvršila samoubistvo. Jedan od njih, Dragan Perić, u oproštajnom pismu je direktno optužio preduzeće za svoju smrt.
Fabriku za remont šinskih vozila „Šinvoz“ je pre tri godine kupio Nebojša Ivković iz Beograda. On je u hale dovukao pet dizel-lokomotiva sa otpada, i predstavio ih kao kupovinu „novih sredstava za proizvodnju“ vrednu dva miliona evra, koje je morao da investira prema ugovoru. Godinu kasnije, zrenjaninska Industrija mesa BEK je prodata izvesnom Milošu Joviću. Novi vlasnici su obe zrenjaninske fabrike doveli do stečaja, a radnici na sudu i protestima u samoj fabrici još pokušavaju da dokažu da su namerno dovedeni do prosjačkog štapa.
Agencija za privatizaciju je raskinula obe privatizacije, ali sudovi u Srbiji ne žele da ponište odluke o stečaju, tako da će se oko 700 radnika naći na ulici. Dok radnici „Šinvoza“ obećavaju da će odmah pokrenuti proizvodnju, tvrdeći da u fabričkoj hali ima poslova vrednih 100 miliona evra, hale „Beka“ je vlasnik odavno zaključao, pa radnici i ne znaju šta je u njima ostalo. U oba zrenjaninska preduzeća tvrde da su nove gazde imenovale upravu u kojoj nema nijednog predstavnika radnika akcionara, pa su zatim, bez ikakve kontrole, sklapali loše poslove sa svojim drugim firmama i uveli fabrike u stečaj.
Vozač u ime gazde
Miloš Jović je samo formalni kupac Industrije mesa „Bek“, a zapravo je vozač pravog gazde, biznismena Vladana Beštića iz čajetine, kome je zbog ranijih nelegalnih poslova, zabranjeno da učestvuje na aukcijama. Beštić je vrlo brzo posle kupovine mašine iz Zrenjanina preselio na Zlatibor i nastavio da radi sa suhomesnatim proizvodima. Zadržao je poznati naziv „Bek“ iako je to zabranjeno, pošto je originalna fabrika u stečaju.
– To dokazuje činjenica da su većinski poverioci BEK i „Šinvoza“ isti oni ljudi koji su privatizovali naše fabrike – upozorava Milena Prstojević, član Protestnog odbora BEK.
Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je tek posle smrti radnika „Šinvoza“ uputilo zahtev MUP-u Srbije da pokrene istragu o radu novosadske Agencije za privatizaciju zbog sumnje da je bilo slučajeva nesavesnog poslovanja, dok radnici mesne industrije još čekaju kako će država odlučiti njihovu sudbinu.
Privatizacija „Šinvoza“ i BEK je primer kako se privatizovalo čak 80 odsto društvenih preduzeća u Srbiji, tvrdi Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. On kaže da se mnoge firme u Srbiji kupuju mahom zarad imovine, a ne da bi se unapredila proizvodnja.
– Nove gazde obično već imaju matične firme, pa kupe društvene firme kako bi izvukli iz njih sve što je dobro, prihod prenesu na matične firme, a sva zaduženja ostave privatizovanom preduzeću, uključujući bankarske hipoteke i kredite. Tako preduzeće odvode u stečaj, a radnike na ulicu, dok se kao najveći potražioci dugova pojavljuju upravo druge firme istog gazde! Cilj im je da se otresu što više zaposlenih, da bi lakše mogli da upravljaju ljudima koji ostanu, i na kraju da preprodaju preduzeće za veći iznos od onog koji su platili – ističe Zarubica.
On objašnjava da je najsvežiji primer takvog „modela“ privatizacije prodaja Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Zemun“, od koje se napravila i afera, sa hapšenjem dela rukovodstva.
– Ispostavilo se da su i pojedini bivši ministri upleteni u kupovinu preduzeća, koje zbog poljoprivrednog zemljišta realno vredi više od 90 miliona evra, a prodato je za svega 17 miliona evra – ističe Dragan Zarubica.
Stanovi od privrednih kolosa
Nekada snažna preduzeća u srcu Beograda zanimala su kupce samo zbog zemljišta, koje se nalazi na najskupljim mestima u gradu. Tako novi vlasnik „Beogradske industrije piva“ u četvrti Skadarlija namerava da zida hotel i moderan tržni centar, dok je na temeljima fabrike čarapa „Partizanka“ još 2005. nikao luksuzni stambeni kompleks „Oaza“, gde kvadratni metar stana košta 2.400 evra, dok je sama fabrika prodata za svega 700.000 evra.
Stanovi će se graditi i na mestu „Industrije kugličnih ležajeva“, koja je prošle godine izgorela, a plac od 1,5 hektara je prodat za devet miliona evra. Grčka firma „Lambda divelopment“ je kod parka Kalemegdan kupila nekadašnji tekstilni gigant „Beko“, i 4,3 hektara zemljišta platila 56 miliona evra, kako bi podigla hotel i stanove.
