Učeći od drugih, pojedinci iz naše zemlje su čak uspevali da se izjednače sa najboljima. Međutim, retko su drugi učili od nas. Takvih primera je malo, poslednji je potvrdio da i najbolji ponekad zavire u naše dvorište. Mikrohirurg profesor dr Marko Bumbaširević, direktor Instituta za ortopediju i traumatologiju, početkom ove godine bio je u društvu najodabranijih. Naime, Američka akademija za ortopediju i traumatologiju u saradnji sa Svetskim udruženjem mikrohirurga – ortopeda, posle višemesečnih konsultacija, odlučila je da u goste pozove samo izraelskog, londonskog i našeg mikrohirurga. I dogodila se ona retkost, profesor Bumbaširević u Vašingtonu nije bio slušalac već profesor. A koliko uspešan otkrio nam je i film snimljen i posvećen njemu i njegovim dostignućima, metodama u mikrohirurgiji. Slušalo ga je najodabranije društvo američke medicine, potom je tražena saradnja sa Beogradom, sa profesorovim odobrenjem publikovano je i predavanje koje danas Amerikanci svojim hirurzima nudekao poslednje naučno dostignuće.
Promena prezimena
Opasno je imati unikatno prezime, a naše jeste. Zbog toga uvek govorim ćerki Ani i sinu Vojinu da ako bilo šta naprave loše znaće se o kome je reč, jer smo jedina porodica u svetu sa ovim prezimenom. Inače, mi smo se prezivali Stojanović iz Mačkata i nadimak smo imali Bumbaši. Po završetku ratnih vihora 1918. vojvoda Mišić pozvao je mog dedu Vojina, rekavši mu – bio si neponovljiv, hajde ponesi i neponovljivo ime – Bumbaširević. Deda mu je pružio ruku i od tada mi se prezivamo Bumbaširevići.
– U Vašingtonu sam bio instruktor i predavač. Mom izlaganju prisustvovao je krem lekara američke armije, čuvene vojne bolnice „Volter Rid“ i predstavnici najznačajnijih vojnih bolnica SAD. Predavanju je prisustvovao i američki general lekar i brojni senatori. Potom su održani brojni okrugli stolovi posle kojih je usvojena nova strategija pomoći nastradalima u ratnim operacijama. Na svakom koraku pružana mi je pažnja, ukazivana čast koja me je činila ponosnim pripadnikom mog naroda – priča dr Bumbaširević.
Očigledno, Amerikance je zanimalo Bumbaširevićevo uspešno lečenje nastradalih i u NATO bombardovanju naše zemlje. Nastradalih, ili kasapljenih od inače zabranjenih kasetnih bombi…
– Ma šta mislili o Amerikancima, voleli ih ili ne, ovaj poziv smatram mojim najvećim međunarodnim priznanjem koje može da dobije čovek iz naše zemlje. Ako me je priznalo takvo udruženje, to znači da ne moram da razmišljam da li će me neko priznati na nekom drugom mestu. I u takvim prilikama bio sam Srbin i unuk heroja iz Prvog svetskog rata i nije mi zbog toga padalo na pamet da zbog veoma primamljivih poziva napustim svoju zemlju. Za razliku od drugih, ne mislim da su najbolji otišli iz Srbije. Otišli su oni koji su morali, ili želeli. Ostali su oni drugi, koji nisu hteli da ostave roditelje, najbliže, svoj narod, zemlju, a bili priznavani i van Srbije – ukazuje Bumbaširević.
Deda Vojislav
„U Srbiju se mora ući makar samo sa jednim vojnikom“ – ovom rečenicom počinje knjiga „Uspomene 1.300 kaplara“. Izgovorio ju je deda Marka Bumbaširevića Vojislav, ađutant legendarnog vojvode Živojina Mišića, komandanta legendarnih 1.300 kaplara, komandanta Prvog bataljona 19. pešadijskog puka Šumadijske divizije, dvostrukog nosioca Karađorđeve zvezde, komandanta koji je imao jednu od ključnih uloga na Mačkovom kamenu pri proboju Solunskog fronta. Po njemu Markov sin Vojislav nosi ime.
A kada je tradicija u pitanju, porodicu Bumbaširević mnogi ubrajaju u nesvakidašnje.
– Moji dedovi po ocu i majci ostavili su duboke tragove u našoj istoriji i našoj medicini. Deda po majci Jevrem Nedeljković bio je najbolji student Medicinskog fakulteta u Lozani, kasnije je bio dekan beogradskog Medicinskog fakulteta i rektor Beogradskog univerziteta. Moj otac Živojin, eminentni lekar, redovni član SANU, moja majka Stanislava istaknuti dečji neurolog, moj brat Vladimir dopisni član SANU, prodekan Medicinskog fakulteta, njegova supruga LJiljana istaknuti neurolog, moja supruga Vesna docent Medicinskog fakulteta, njen otac Dragoljub Burzan vrsni stomatolog, moja tetka Vladislava osnivač je dečje kardiologije, sin moga brata peta je godina medicine i biće četvrta generacija lekara u porodici. Zbog ovih činjenica neki nas nazivaju klanom Bumbaširević. Ne, to je tradicija, a ona je svetinja na zapadu, ko nema korena tamo ne postoji, ovde bi korene da iščupaju – sa nekom setom kaže profesor Bumbaširević.
A koliko je upečatljiva istorija ove porodice pokazuje i kabinet u kome profesor Marko Bumbaširević danas sedi. Kompletan sačuvani nameštaj u duborezu pripadao je njegovom dedi Jevremu, u kom je sedeo i njegov otac. Danas tri generacije ove porodice žive složno u kući oca Živojina, željno čekajući da tradicija postane merilo, a ne teret.
