Brutalna sila NATO-a otela nam je Kosovo i Metohiju, ali to nije kraj istorije. Niko se spokojno ne oseća i ne spava mirno na otetoj tuđoj zemlji. Ako želimo da zaista razumemo kosovsku dramu, istorijska iskustva mogu biti poučna
Šta danas reći o Kosovu i Metohiji, a da već stotinama puta nije rečeno! Možda bi najsnažnije o Kosovu govorili srpski pesnici, hiljadama svojih stihova, od Kosovske himne Dragutina Ilića, do Šantićevih pesama Prizrene stari i Jutro na Kosovu…
Iduće godine, u ove dane, obeležavaćemo stogodišnjicu oslobođenja Stare Srbije i Makedonije! Učinićemo to, nadam se, velikom narodnom liturgijom i tihom molitvom za duše kosovskih vitezova i kosovskih oslobodioca! Stara Srbija je 1912. godine vraćena Srpskoj zemlji, Evropi i evropskoj civilizaciji! Posle nepunih devet decenija, ta ista Evropa gurnula je ovu našu zemlju ponovo u vreme kad su živi zavideli mrtvima – kako stanje našeg naroda pod turskom vlašću beleže istorijske hronike. Stara Srbija je još uvek nemirna oblast – zbog bezakonja, osvete i rasne mržnje Albanaca – izvestio je 9. septembra 1901. godine britanski diplomata Jang, svoga šefa Lensdauna. Ništa se nije promenilo za ovih sto deset godina, osim što su bezakonje osveta i rasna mržnja Albanaca nagrađeni tobož nezavisnom državicom na tlu Srbije od strane najmoćnijih sila tzv. demokratskog sveta! Ružno lice njihove okupacije dela naše zemlje gledamo svaki dan i na Jarinju i Brnjaku.
Nalazimo se na jednom od naših sudbonosnih raskršća! Moramo tražiti izlaz iz teškog istorijskog čvora – hrabro, mudro, bez uzmicanja, zajedno i solidarno. U Metohiji i na Kosovu su temelji naše civilizacije.
Od vekovima u Evropi poznate etničke granice između Srba i Albanaca na Velikom Drimu, u današnjoj severnoj Albaniji, već decenijama velika Albanija penje se na Kopaonik. Nije dovoljna rodoljubiva retorika, makar koliko dobronamerna i čestita bila, moramo se okupiti oko znalačkog i sistematičnog plana nacionalnog rada – za dane koji dolaze, za budućnost! Našoj državi, pre svega, ali i svima nama mogao bi se uputiti onaj isti prekor koji je Jovan Cvijić uputio svome vremenu 1907. godine: Mi smo se sada zgrčili i često ne smemo da zastupamo ni svoja najjasnija prava.
Danas su valjda svima kristalno jasni politički i strategijski ciljevi NATO-a na Balkanu – svođenje srpskog etničkog i državnog prostora na Šumadiju! Nisu jasni, možda, samo onim, kako Cvijić kaže, nesređenim duhovima – po kojima izgleda da je dopušteno voleti čovečanstvo i svaki drugi narod, samo ne svoj.
Interes narodne celine mora biti ispred partijskih, grupnih i regionalnih interesa. Nama tek predstoji duga i teška borba – demografska, ekonomska, kulturna, obrazovna, duhovna, informativna…Naši protivnici uspeli su da razgrade osećanje celine srpskog naroda, da ugroze zdrave temelje nacionalnog osećanja i mišljenja. Kosovsko-metohijske teme ne smeju nijednog trena nestati iz naših obrazovnih i kulturnih programa, od medija do ustanova kulture, iz naših naučnoistraživačkih programa, iz naših filmskih studija, iz naših privrednih planova, sa naših javnih tribina i okruglih stolova. Još nije kasno da pojačamo pravac našega rada prema svetu – da, uprkos svemu, obaveštavamo javno mnjenje i naučne krugove u svetu o drami našega naroda u celini, a u apokaliptičnom vidu na kosovsko-metohijskoj zemlji. Moramo tragati za prijateljima u svetu i strpljivo negovati i jačati naše veze.
Nama nedostaje čvrsta organizacija u radu, onaj tihi, svakodnevni, plodni zajednički rad, bez zavisti, surevnjivosti i sujete, mi smo ljudi kratkoga daha, nedostaje nam ono što bi Skerlić nazvao socijalnom disciplinom, svest o opštem dobru. Moramo na sve načine podstaći osećanje uzajamne solidarnosti, nasuprot primitivnom egoizmu koji danas caruje. Izgleda, ponekad, da nas više zanima tornado u nekoj od američkih država, nego kosovski aparthejd u našoj kući.
Uloga ozbiljne države u svemu ovome je nezamenjiva, ali Srbi su vekovima opstajali i kad nisu imali svoju državu. Jedna moćna fondacija poput, na primer, Kosovske fondacije mogla bi da obavi niz dragocenih poslova. Ne smemo drugima prepuštati naše kosovsko ime! Kosovski dan je Evropa vekovima prepoznavala kao drugo ime za Vidovdan!
Podsećajući se ovih dana delatnosti Družine mladeži srbske od pre više od jednog i po veka, zapala mi je za oko beseda mladog licejca Stevana ćirića iz 1849. godine, naslovljena u vidu pitanja: Hoćemo li, možemo li i smemo li na Kosovo? Predamnom je istovremeno, uporno lebdeo natpis nemačkog KFOR-a sa Jarinja i Brnjaka – Stop! Mi budemo pucali!
Brutalna sila NATO-a otela nam je Kosovo i Metohiju, ali to nije kraj istorije. Niko se spokojno ne oseća i ne spava mirno na otetoj tuđoj zemlji. Ako želimo da zaista razumemo kosovsku dramu, istorijska iskustva mogu biti poučna. I zato bih, na kraju, podsetio na reči načelnika Glavnog generalštaba Kraljevine Srbije, pukovnika Jovana Miškovića, izgovorene na Vidovdan 1889. godine, na petstogodišnjicu Kosovske bitke: Bitka kosovska je plod sviju naših državnih, društvenih i vojničkih pogrešaka i vrlina. Kako su prve pretegle na sudbonosnome kantaru istorije i rešenje moralo je žalosno da sleduje. To je neumitni tok istorijskih događaja. Pa kad znamo sa čega smo propadali i u čemu grešili, dužni smo da se tih pogrešaka klonimo. Najbolja nagrada kosovskim junacima za njihov osvedočeni patriotizam i veliko požrtvovanje biće onda, kada njihovi potomci delima dokažu da su sposobni da ostvare ideju za koju su se oni na Kosovu borili. Zato negujmo slogu i ljubav među nama! Razvijajmo vrline! Podižimo valjanu, disciplinovanu i pouzdanu vojsku, te da možemo, kad vreme za to dođe, da ostvarimo nacionalnu ideju: ujedinjenje Srpstva! Dodajmo – i oslobođenje Kosova i Metohije!
Reč na Saboru podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, 27. septembra 2011. godine, u Centru Sava
