Prizren, nekada carska varoš, do rata primer multietničkog grada zadnjih godina prolazi kroz teška iskušenja. Od preko 10.000 Srba, koliko je u njemu živelo pre rata, sada ih u Prizrenu ima svega 60. Slična sudbina zadesila je i Gorance.
Devetoro Srba i jedan Albanac, sa ženom Crnogorkom, žive u prizrenskoj Bogosloviji. Ostali su rastureni po Prizrenu, po svojim kućama ili stanovima.
Tokom naše posete Bogosloviji nailazimo na otvorena dvorišna vrata i pored njih napuštenu stražarsku kućicu i bodljikavu žicu, kao znak prošlog vremena. Na ulazu stoji veliki natpis na kome piše „Srpska pravoslavna Bogoslovija sv. Kirilo i Metodije“. U dvorištu smo sa torbama zatekli dvoje ljudi, naše domaćine, Srećka Jakšića i Olgu Filipović. Vraćali su se sa pijace slobodno, sami kao nekada.
– Odnedavno nas i u prodavnicama uslužuju, iako pričamo na maternjem, srpskom jeziku. Doskora je to bilo nezamislivo. Ne možemo se požaliti ni na lekare. Prime nas, pogledaju, kao i ostale – kaže Srećko.
U sobi nam uz kafu pričaju o svojim životima.
Srećku je kuća spaljena u naselju Dušanovo. Godine 1999. oteli su ga teroristi iz bande OVK, ali je oslobođen. Nije želeo da napusti Prizren, pa je utočište pronašao u Bogosloviji. Prijavio se za proces povratka, ali zbog generalnog plana, koji još ne predviđa pojedinačni povratak u Dušanovo, biće mu izgrađen privremen smeštaj u selu Sredska, gde se planira izgradnja većeg broja kuća za povratnike.
Olgi su kuću porušili komšije Albanaci, pa se nada da će joj služba HPD (Francuska direkcija za povraćaj imovine) regulisati prava za njenu parcelu.
Dok razgovaramo, u stan ulaze dva člana Kosovske policijske službe, koji su deo odeljenja za manjinske zajednice. U redovnom službenom obilasku pitaju za zdravlje, raspituju se o problemima i o događajima u samoj Bogosloviji.
Društvo nam pravi i stariji bračni par Branislav i Zorica Krstić, koji žive u svojoj kući pored zgrade Suda. Branislav je stariji čovek koji se iz Prizrena nije iseljavao, a pored srpskog govori albanski i turski jezik. Sve mu to omogućava da sam, bez pratnje, obavlja poslove vezane za izdavanje dokumenata u javnim opštinskim službama.
– To često čini za sebe i ostale Srbe u Prizrenu – kaže Branislav.
NJegova žena Zorica živela je u kolektivnom izbegličkom centru u Srbiji, ali se vratila u Prizren i bila je prvi povratnik.
U ime toga, pošto im je kuća oštećena i prokišnjava, dobili su od humanitarne organiazcije IRC iz Gnjilana materijal za sanaciju doma.
Pošto nisu mogli da nađu radnike, a oboje su stari, materijal i dalje stoji. NJihov sin, koji je završio srednju školu u Srbiji, i dalje živi u kolektivnom centru.
– Stalno nas zove i govori nam da bi najviše voleo da se vrati u svoj grad, ali ga sprečavamo u toj nameri, jer bismo ga ovde zarobili. Ovo je opasna sredina za mlade Srbe. Sećam se neposredno po ulasku KFOR kada bi izašao po hleb i mleko Albanci su psovali pa ponekad i udarali. Ja sam ćutke išao svojim putem. Ne bih mogao da dozvolim da mi sin dođe i da isto preživi – kaže Branislav.
Imponuje snaga ovih ljudi i iskrenost da nastave život tamo gde su napravili prve korake kao deca, išli u školu, stvarali porodice.
Oni sada Prizrenom hodaju krupnim koracima, sa nadom da otvaraju put i za druge.
